Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XVIII (2006)

374-375

1-28. februar 2006.

Republika

OGLEDI

Dilema individualizam ili kolektivizam, koju sugeriše debata između liberalizma i komunitarizma, traži odgovor. Sa stanovišta personalističke koncepcije, koja se pojavila sa Emmanuelom Mounieom u ranom periodu 20. veka, ta dilema se ocenjuje kao lažna, budući da svaki od ovih koncepata, ako se uzmu za sebe, predstavlja redukcionizam koji zamenjuje njihovu komplementarnost. Sledeći takav odgovor pokušaću da ga argumentujem, analizirajući stavove i drugih autora, koji su došli do sličnih zaključaka

O personalizmu*
Individualizam ili kolektivizam - personalizam kao alternativa

Personalistički pristup omogućuje građanima, kao slobodnim ličnostima, da se ozbiljno i odgovorno suoče sa protivrečnostima i izazovima svoga doba, da bi izbegli kataklizmične posledice koje može da proizvede jedna surova tehnološka civilizacija

Zagorka Golubović

Suprotstavljene koncepcije

Individualizam brani tezu da razvoj ličnosti treba razumeti kao progresivno razvijanje datog (urođenog) individualiteta privatne osobe, ili zanemarujući faktore sredine i opšte socijalno-kulturne činioce, ili ih ponekad površno uzimajući u obzir, pre svega u smislu uslova vaspitanja; u tom smislu se prenaglašava biološko nasleđe individualnih dispozicija (R. Perron), ili se daje prednost psihološkim komponentama. Na taj način se ne može objasniti kako individualna svest (uzeta sama za sebe) reguliše aktivnost individua, budući da zanemaruje važne socijalne faktore kao što su: status, socijalne mogućnosti za akciju, kulturni i institucionalni sistem (J. Meyer). Stoga E. Mounier konstatuje da je individualizam antiteza personalizmu, kao egoizam i borba na život i smrt.
Kolektivizam, međutim, ili sve svodi na socijalne uticaje, zanemarujući čak i kulturne uticaje (vrednosti, norme ponašanja, političku kulturu), ili ih smatra apsolutno primarnim u odnosu na personalne dispozicije, zaboravljajući da je ličnost "aktivni sistem" i da reaguje po sopstvenim zakonima budući da interpretira zatečene socio-kulturne činioce. Drugim rečima, razvoj ličnosti se razume u terminima adaptacije na pritiske okoline i zanemaruju se važne psihološke komponente (kao što su: ljudske namere, aspiracije, planovi). Na to Mounier odgovara da je personalizam reakcija na kolektivizam, što ne isključuje pojam zajednice kao konstitutivnog elementa u procesu individuacije; njegova kritika kolektivizma se odnosi na impersonalno razumevanje društvene strukture, u smislu psiholoških i pravnih zabrana, ekonomije kao pravila i obaveza koje sredina nameće individuama. Dakle, Mounier objašnjava personalizam kao reakciju na totalitarne tendencije kolektivizma koje guše ličnost i privatni život, jer je u takvoj koncepciji država shvaćena kao najviša vrednost iako je "obezličena celina" koja stvara "grupnu harizmu". Iz toga proizlazi da je društveno biće a priori superiornije od individua.1
Iz tih razloga mnogi autori smatraju da ni liberalizam ni kolektivizam nisu zadovoljavajuće koncepcije za razumevanje problema savremenog sveta, pretpostavivši, umesto takvog suprotstavljanja, neophodni balans činilaca koji određuju odnose individua-društvo.

Alternativni pristup

Kako Mounier objašnjava zašto se personalizam javlja kao alternativa?
Po mišljenju Mouniera, personalizam je stanovište koje "obuhvata svaki ljudski problem u celokupnom opsegu konkretnog ljudskog života, od najnižih materijalnih uslova do najviših duhovnih mogućnosti". Stoga se personalizam suprotstavlja individualizmu koji svodi sve akte na refleksiju ljudskog duha i mentalne aktivnosti individua, dok se personalizam, suprotno tome, odnosi na "suptilno osvetljavanje kojim je ljudski duh sposoban da prodre u materijalni univerzum", a to ne može biti razrešeno samo pomoću odnosa u svesti. Ali ne može se reći ni da je personalizam prosto reakcija na kolektivizam, jer on ne pridaje pežorativno značenje "koeficijentu socijalne egzistencije i kolektivnoj strukturi", već iz toga izvlači kolektivni potencijal, koji je manje ili više personalan; tj. personalizam ne suprotstavlja komunitarno-kolektivnom, ali odbacuje hijerarhijsku strukturu kolektiva. Te elemente (komunitarne prirode) je nužno uzeti u obzir zato što je potreba za komunikacijom fundamentalna činjenica u ljudskom svetu; stoga personalizam teži personalnoj i komunalnoj civilizaciji kao "društvu ličnosti", odnosno "asocijaciji vrednog ljudskog dostojanstva". A to označava zajednicu slobodnih ličnosti, budući da se stvaralačka snaga istorijskog progresa nalazi u ličnostima, a ne u kolektivitetu shvaćenom kao agregat individua (u tom smislu Mounier upućuje kritiku totalitarnom kolektivizmu).
Osnovni problem koji se ispituje sa stanovišta personalizma jeste odnos ličnosti i sveta, u kojem ličnost tretira "druge" kao subjekte. Bazična kategorija od koje se polazi jeste ličnost (autonomija). U tom kontekstu se posmatraju eksteriorizacija i interiorizacija kao dva komplementarna procesa personalizacije, nasuprot prostoj objektivaciji, ali i zatvaranju u sebe što izaziva egocentrizam i sklerozu (ili, kako kaže Mounier, "psihički kancer"). Na taj način se povezuju socijalizacija i individuacija/personalizacija kao dve nužne faze razvoja ličnosti.
Ovde treba raspraviti i pitanje šta je (ko je) ličnost. Dve su osnovne pretpostavke personalizma: prvo, ličnost je proces (u nastajanju), a ne neko dovršeno, idealno stanje; i drugo, ličnost nije biološka kategorija jer ne nastaje činom rođenja, već se formira u socio-kulturnom kontekstu (uputno je, stoga, razlikovati termine individua i ličnost). Iako po prirodi jedinstvena i neponovljiva ("ličnost je idiom" - G. Allport), ličnost je i socijalna jer deli zajednicu sa drugim ljudima kao bitan uslov svoje egzistencije. Ličnost je i subjekt i objekt za druge i zato se javlja i kao singularno biće i kao univerzalno u pojmu "čovek". Samim tim, ličnost ne može egzistirati izolovano iz socio-kulturne sredine, ali nije ni rezultat jednostranog uticaja sredine na individuu. Međutim, ličnost ne treba shvatiti kao neku izuzetnu osobu (u smislu "velike ličnosti u istoriji") i Mounier kaže da personalizam ne postulira novu doktrinu aristokratije ili "vođa čovečanstva", već smatra da svaka individua može da postane ličnost, ako uloži napor da odraste i ako postoje povoljni socio-kulturni uslovi za proces sazrevanja ličnosti.
Ono što karakteriše ljudsku egzistenciju je subjektivnost ličnosti i akt samoprevazilaženja putem stvaralačke energije i procene moralnih vrednosti. Ličnost je slobodan čovek, tj. odgovoran čovek, te su sloboda izbora mogućnosti i odluke, kao i angažovanje (akcija) bitni atributi ličnosti, budući da se angažovanje razlikuje od drugih akata po tome što se na taj način čovek stalno oslobađa humanizujući se. A delovati znači izabrati, odlučiti se, izvršiti odgovorni izbor, kaže Mounier, pošto se od etičke akcije očekuje da modifikuje stvarnost oko nas i obogati naš svet vrednosti.2
Zato je neophodno napraviti razliku između termina (prosto) živeti i egzistirati - biti ličnost; za razliku od ljudi koji žive slepi za ličnost, egzistiranje označava da ličnost nije nešto po

prirodi dato već postaje u procesu koji svaka individua mora da osvoji za sebe, da bude spremna da stalno ide "iza situacije", da uzme drugi pravac od onog u koji je čovek "bačen". Dakle, odnos ličnosti i sveta ne karakteriše "preetablirana harmonija" budući da se moraju razumeti i prihvatiti teškoće, nesigurnosti, rizici, neprestana borba i osvajanje uslova za personalizaciju. Personalizam shvata slobodu i jednakost na drugačiji način od individualizma. Mounier ne suprotstavlja slobodu nužnosti kao potpunu indeterminaciju; on konstatuje da sloboda počinje saznavanjem nužnosti ("Onaj ko je slep za svoje ropstvo je pravi rob" - kaže Mounier), da bi se razumeli svi uslovi za mogućnosti slobode ("slobode u situaciji"). Potrebno je da se sazna i razume istorijska nužnost,
		Georges Braque, Castle at La Roche-Guyon, 1909.

da bismo mogli da uklopimo svoju akciju u odgovarajući kontekst i ostvarimo ono "treba da". Ali sloboda nije ni čista spontanost, već jedino ona spontanost koja podstiče na ljudsko oslobađanje (kao stvaralačka spontanost). Dakle, to nije individualistička, apsolutna sloboda pojedinca, bez ograda da čini sve što želi, već je to sloboda s razumevanjem mogućnosti i s obzirom na to "da ja ne mogu biti istinski slobodan dok svi oko mene, muškarci i žene, nisu podjednako slobodni" (Mounier citira Bakunjina).
Isto tako, ni jednakost nije individualistička i disocijativna koncepcija, već pretpostavlja ideju povezanosti da bi individue mogle da otkriju moralnu zajednicu. To implicira jednakost socijalnih uslova kao pretpostavku za proces individuacije, putem kojeg nastaju samosvesne i odgovorne ličnosti koje mogu biti akteri sopstvenog oslobađanja, u borbi koja nema kraja.3 Sa slobodom i jednakošću Mounier povezuje pojam pravde određujući je kao borbu protiv totalitarne organizacije, u smislu zaštićenosti ličnosti od zloupotreba vlasti, budući da su mnoga prava koja je liberalna država podarila građanima izneverena zbog nepovoljnih ekonomskih i socijalnih uslova. Ali te nepovoljne uslove dalje ne analizira već kao mere zaštite ističe: konstitucionalno ograničenje moći države, balans između centralne i lokalne vlasti, pravo apela građana protiv države, ograničenje moći policije i nezavisnost sudstva. On napominje da se suverenitet javnosti ne može zasnivati na autoritetu broja (većine), kao ni na anarhističkom autoritetu "slobodnih individua", mada priznaje legitimitet protesta, štrajkova, bojkota, ako država sprovodi nepravdu i represiju.
Važno pitanje na koje Mounier takođe obraća pažnju je usklađivanje ciljeva i sredstava, jer "ako sredstva degradiraju ljudskog aktera, ona će kompromitovati rezultat". Da bi se to postiglo nužno je modifikovati obrazovanje, budući da je postojeći sistem obrazovanja loša priprema za "personalističku kulturu", zato što praktikuje autoritarnu formulaciju znanja i vrši "masakr nevinih" u tom smislu da oblikuje individue za konformizam s okolinom i prilagođava ih unapred određenom zanimanju, ne shvatajući dete kao (buduću) ličnost/subjekt.4 Iz tih razloga Mounier apeluje da se posveti mnogo veća pažnja kulturi kao posredniku u transformaciji subjekta, budući da kultura pomaže individuama da neprestano ostvaruju nove mogućnosti; ali se mora u tom pogledu transformisati i sama kultura u kojoj dominiraju mehaničke i utilitarne ideje i u kojoj se proizvode "kulturne kaste" koje privileguju kulturu za sebe, dok ostali ljudi bivaju sve više odsečeni od kulture.

Odjeci objave personalizma

Iako se ne pozivaju na Mouniera, pa se ne nailazi često ni na termin personalizam, sve je više autora koji se na sličan način distanciraju od ortodoksnog individualizma i kolektivizma. Vraćanjem na emancipatorsku perspektivu ličnost postaje suštinski projekat društvene organizacije i razvoja. "The first loyalty is to oneself" - piše Giddens, što znači da se treba usmeriti na ono što od sebe stvaramo težeći autentičnosti; nasuprot takvom projektu sopstva koje se "manje-više prevodi u posedovanje željenih dobara, a potrošnja dobara postaje nadoknada za razvoj individualnosti, jer se samoaktualizacija praktikuje prema kriterijumima tržišta, čemu se podređuje sloboda individua". Zbog odustajanja od moralnih izvora i potiskivanja egzistencijalnih pitanja savremena individua zapada u krizu sigurnosti, te da bi postigla "ontološku sigurnost", neophodnu za samoaktualizaciju, mora razviti svest o fundamentalnim egzistencijalnim pitanjima. Ali Giddens ne razmatra tako nastalu krizu identiteta u socijalnom vakuumu, već kao i mnogi drugi autori uzima u obzir kako psiho-socijalne reference (ljudska iskustva, psihološke i socijalne informacije, kreativnost kao osnovno svojstvo individualiteta), tako i psiho-kulturne reference (kulturne mogućnosti, kulturni identitet i sl.). Stoga emancipacija podrazumeva da je "kolektivni život organizovan na takav način da je individua slobodna i nezavisna u akciji u sredini svog društvenog života"; dakle, "životna politika" - politika samoaktualizacije u okolini koja je refleksivno uređena - je "politika životnih odluka". A to podrazumeva kultiviranje potencija za samoizražavanje i stvaralaštvo, što može biti ključno za promenu globalnog poretka. Giddens konstatuje da se ponovo vraćaju na dnevni red potisnuta egzistencijalna pitanja, ali to se ne odvija automatski, nego se otkriva putem javne debate u vidu pitanja: kako shvatiti egzistenciju i kako živeti, kako pristupiti egzistencijalnim protivrečnostima.5
I drugi autori se kritički osvrću na individualističku koncepciju, u kojoj se ciljevi - progres, pravda, jednakost - procenjuju samo sa stanovišta individualnih prava (Meyer); ili naglašavaju kao paradoks modernizma da se, s jedne strane, u individualizmu ističe razvojnost i demokratija, a s druge strane, društvo se shvata kao kolekcija atomizovanih jedinica, kao otuđenje, egzistencijalni vakuum i depersonalizacija (Friedman).6 Connelly govori takođe o individuaciji, koju razmatra u odnosu na socijalne pokrete, objašnjavajući da se emancipatorski projekt prepoznaje prema tome da li je "ja" investirano u širi niz socijalnih odnosa i definisano spoljnim činiocima, ili se investira u sopstveni personalni projekt u cilju razvoja autonomnog subjekta, uz poštovanje šireg socijalnog polja; individue, dakle, čine pokret i u njega unose vizije o alternativnim stvarnostima.
Sledeći tekst je sve više prisutan, na ovaj ili onaj način, u modernoj emancipatorskoj literaturi: "Nekonzistentno je stanovište koje ceni individualno pravo na autonomiju, a ne prihvata obavezu da podrži ono društvo koje omogućuje autonomiju".7 To je citat iz jedne aktualne debate između predstavnika liberalne i komunitarne teorije. Oni koji zastupaju komunitarnu koncepciju smatraju da je neodrživa liberalna predstava ličnosti koja je odvojena od koncepta "dobra" i sposobnosti individue da slobodno bira ciljeve koji joj daju životni smisao i vrednost. Oni kritikuju liberalističko zanemarivanje odnosa individue i društva, koje ignoriše stepen do kojeg društvo (u kojem ljudi žive) oblikuje ono što su oni i njihove vrednosti; odnosno shvatanje da ljudi formiraju svoje ciljeve nezavisno (ili pre) od društva koje se tretira kao "rezultat pregovaranja između individua čiji su ciljevi već dati".8 Komunitarističko insistiranje na "priznavanju nužnog socijalnog ili komunalnog porekla individualnog samorazumevanja kako treba da vodi svoj život", zvuči ponekad kao jednostrano prenaglašavanje samo jedne komponente u procesu formiranja ličnosti kao glavnog subjekta društvenog razvoja. Međutim, navedeni autori postavljaju umesnu primedbu, naime: ako su ciljevi ljudi fiksirani pre društva, ne bi postojao razlog da se brine o garantovanju socijalnih uslova koji su potrebni da bi oni promenili svoje mišljenje i dodaju: "Jedno liberalno društvo je opravdano upravo zbog toga što podstiče izvesne sposobnosti i izvesne izbore". Oni se pitaju, takođe, da li naglasak na individualnom izboru sopstvenog života znači da liberali veruju da su takvi izbori arbitrarni i da su sudovi potpuno subjektivni. Pitaju se, takođe, da li davanje prednosti individualnoj slobodi da se čine sopstveni izbori isključuje stav da su izvesni izbori bolji od drugih i da to razumevanje pomaže ljudima da razlikuju koji načini života su vredni, a koji nisu. Prema tome, potreban je koncept "boljeg života" koji podrazumeva da individua ima mogućnost da sama izabere, jer "život mora biti slobodno izabran da bi bio vredan". Ova debata je značajna ukoliko upućuje na to da se prihvati ideja o važnosti zajednice u procesu oblikovanja individualnosti i individualnih prava i mogućnosti slobodnog izbora; ali treba izbeći da se zapadne u jednostrane zaključke kako liberalizma tako i kolektivizma.
Mulhall i Swift nastoje (u razmatranju o liberalizmu J. Rawlsa) da uspostave ravnotežu između individualnih i socijalnih komponenti s obzirom na činjenicu da su ljudi fizička i socijalna bića (povezani sa drugim ljudima) i da se smisao njihovog života ne izvodi iz njih samih, već i iz porodice, prijateljskih odnosa, kulture, pa čak i iz nečeg natprirodnog. Stoga oni zaključuju da individualistička verovanja ne odgovaraju realnim okolnostima njihovog života. Ali naglašavaju da to ne znači da komunitarci sugerišu da individualna autonomija nema vrednost, već da se to kao vrednost mora razumeti u odnosu na individualnu zavisnost od strukture i činilaca koji su spoljašnji za individuu.9 Drugim rečima, po njihovom shvatanju, individualna autonomija se mora tretirati kao jedno dobro među drugima, koje u izvesnim okolnostima može biti i žrtvovano u ime drugih dobara (i ovaj stav je pod znakom pitanja i može postati alibi za totalitarizam, jer individualna autonomija koja podrazumeva poštovanje ljudskog dostojanstva ne može biti nikad žrtvovana u ime nekog drugog "višeg dobra", ali mora biti usaglašena sa komunitarnim ciljevima i vrednostima, koji ne protivreče principu autonomije ličnosti).
Ako se kaže da su komunitarci, nasuprot liberalnog naglaska na autonomiji, stavili naglasak na zavisnosti, tada ostajemo u procepu između ova dva osnovna komplementarna aspekta (čiju je komplementarnost uočio već John Stuart Mill). Mogući su i ekstremni zaključci na obe strane, od čega se autori u izvesnom smislu ograđuju, navodeći stav Raza da je autonomija vredna ako podstiče dobro i omogućuje, na taj način, usklađivanje ova dva pristupa.
U tom smislu vredna je sugestija Lawrenta o modelu društva kao autoorganizaciji koja polazi od komplementarnosti socijalnog i individualnog. Ovde iskrsavaju praktični problemi u usaglašavanju kolektivnog života/zajedništva sa individualnošću. Naime, u okviru kolektivnog života preti opasnost da se uguši proces individuacije. Poznato je da se u procesu kako primarne socijalizacije u porodici, tako i sekundarne socijalizacije u

društvenim institucijama, ne samo u totalitarnim već i u demokratskim društvima, često daje prednost institucionalizaciji nad individuacijom. A Sweder i Levin upozoravaju na važnost kategorije značenja koja individue usvajaju putem interiorizacije kulturnih formi, koje utiču na formiranje subjektiviteta (u tom smislu oni ukazuju na razliku između kultura koje usvajaju autonomiju individua i onih koje se zasnivaju na zajedničkoj ideologiji). Već je Bertrand Russell istakao da "čovek nije usamljena životinja i dokle god postoji društveni život, samorealizacija ne može biti najviši princip etike". Ali ovo treba shvatiti u tom smislu da budući da su ljudi potrebni jedni drugima, težnja za samorealizacijom mora da uključi i odnose sa drugima koji pomažu (ili bi trebalo da pomažu) pojedincu da
		Georges Braque, Viaduct de L'Estaque, 1908.

razvije svoju individualnost (što se označava principom solidarnosti); ovo isključuje (posesivni) individualizam, koji je isto toliko nepoželjan kao i totalitarni kolektivizam.
Mehennan tome dodaje kao uslov za razvoj individualnosti: kulturni i politički pluralizam, odnosno važnost alternativnih socijalnih zamisli. Razumljivo je da već obim opcija (kulturnih i političkih) omogućuje i veću slobodu individualnih izbora i zato su pluralistička društva u prednosti nad monistički organizovanim društvima, u kojima praktično i ne postoji mogućnost izbora, a samim tim ni autonomije individua. Ovaj autor govori i o bolje informisanoj političkoj kulturi kao pogodnom ambijentu za razvoj individualnosti. Ali ne treba zaboraviti Allportovo upozorenje da individua vrši selekciju iz različitih elemenata kulture, svesno na osnovu unutrašnjih potreba i prihvaćenih vrednosti, ali i nesvesno pod uticajem običaja svoje nacionalne tradicije.
Dakle, može se konstatovati da skoro sve elemente koje je predložio Mounier za objašnjenje prirode i uslova procesa individuacije (personalizacije) nalazimo i kod navedenih i drugih savremenih autora slične orijentacije, samo najčešće izvan konteksta hrišćanskog personalizma (u razmatranju Mounierovog stanovišta nisam se zadržavala na elementima njegovog hrišćanskog personalizma, zato što smatram da taj idejni okvir ne umanjuje značaj njegove personalističke koncepcije i stoga nije bitan za ovu raspravu).

Prednosti personalizma

Zašto personalizam može da bude adekvatna alternativa suprotstavljenim koncepcijama individualizma i kolektivizma? Navešću sledeće razloge:

personalizam postulira kompleksnije shvatanje procesa individuacije u okviru pluralističkih formi socijalizacije;
uspostavlja ravnotežu između komplementarnih aspekata (psihičkih, socijalnih i kulturnih) u procesu formiranja ličnosti;
razvoj shvata kao ostvarenje potreba i interesa konkretnih individua (koje se odlikuju svojevrsnošću) povezano sa uslovima i mogućnostima njihove socijalno-kulturne sredine;
polazi od osnovne pretpostavke da je razvoj slobodnih ličnosti conditio sine qua non društvenog razvitka i oslobađanja društva od stega tiranije, te da nikakav "viši cilj" ne može biti alibi za potiskivanje individualne slobode;
slobodu definiše kao postizanje autonomije individua i društvenih grupa i kao odgovornost individua za izbor svojih ciljeva u odnosu na druge ljude;
sloboda ne može biti apsolutna ako povređuje i ugrožava slobodu drugih (Kantov kategorički imperativ);
da bi se ostvario minimum slobode za sve ljude, država treba da garantuje ne samo politička i građanska prava, već i ekonomska i socijalna prava, koja obezbeđuju neophodni nivo socijalne jednakosti za ostvarenje principa "jednakosti svih pred zakonom";
personalizam ne suprotstavlja slobodu sigurnosti, budući da je socijalna sigurnost neophodna osnova za oslobađanje individualne energije za slobodno delanje, suprotno shvatanju da je sigurnost supstitut za slobodu;
krizu identiteta individua personalizam rešava na taj način što povezuje individualnu potrebu za samosvojnošću (biti "ja") sa potrebom za pripadnošću (kolektivni identitet), ali ne jednom ekskluzivnom kolektivitetu, već putem usaglašavanja pluralnih formi identifikacije, koje pružaju širi okvir orijentacije i veću slobodu izbora individua;
u personalističku koncepciju je ugrađena ideja "dobrog/pravednog društva" koje se zasniva na poštovanju principa socijalne pravde (koje se može na više načina definisati i menjati, a ne kao jednom zauvek postignuti entitet), budući da je društvo koje nudi privilegovani status povlašćenim slojevima na račun mase deprivilegovanih, nepravedno i nehumano društvo;
pluralizam ciljeva i vrednosti nije shvaćen u suprotnosti sa univerzalnim vrednostima, koje svako dobro organizovano društvo deli jer proizlaze iz osnovnih ljudskih egzistencijalnih uslova, te se, nasuprot relativizmu i nihilizmu, prihvata mogućnost izbora između alternativnih rešenja, što obezbeđuje i individualnu i kolektivnu autonomiju u izboru odgovarajućih načina života i nezavisnosti od nametnutih ciljeva;
suština personalističkog projekta je uzajamna emancipacija čoveka kao individue i zajednice kao kolektivne sredine, koja to obezbeđuje razvijanjem povoljnih (ekonomskih, socijalnih i kulturnih) uslova (sa ovog stanovišta je neodrživa teza da se može ostvariti oslobođenje društva bez emancipacije ličnosti);
personalizam predstavlja stvaralačku kritičku korekciju ortodoksnog liberalizma koji podstiče egoističke porive individua i dovodi do njihove izolacije odvajanjem privatne od javne sfere života i aktivnosti, čineći individue pasivnim pred dilemama i tegobama savremenog sveta; ali i totalitarnog kolektivizma, koji protivstavlja slobodu društva individualnoj slobodi i zahteva žrtvovanje personalnih potreba i aspiracija u ime "višeg dobra"; u personalističkoj koncepciji najviše dobro je slobodna stvaralačka ličnost kao garant ostvarenja slobodnog društva;
personalističko stanovište polazi od važnosti shvatanja potrebe da se kombinuju individualne javne akcije sa kolektivnim aktivnostima novih emancipatorskih pokreta, koji se zasnivaju na dobrovoljnom učešću slobodnih ličnosti i koji su otvoreni za pristup svih slojeva društva koji su spremni da se angažuju protiv dominacije onih koji prisvajaju monopol raspodele (moći i dobara) i proizvode nasilje, ugnjetavanje i represiju (protiv povlašćenog subjekta, sa tezom da svi postaju ravnopravni subjekti ako se uključe u akciju za emancipaciju);
isključuje svako nasilje (kako države tako i tržišta) i neregularnu upotrebu sile i na lokalnom/nacionalnom i međunarodnom nivou i zalaže se za ravnopravnu uzajamnu saradnju i interkulturnu komunikaciju (daje prednost multikulturnim zajednicama nad monističkim);
ne isključuje legitimne pokrete za nacionalno oslobođenje, ali ne podržava ekskluzivni nacionalizam koji podržava neprijateljstva protiv drugog/različitog, ni ksenofobiju koja uzrokuje mnoštvo "malih" (međuetničkih) ratova;
orijentiše se na otkrivanje novih mogućnosti dinamičkog razvoja - na budućnost - razlikujući se i od koncepcija koje se okreću prošlosti kao uzoru za rešavanje modernih problema egzistencije, kao i od pragmatičkog shvatanja da se principi razvoja moraju tražiti samo u sadašnjosti;
suprotno pragmatičnom utilitarizmu dominantnih političkih projekata, koji ili poriču ili ignorišu moralne principe i vrednosti, personalizam, u upravljanju društvom i u institucionalnom ustrojstvu, dužan značaj pridaje moralnim zahtevima (u tome je značajna razlika između hrišćanskog personalizma od klasičnog liberalizma);
proširuje se koncepcija "ljudskih prava", koja treba da obuhvati, pre svega, pravo na život, na rad, na poštovanje ljudskog dostojanstva, na autonomiju zasnovanu na odgovarajućim životnim uslovima;
personalizam shvata i ističe značajnu ulogu kulture u širem smislu (kao ambijenta stvaralaštva i humanog obrazovanja), suprotno redukciji kulture na zabavu (u prevlasti masovne kulture) i komercijalnu razmenu (kao industrijskog proizvoda); kulture koja čini okruženje čoveka ljudskim svetom i pruža širu i autentičniju podlogu za razvoj mnogostrukih ljudskih potencijala, nasuprot depersonalizovanim društvenim institucijama koje proizvode suprotno dejstvo: gušenje originalnih personalnih predispozicija i prisiljavanje individua da se uklope u striktne kalupe nametnutih/propisanih formi postojanja i delovanja;
s tim je povezano naglašavanje potrebe za redefinisanjem programa i ciljeva obrazovanja, koje treba da bude usmereno na razvoj ličnosti i njihovih sposobnosti za samostalno, refleksivno mišljenje, nasuprot samo prenošenju formalizovanog znanja;
iz svega ovoga proizlazi da je potrebna nova (humanija) koncepcija ustrojstva društva, u smislu samoorganizacije, u kojem će aktivnu ulogu igrati optimalni broj građana u koordinaciji sa socijalnim i političkim pokretima, da bi se prevazišla striktna podela i rascep između ciljeva "elita vlasti" i potreba "običnih ljudi" (u tom pogledu važno je razvijati aktivnu ulogu civilnog društva kao korekcije i ograničavanja monopola državne moći i razgraničenje pojmova države i društva);
i, na kraju, navedeni principi personalizma veoma su bliski jednoj ideji liberalnog/humanog socijalizma, koja je bila pervertirana u totalitarnom komunizmu; ideja socijalizma, o kojoj je ovde reč, razlikuje se i od hrišćanskog personalizma (do izvesne mere, stoga, i od Mounierovog), a pogotovo od ortodoksnog liberalizma koji je dobio svoje glasnogovornike u politici neoliberalizma

Personalistički pristup omogućuje građanima, kao slobodnim ličnostima, da se ozbiljno i odgovorno suoče sa protivrečnostima i izazovima svoga doba, da bi izbegli kataklizmične posledice koje može da proizvede jedna surova tehnološka civilizacija. Mislim da personalistička perspektiva sve više privlači, eksplicitno ili implicite, teoretičare, učesnike novih socijalnih pokreta i sve one koji brinu o budućnosti, ne samo sopstvenog društva nego i planete, jer je evolucija čovekovog sveta danas na raskrsnici više nego ikad do sada. Budućnost sveta zavisi od toga da li ćemo se okrenuti racionalnom razrešavanju klopki koje smo sami stvorili u savremenoj civilizaciji, ili ćemo i dalje iracionalno srljati u preteću kataklizmu.
Odgovornost leži, pre svega, na društvenim/humanističkim naukama, da ukažu na moguću perspektivu izlaska iz do sada najozbiljnije istorijske krize. Velika je odgovornost i generacije novih i mudrijih političara. Mnogo toga zavisi i od samosvesti građana. Potreban je udruženi napor svih humano orijentisanih snaga da bismo prevazišli zaoštrene egzistencijalne probleme koji prete ne samo da nas vrate vekovima unazad, već i mogućim uništenjem čovečanstva.

Autorka je profesorka antropologije i sociologije

* Poglavlje iz rukopisa knjige Pouke i dileme minulog veka, pripremljenog za štampu (s obimnom bibliografijom). Oprema redakcijska.
1 Mounier primećuje da i u marksizmu ima elemenata takvog kolektivizma, iako se i sam dosta oslanja na ranije opisane Marxove humanističke stavove, u kojima se daje prednost "kolektivnom čoveku" (što treba razlikovati od superiornosti pridate državi/društvu - Z. G.). Međutim, Mounier smatra da personalizam povezuje liberalizam, socijalizam i hrišćanstvo.
2 Mounier pridaje veliku važnost etičkim principima u revolucionarnim pokretima i u aktu vladanja, jer je "prvi akt personalnog života buđenje svesti o anonimnosti života i revolt protiv takve degeneracije". Stoga termin "egzistirati" shvata kao "da" prihvatanju članstva (u zajednici), ali i znati reći "ne", protestovati, raskinuti sa slugeranjstvom, nasuprot "romantičnom heroju usamljenog putnika, ili anarhisti, otpisanima, apokaliptičkim profetima, jereticima koji daju čoveku alibi za loša dela", dok se personalisti uključuju u čin svesni teškoća, ali čin koji obećava.
3 Mounier ne objašnjava detaljnije kako razume jednakost socijalnih uslova i, kao što će se videti iz daljeg izlaganja, on akcenat stavlja na zaštitu ličnosti od zloupotreba vlasti, dok je pojam socijalne nejednakosti ostao neelaboriran.
4 Ovaj Mounierov zaključak zvuči veoma savremeno u smeru ideje moderne psihologije, koja konstatuje da dete u svojoj "nevinosti" nosi mnogo veću skalu dispozicija nego što ostvari kao odrasla osoba, pritisnuta rigidnim i autoritarnim tipom socijalizacije. To je, isto tako, i u skladu sa sadašnjim preporukama za modifikaciju sistema tradicionalnog obrazovanja i koncepcije pružanja gotovih znanja, u pravcu razvijanja ideja kod onih koji su u procesu obrazovanja (u smislu Sokratovog metoda majeutike).
5 Ta pitanja je žustro pokrenula egzistencijalistička filozofija sredinom prošlog veka, a ona postaju ponovo aktuelna danas.
6 Friedman se bavi vrlo aktuelnim pitanjem: kako obnova etniciteta, religioznih kultova i tradicionalizma utiče na stepen individuacije i konstatuje da je pad modernog identiteta uticao na porast restauracije ranijih kulturnih identiteta. A moderni identitet pretpostavlja, po njegovom mišljenju, da se "društvo individualizuje", da subjekt shvati svoj život u smislu razvojne sheme, da pojedinac treba da iskusi svoje jastvo kao autonomnu celinu.
7 S. Mulhall & A. Swift, "The Social Self in Political Theory, The Communitarian Critque of the Liberal Subject", u: D. Bakhurst & C. Sypnowich (eds.), 1995, 121.
8 Videti: S. Mulhall & A. Swift, Liberals and Communitarians, Blackwell, Oxford, 1993, 10-14.
9 Autorima se ovde mora postaviti pitanje: da li su socijalni i kulturni činioci "spoljašnji" za individuu, kada se uzme u obzir da odrastanje i formiranje ličnosti podrazumeva da ona vrši interiorizaciju tih činilaca, koji su za nju vredni ako postanu sastavni deo strukture ličnosti.


	Kultura	Naše postmoderne krhotine

Republika