Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XVIII (2006)

374-375

1-28. februar 2006.

Republika

Društvo

Samoproždiranje Srbije

Oblici pohlepe u uslovima bezoblične (neustavne) svojine

Višemesečna borba Konfederacije slobodnih sindikata za besplatnu podelu 30% akcija NIS-a, EPS-a i PTT-a građanima koji svoje pravo na besplatne akcije neće moći da ostvare u tekućoj privatizaciji društvene svojine ulazi u završnicu; Skupština će se o predlozima Konfederacije, koje je svojim potpisima podržalo pola miliona građana, izjasniti 6. ili 7. februara, tako je obećano. Ukoliko ih prihvati, vlast podanicima šalje poruku: "Okupljajte se oko pohlepe, i vaši će se zahtevi ispuniti - samo ne preterujte!" Ukoliko ne, ispostaviće se da je pohlepa ministara i njihovih finansijera tako zaslepljujuća da će propustiti šansu da za male pare pacifikuju pola miliona nezadovoljnika, ali će zaraditi dovoljno da im više ničije nezadovoljstvo ne može nauditi. Svodi se na isto - pohlepa je vrlina.

Lavirint privatizacije

Od samog početka "demokratske" privatizacije društvene svojine u Srbiji krenuli su sporovi oko niskih kupoprodajnih cena preduzeća. Do danas, niske procene kapitala i nameštena nadmetanja su, uz pominjanje pranja novca, praktično jedini problemi u privatizaciji koji se po Srbiji razglabaju, na svim nivoima: od radnika-akcionara kojima teško padne da "ih kupi" nepismeni gangster za male pare, pa do raznog prestoničkog šljama - čiji su "stavovi" onomad i Miloševića doveli na vlast - prevremenih penzosa, generalskih sinova, diplomatskih lovaca, Titovih baštovana i JUL-ovih hirurga, jagnjećih brigada svih rodova, koji sa gnušanjem odbijaju da tamo neki Nini iz Niša za sića lovu postane jedan od njih (a što pušta kerove na radnike, to nije problem), elem, na sve strane se guslalo da je bogzna kako javni interes ugrožen jer preduzeća kupuje gologuzija, jer se u budžet sliva manje para od privatizacije nego što bi moglo, jer nas zaobilaze multinacionalke i "strateški partneri", ugledne svetske kompanije koje tako vešto mlate pare na dečjem radu u Indoneziji i manjku ekoloških propisa u Kini, da će očas posla i u Srbiji iskoreniti samoupravljanje i uvesti visoke standarde postmodernog poslovanja... Iz ove maštarije do sada je najveći ćar izvukao Branko Dragaš, "ekspert" Udruženja malih akcionara, koji je u talasu nezadovoljstva pred kraj Živkovićeve vlade, uz najave "revizije privatizacije", radnicima i penzionerima po Srbiji pokupio silne pare za "ekspertize" o proceni kapitala njihovih preduzeća, objašnjavajući im da će, ako dokažu falš, "raskinuti privatizaciju". Koliko je meni poznato, još uvek nijedan ugovor o privatizaciji nije raskinut zbog niske procene kapitala, a i da jeste šta bi se time zapravo promenilo? Šta će se u Srbiji, ili bar u NIS-u i EPS-u, promeniti ako Vuk Hamović kupi naftnu i elektroindustriju države po tržišnoj ceni, a mali akcionari izvuku jednokratnu zaradu, kolika god ona bila?
Naravno, ne sporim da je ogroman broj preduzeća u Srbiji privatizovan gotovo bez dinara, i da je posao koji su radili "Deloitte", "Ekonomski institut", "Ces Mecon" i ostali procenjivači u privatizaciji u najmanju ruku sumnjiv. Iznenadio bih se da je drugačije. Takođe, činjenica je da je privatizacija "Sartida" iz stečaja, gde je država 1,7 milijardi dolara dugova ostavila građanima, a železaru prodala "US Steelu" skoro za badava,

ojadila budžet Srbije za naredne decenije (šteta je nemeriva ako dodamo da privredne i političke delegacije iz Nemačke i Italije i dan-danas usred Beograda ponavljaju da privredna saradnja sa Srbijom neće krenuti dok se ne obeštete poverioci "Sartida" iz ove dve zemlje). Međutim, da li su prodaje u bescenje uzrok ili simptom propadanja? Kako će to visoka kupoprodajna cena naterati novog vlasnika da poštuje zakon i ugovor? Nini je 42% "Jugoremedije" masno platio, to je čak bila jedna od finansijski najuspešnijih prodaja iz portfelja Akcijskog fonda; Beko je za "Knjaz Miloš" ponudio malim akcionarima više od belosvetskog "Danonea", koji je pokušao da ih nasamari, a i "US Steel" sigurno
		Georges Braque, Harbor in Normandy, 1909.

spada u red poželjnih "strateških partnera"; konzorcijum zaposlenih "Agrosemena" na aukciji nije mogao da parira konzorcijumu "Panonija", čiji je prvi čovek danas u zatvoru zbog pranja novca, a spor za raskid ugovora se razvlači dve godine; zaposleni u Veterinarskom zavodu su bili jedini zakoniti ponuđač na tenderu za kupovinu ovog preduzeća, ipak je država zavod prodala nepostojećem konzorcijumu "Zekstra-Bankom", s obrazloženjem da možda i nije ispoštovao proceduru ali je ponudio više novca.
Razumem ljude koji, isprepadani od odgovora na sva ova pitanja, pojure da što više zahvate iz broda na kojem tonu. Razumem i da se oko tog cilja udruže, i da skupe potpise pola miliona istomišljenika. Ono što ne razumem je da se najmasovnija građanska inicijativa od 5. oktobra do danas, najozbiljniji savez sindikalnih organizacija u Srbiji bog te pita od kada, proćerda na sto maraka po godini staža. Pride nema nikakvog znaka da će Konfederacija nastaviti da postoji i nakon što rasproda akcije. Shodno sličnim iskustvima iz bliže srpske istorije verovatno i neće. Neki moji prijatelji su optimisti, smatraju da je bitno da Konfederacija za sada uspe u onome što je naumila, i da će je to podstaći na dalji rad. Tako smo se onomad ložili i na sindikate u prosveti za vreme Miloševića, da se najpre izbore za svoje nadnice i da u toj borbi ojačaju. I ojačali su, i zaključili da, na primer, uvođenje veronauke u državne škole nije sindikalno pitanje. Štaviše, neki od najratobornijih (npr. Sindikat obrazovanja Čačka), postadoše kloaka otpora (kakvoj-takvoj) reformi obrazovanja za vreme Đinđićeve vlade.
Beogradski miting Konfederacije 6. decembra prošle godine je podbacio. Na Terazijama se pojavilo oko 7000 ljudi. Teško je ceniti šta se desilo u tih nekoliko nedelja između predaje pola miliona potpisa i skromnog odziva na protest. Ja bih rekao da su građani peticiju potpisali očekujući nastavak, koji se nije desio. Mislim da ona većina koja odavno ne izlazi na izbore sasvim jasno vidi da se Srbija tako halapljivo samoproždire, da jednokratna finansijska korist, kolika god bila, nikome ništa neće rešiti. U zemlji u kojoj se novcem može kupiti sve, a nikada ga ne možete imati koliko Vuk Hamović, novac je potpuno apstraktan.

Nesolidarnost "malih vlasnika"

S teškom mukom organizovana, sprovedena u svega četiri grada u Srbiji, peticija Unije radnika i akcionara Srbije za raspisivanje izbora za ustavotvornu skupštinu, pridobila je potpise oko sedam hiljada građana. Predsednik Unije Zdravko Deurić je na mitingu 6. decembra podržao inicijativu Konfederacije, upozorio buduće akcionare NIS-a, EPS-a i PTT-a da država ne štiti svojinu malih akcionara u Srbiji, da im se može desiti sudbina radnika-akcionara "Jugoremedije", kojima su vlast i vlasti blizak biznismen oteli i akcije i posao, ali je i ponudio alternativu - izbore za ustavotvornu skupštinu, borbu za novi ustav kojim bi se definisala i zaštitila svojina, i onemogućila podela vlasnika na podobne i nepodobne.
Unija radnika i akcionara formuliše zahtev za raspisivanje izbora za ustavotvornu skupštinu pre svega iz iskustva svojih članica, iz jalovih napora da pred institucijama izvršne vlasti i pravosuđa u Srbiji ostvare vlasnička prava. Prisustvovao sam brojnim suđenjima u vlasničkim i radnim sporovima oko "Jugoremedije". To više nije ni teatar apsurda, to je "Svet plus". Suočeni sa institucijama koje otvoreno, iz sveg raspoloživog oružja štite jednog od suvlasnika (i to uvek onog koji se već sam zaštitio privatnom vojskom, političarima, medijima...), u sporu protiv ostalih (uvek mali akcionari), URA nalazi alternativu u uspostavljanju pravnog poretka od samog temelja, od ustava, kojim bi se definisala i zaštitila privatna svojina svih vlasnika ravnopravno. Kroz borbu za pravni poredak, kroz širok pokret različitih aktera koji bi se u tu borbu uključili (npr. u prikupljanje potpisa za izbore za ustavotvornu skupštinu se uključilo Udruženje za zaštitu prava na nepokretnosti, koje okuplja građane Beograda ugrožene nasilnim nadziđivanjem zgrada i bespravnom gradnjom uopšte), formulisale bi se i vrednosti na kojima pravni poredak treba da počiva, ali i (najvažnije od svega, rekao bih), uspostavila javnost koja će omogućiti da novi ustav ne ostane mrtvo slovo u zbirci propisa.
Konfederacija nije podržala inicijativu Unije, iako je mnogima od njih priča o nemogućnosti da se pred institucijama u Srbiji zaštiti privatna svojina vrlo dobro poznata.
Dok je predstavnica sindikata zaposlenih u pravosuđu 6. decembra govorila o teškom položaju njene profesije, o pravosuđu kao žrtvi političke vlasti, ja sam stajao pored radnika-akcionara "Jugoremedije", koji su došli na miting da podrže Konfederaciju, i bilo me je sramota. Od osnovne škole se nisam toliko zacrveneo zbog tuđeg prostakluka.
Ako bi bilo moguće istražiti koliko je ljudi za proteklih petnaest godina u Srbiji ojadio kriminal, a koliko pravosuđe, verujem da bismo došli do zaključka da je šef zemunskog klana majka Mara u poređenju sa, na primer, predsednikom beogradskog Trgovinskog suda. Radnici-akcionari "Jugoremedije", na primer, pre svega su žrtve pravosuđa. Ako ih je, prilikom prodaje državnog paketa akcija, i prevarila izvršna vlast, ona je kako-tako grešku priznala, i pokrenula spor za raskid ugovora sa Ninijem. Kako-tako. Od tada, već više od godinu i po dana, na potezu je pravosuđe, a ono bezočno galopira u mestu - tužbu malih akcionara, podnetu prošlog leta, Nini još uvek nije ni primio, između ostalog i zato što ju je sud jedared izvoleo izgubiti.
"Batina je iz raja izašla!", izreka je stara, iz vremena kada, kažu, pravosuđa nije ni bilo. Bogu hvala, ljudi danas više ne veruju u raj.
Kako je moguće da zaposleni u pravosuđu, i u državnoj upravi (njihov lider je takođe govorio na mitingu, samo on zna o čemu, možda), očekuju solidarnost građana Srbije, a da ne otvore, makar samo naznače priču o katastrofalnom stanju u institucijama u kojima rade, i o pogubnom uticaju takvih institucija na društvo i pojedince? Nije moguće nikako, pa ćate i kadije na solidarnost i ne zovu, već da im se pridružimo u čerupanju onoga što pretekne Hamoviću.
"Neka kradu oni, ali nek' ostane i za nas", izreka je nešto novija.

Ivan Zlatić


	Društvo	Dva pristupa problemu korupcije

Republika