Veliko uvo vlasti

U ovoj već višenedeljnoj oluji oko "Mobtela", gde se žestoke optužbe i kontraoptužbe smenjuju svakoga dana, ostala je skrajnuta i gotovo nezapažena informacija još sa samog početka afere, da je policija do podataka o mogućnoj korupciji došla prisluškivanjem viceguvernera Narodne banke Srbije Dejana Simića i jednog od čelnika SPS-a Vladimira Zagrađanina. Pre ovog slučaja, da podsetimo, na sličan način "pao je" i jedan sudija Vrhovnog suda Srbije koji se upustio u slične korupcionaške poslove sa predstavnicima takozvane Jotkine grupe. A sasvim nedavno, pre jedno dva meseca, u vreme budžetske debate, Skupštinom Srbije je prostrujala vest da je poslanike prisluškivala policija, jer je vlastima bio potreban podatak može li da računa na poslaničku većinu prilikom glasanja o budžetu za 2006.
Dakle, za relativno kratko vreme imali smo tri markantna slučaja prisluškivanja i to u najvišim sferama vlasti. Na osnovu ovoga može se lako pretpostaviti da je mreža policijskog prisluškivanja kod nas proširena do zabrinjavajućih razmera. Naravno, prisluškivanje kao metod borbe protiv kriminalaca postoji odavno, ne samo kod nas nego i u svetu. Naš je problem, međutim, u tome što u slučajevima policijskog prisluškivanja, pogotovo kada su učestala kao u poslednje vreme, u javnosti uvek sa uznemirenjem iskrsavaju pitanja na koja, nažalost, niko nema odgovora: da li je u svakom od ovih slučajeva nadležni organ odobrio prisluškivanje, kako to piše u zakonu, da li Skupština Srbije ima efikasan organ koji to na ustavni način kontroliše? I, što je naročito važno, zašto u takvim značajnijim slučajevima, posle svega, nema češćih saopštenja za javnost koja s razlogom očekuje pravu informaciju.
Naprotiv, sve prolazi u nekom gluvom muku, a nama ostaje da nagađamo šta je u ovim poslovima nelegalno i nisu li se policija i oni iznad njih definitivno oteli kontroli. U onom već pomenutom slučaju prisluškivanja narodnih poslanika policija je to demantovala, ali je sumnja, ipak, ostala; uostalom, niko se do sada nije ni potrudio da ovu stvar izvede na čistinu. U takvim neodređenim okolnostima ostaje uvek zabrinutost - može li Skupština uopšte da radi normalno kada se i među njenim članovima, narodnim poslanicima, stalno priča da ih kontroliše policija.
Problem sa prisluškivanjem je po posledicama gotovo uvek višestruk - ne samo što može da predstavlja podrivanje ustavnog poretka i prekršaj ljudskih prava, već zna da baci u pravo očajanje i same građane. O tome svedoči i ovaj gotovo tragikomičan događaj sa guvernerom Narodne banke Srbije Radovanom Jelašićem. Pošto je u slučaju Kreditno-eksportne banke i na njega pala senka sumnje, Jelašić je, pritisnut svakodnevnim optužbama sa raznih strana, u jednom trenutku otvoreno pozvao policiju da ga prisluškuje! Ovaj groteskan poziv može se razumeti i na ovaj način: u zemlji gde ni sudovi ne rade kako valja, daj makar i prisluškivanje samo da čovek ostane pošteđen opanjkavanja! Ali, sve to nosi i jednu veoma lošu poruku za javnost. Jer, kada neko na tako visokom položaju priziva i legalizuje policijsko prisluškivanje, onda običnim ljudima ne ostaje ništa drugo nego da se rezignirano prepuste sudbini pred svemoćnim velikim uvom vlasti.