Šaronova iluzija

Imanuel Volerstin

Kada je Šaron doživeo moždani udar većina zapadnih komentatora je mislila da svet nikada neće saznati njegove tačne planove o miru između Izraela i Palestine, i da, možda, niko drugi nije u stanju da reši problem koji je on rešavao. Meni je ovo sasvim besmisleno. Ja poznajem njegove planove i on jedva da ih je skrivao. A ovi planovi i ne bi rešili problem, jer su zasnovani na fundamentalnoj iluziji.
Nacionalna bezbednost je opsesija većine izraelskih Jevreja. Kako i ne bi, jer je osnovna bezbednost države Izrael sasvim izvesna, i tako je već dugo. Arijel Šaron je čitavog svog života želeo da obezbedi pun suverenitet Izraela, na čitavoj teritoriji britanskog mandatskog područja, a i u nekim područjima izvan toga (Golan). Želeo je da ova teritorija predstavlja jevrejsku državu, sa jasnom jevrejskom većinom.
U vezi s ovim, on je bio u direktnoj liniji Vladimira Jabotinskog i njegovog revizionističkog pokreta unutar cionizma. Da se prisetimo, Jabotinski je formirao svoju partiju u znak protesta protiv britanskog isključivanja Trans-Jordana (današnjeg Jordana) iz mandata. Revizionisti (čiji je danas nastavljač Likud partija) uvek su imali najekspanzionističkiju viziju teritorije Izraela. Revizionisti su uvek insistirali na nužnosti vojno jakog (a, kada je potrebno, i agresivnog) Izraela, na politici "gvozdenog zida".
Šaron je, takođe, bio briljantan vojnik. Igrao je sve značajniju ulogu u uzastopnim arapsko-izraelskim ratovima, i opšte poznatu mrsku ulogu u invaziji Libana 1982, zbog koje su ga i sami Izraelci konačno, formalno sankcionisali. Kao ministar u različitim vladama bio je vođa u podizanju novih naselja na okupiranim teritorijama posle 1973, s namerom da se stvori "svršen čin" koji će biti teško ukloniti u budućim pregovorima o miru.
Pa šta mu daje sadašnju reputaciju mirotvorca? Dve stvari: jedna je Šaronov smisao za realno. Shvatio je da bi potpuna implementacija njegovog programa izazvala preveliko suprotstavljanje, čak i u vladi SAD. I, uplašio se preteće demografske "katastrofe" arapske većine, kao rezultata različite stope rađanja. A, s druge strane (sa strane izraelskih centrista i proizraelskih zapadnjaka), rastuće široko podržano verovanje da bi jedino ozloglašeni "jastreb" bio politički sposoban da učini neophodne ustupke, kako bi postigao sporazum. Primeri De Gola i alžirske nezavisnosti, i Niksonov sastanak sa Maom Cedungom redovno su navođeni.
Šta je bio Šaronov plan? Planirao je da evakuiše one teritorije koje su bile gusto naseljen Arapima, a slabo Jevrejima. Gaza je bio prvi korak, a razne, raštrkane zone zapadne obale bile bi sledeći korak. Istovremeno je planirao da priključi ona područja koja danas, u velikoj meri, naseljavaju Jevreji. Ovo je, naravno, uključivalo istočni Jerusalim, ali, takođe, i tri bloka naselja na zapadnoj obali, oko kojih se sada gradi zid. Zatim je planirao da kaže Palestincima da mogu da naprave državu u ostalim područjima, pobrinuvši se da nemaju ozbiljan vojni aparat i da priznaju Izrael i trajnost ovih, novih granica. A, otkad je saznao da palestinske vođe neće prihvatiti ove uslove, nameravao je da ovo uradi unilateralno, a da njih ne konsultuje.
Šta je bila iluzija? Verovao je, pre svega, da Palestinci neće imati izbora, osim da žive sa ovom unilateralno nametnutom realnošću. Kako je to mislio, ne mogu da shvatim, jer je većina "umerenih" palestinskih vođa već jasno objavila da je ovo apsolutno neprihvatljivo. A, naravno, Palestinci su već spremni da glasaju za mnoge "umerene" vođe. Drugo, on je verovao da je vreme na strani Izraela. Kako je to mogao da misli, takođe ne mogu da shvatim. Izraelci su gubili međunarodnu legitimaciju, neprekidno, barem od 1973. godine. Arogantni unilateralizam ne radi u korist Džordža V. Buša. Nema nade da će raditi u korist Izraela. Doista, Šaronov plan će ubrzati delegitimaciju Izraela, baš kao što je i Bušova invazija Iraka ubrzala slabljenje američke sile.
Priča se da je Aba Eban, čuveni izraelski diplomata, rekao da "Arapi nikada ne propuštaju priliku da propuste priliku". Zar se ovo ne može pre reći za izraelsko vođstvo za više od 50 proteklih godina? Šaron je možda bio poslednji dah iluzorne politike Izraela. Mir je uvek bio politički a ne vojni sporazum.
Komentar broj 177, 15. januar 2006.

Komentar broj 177, 15. januar 2006.
Prevela Borka Đurić