Lickanje brloga

Ako se i sadašnji obračuni svedu na to "ko će koga", onda se rasplet naše tragedije (ili farse) opet odlaže

Nebojša Popov

Vest da je u novogodišnjoj noći, samo u Beogradu, povređeno preko pet stotina ljudi navodi na razmišljanje o tradiciji "pevanja i pucanja" i nameće nam pitanje: zar nije prošlo vreme rata, zar ga nismo siti usred brloga koji je za sobom ostavio.
Ukazaćemo ovom prilikom na dve krupne prepreke normalizaciji života.

Vašarište

Bez prezira prema masovnoj kulturi, neke pojave u njoj ipak zabrinjavaju. Recimo, tradicionalni vašari čine normalan deo kulture dok ne postanu dominanta i norma čitave kulture. A upravo se to dešava kada se razne sirijade, kobasicijade, slaninijade, pršutijade, mudijade, krompirijade itd. proglašavaju ne samo lokalnim nego i ukupnim nacionalnim "brendom". Slično je i s piljarskim žargonom koji osvaja ulice i trgove, medije i institucije. Psovka i agresivan govor postaju, takođe, dominanta i norma. I pornografija, u svim varijantama. Razlike između pristojnog i prostačkog bliže se nestajanju. "Žutilo" zahvata mnoge medije u kojima se prepliću banalnosti i brutalnosti, naturajući mnenje da smo "svi isti". Takvu sliku sveta nameću nam ne samo buljuci raznih proroka, vidovnjaka i čudotvoraca već i mnogi magistri i doktori. Sve je u raspadanju i katastrofi - u brlogu. Stoga, puko preživljavanje izgleda kao golemi dobitak i najviši domet ličnog i zajedničkog života.
Potreba za oduškom od raznih teskoba nije ništa novo; ona je čak vrlo jaka kod ljudi koji su preživeli razne strahote. Sve to podstiče potrebu za oduškom, vedrinom, razgaljivanjem. Tako možemo da razumemo i spektakularne proslave pobeda naših sportista. I popularnost latinoameričkih "limunada" a i domaćih filmova poput "Zone Zamfirove" i "Ivkove slave". Slična je bila i svrha spektakularnog venčanja ratnog junaka Arkana i zvezde estrade Cece, u dekoru epskih pesama. Nije na delu samo predmoderna tradicija. I u moderno doba totalitarne ideologije nastojale su da potčine kulturu, estetizacijom vlasti ili politizacijom estetike. Po tom obrascu veličali su kako Staljina i Hitlera, tako i Tita i Slobu, potom Dražu, Ljotića i Nedića, a odnedavno i Koštunicu. Prisetimo se samo kako je, radi slave potonjeg, proslavljeni dramski pisac (sada ambasador) Dušan Kovačević "dopunjavao" Kremansko proročanstvo, i da mu je još slavniji filmski režiser Emir Kusturica "privodio" svetske zvezde, poput Maradone.
Populistička kultura sve trpa pod vašarsku šatru. Tu se porazi proglašavaju pobedama, a optuženi za najteže zločine paradiraju kao nacionalni junaci. Sve je još i poškropljeno "svetom vodicom". Lickanje brloga tek je naličje nekadašnjeg uznošenja "nebeskog naroda" i "zavetne misli". Samo u vrtlogu beščašća moguće je da tamanitelji duha i duše drugih pokreću i dobijaju parnicu za svoje duševne patnje i poljuljani ugled, a sve u slavu vaskolike duhovnosti. Posvemašnje "žutilo" samo po sebi izgleda benigno, kao skrama koja obuzdava zadah brloga. Ono je maligno tek kao moć koja marginalizuje prodore u umetnosti i nauci, i kao prepreka artikulaciji drukčijih mišljenja i osećanja i težnji za kritičkim suočavanjem s realnošću. Pokušaji proboja iz nalickanog brloga izgledaju kao "šaputanje u mrak" (David Albahari, Pijavice), s tendencijom da se priguši i sam šapat.

Kič bunt

Koštunice i njegove vlasti i uznošenju vrlina Karića i njegovog pokreta, zahtevajući hitne izbore. Nastup samoga Karića je kreščendo ovog skupa (oko tri hiljade ljudi). Sâmo njegovo prisustvo bilo je obavijeno neizvesnošću podgrevanom, preko većine medija, hajkom protiv njega. Kada se napokon pojavio, osvetljen zapaljenim bakljama i njihovim isparenjima, kao na sličnim populističkim spektaklima ("limunacije"), uz stalno ponavljanje pesme "Srbijo, majko", ogolio je motive i svrhu bunta koji podstiče. Proglasio je Koštunicu za, po Srbiju, zlo neviđeno, grobara Jugoslavije i Srbije, šefa bande i mafije koja pljačka i rasprodaje teritorije, i Kosovo, te ga treba ukloniti s vlasti.