|
Godina XVIII (2006)
|
1-31. januar 2006.
|
 |
|
|
Republika
|
Kultura
|
|
|
|
|||||||||||||||||||||||||||
|
Istraživanja
Građani, vlast i promene Srbija u demokratskim promenama "Politika i svakodnevni život" (pod istim naslovom ostvareno
je istraživanje 2001-2002. godine) tri godine posle, studije i članci
objavljeni u časopisu Filozofija i društvo,
beogradskog Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, bio je povod
za razgovore koji su započeti u redakciji Republike,
5. decembra 2005. godine. U ovom razgovoru su učestvovali autori istraživanja
Zagorka Golubović, Ivana Spasić i Isidora Jarić, te urednik Republike
Nebojša Popov. "Htela sam da istaknem dve stvari: s jedne strane mislim da smo 2005. dobili izoštreniju i jasniju kritiku prema prilikama i događajima od 2002. do danas, ali u tom smislu što se sada ispitanici više orijentišu na probleme te 'loše' politike, kako sami kažu, za razliku od dosta naglašenog uticaja pada životnog standarda i materijalnih problema koji su prilično dominirali 2001. godine. Danas se oni kao problemi još uvek ističu, ali akcenat je sve više na lošoj politici, odnosno na lošim političarima. To je jedan moj opšti utisak. Drugi je nešto što je dosta zanimljivo, jedna diferencirana ocena dve demokratske stranke, mada dolaze dosta do zaključka da su izgubili poverenje i manje su sigurni u ovo o čemu si ti i sada govorio nego što su bili sigurni 2001-2002. godine. Da, to jeste neka demokratska promena", kaže Zagorka Golubović. Nastavljajući, ona kaže da građani prvu demokratsku vladu vezuju ne samo za ime Zorana Đinđića, nego kažu "da je on imao demokratsku viziju, i radio je na tome da se ti ciljevi ostvare". "Mada neki od njih kažu 'nisam voleo Đinđića, bio sam vrlo kritičan i danas sam, ali priznajem da je on bio lider sa vizijom'. Za razliku od njega, Koštunica je nešto drugo. Prvo što zameraju Koštunici kao premijeru je da on ne samo što nema viziju, nego ništa ni ne čini. Nešto što je meni bilo dosta upečatljivo kada vršimo poređenje između jednog i drugog, ali mislim da je kontinuitet opstao, jezik građana je manje politički stereotipan nego jezik političke elite, pa čak i onih naših političkih analitičara. Tako da ne samo političari nego i ovi naši politički analitičari potcenjuju sposobnost građana da samostalno misle. Mi nemamo takve papagajske odgovore koje ćete čuti od naših političara. Na tvoje pitanje zašto se to pomeranje dogodilo, mislim da se ono dogodilo zbog različitog ugla gledanja na zbivanja. Zbivanja od 2001. i 2002. godine građani u Srbiji su gledali i procenjivali pre svega u odnosu na katastrofalne učinke politike Slobodana Miloševića. I onda su bili u raspoloženju jednog početnog optimizma, da se nešto kreće u pravcu da se ti katastrofalni učinci isprave. Onda su nešto malo i videli kuda se to kreće. Po mom mišljenju, u istraživanju iz 2005. ugao gledanja se pomerio. Sada se više stvari ne gledaju u odnosu na katastrofalne učinke Slobodana Miloševića nego na loše učinke demokratske vlasti. I sada su mnogo više kritični prema samom učinku demokratske vlasti i nisu spremni da joj gledaju kroz prste, nisu spremni da prihvate a priori da je to demokratsko kretanje i tranzicija. Gotovo svako od ispitanih građana je rekao: 'Najveći problem nam je što mi danas ne znamo kuda idemo. Ne znamo šta se to dogodilo 5. oktobra'. U tom pomeranju kritičnost prema demokratskim vlastima se zaoštrila. Oni su ranije bili popustljiviji i pozitivnije su ocenjivali. Najzanimljivije u toj kritici je to što se pokazao ili potvrdio naš trajni nacionalni problem 'kratko pamćenje'. Kada ih pitate šta misle o radikalima, oni odgovaraju: 'Govore ono što narod hoće da čuje, pokrali su ideje od socijaldemokrata...' A onda - 'Dajmo šansu radikalima na sledećim izborima da pokažu šta će da učine'. Zaboravljaju da su oni tu šansu imali i kako su je iskoristili. N. P.: Da li je to samo "kratko pamćenje"? Z. G.: Nije samo to, nego je to jedno od pomeranja ugla gledanja. Ovo što si ti postavio kao pitanje "šta se dogodilo", manje su spremni ili skoro uopšte više nisu spremni da se lično angažuju ni u kakvim promenama. Ima nekoliko njih koji kažu da je zavladao je pesimizam: "Mi smo osetili da smo bespomoćni i zato nećemo da se angažujemo". Ispitanici ocenjuju da se Srbija vraća unazad i pitaju se: "Šta je značio 5. oktobar? Jesmo li ga mi izneverili ili on nije ni značio ono što smo mi verovali?" Ivana Spasić, istraživačica, počinjući svoje izlaganje u raspravi rekla je: Moj zadatak u projektu je ispitivanje pomeranja dominantnih raspoloženja, od optimizma ka apatiji, depresiji i pesimizmu. Pratila sam neke od procesa u politici ili u domenu političke kulture. Ovde se može govoriti o pomeranjima u političkoj kulturi građana Srbije, koja smo konstatovali u prethodnom istraživanju. Ja sam probala na osnovu ovog materijala da vidim da li se može reći da su ti procesi koje smo zbirno nazvali sazrevanjem ili političkom subjektivacijom građana Srbije ili postizanjem minimalnog političkog konsenzusa, da li su potpuno politički poništeni, ukinuti, doživeli unazađivanje ili ne. I moji zaključci su da se sa izvesnim rezervama može reći da ti procesi nisu prekinuti i da postoji nekakav trag od
Sledeća grupa poenti vezana je za percepciju političke scene i mislim da se može reći da je pre svega postojanje mnoštva političkih stranaka, taj minimalni politički pluralizam kao minimalna osnova demokratskog poretka, da je mnogo više prihvaćen i usvojen i nekako je već počeo da se podrazumeva, a pre tri godine još uvek je bilo onih koji su otvoreno ili prikriveno žalili za onim vremenom kada nije bilo više od jedne partije. Sada se o strankama više ne govori kao o takvima, kao o uzroku nenapredovanja ili nazadovanja Srbije, nego se govori o strankama ovakvima kakve su, da one loše rade, a ne da je samo njihovo mnoštvo problem. Ja sam se iznenadila da građani mnogo realnije, takođe, nego sami političari percipiraju neadekvatnosti političkog rasporeda, strukture političke scene. Mnogi od njih govore da ima mnogo više stranaka nego što objektivno ima političkih opcija na raspolaganju, zatim da su stranke nedosledne u ispovedanju a pogotovu u sprovođenju i ostvarivanju određenih političkih ideja. Građani bi želeli da vide jasniju artikulaciju, jasniji reljef na političkoj sceni i mnogi od njih time objašnjavaju veliku izbornu apstinenciju. Ako neko od političara danas govori jedno, a sutra je najbolji prijatelj i u koaliciji sa nekim koga je do juče napadao, ako se praktično politika jedne stranke menja svakih nekoliko meseci, onda se građanima implicitno šalje jedna poruka da izbori zapravo nemaju nikakvog smisla. Među našim ispitanicima ljudi uglavnom veruju da su izbori jako važni, da bez obzira na apatiju i depresiju izbori jesu mesto gde treba izraziti svoj politički stav, ali kada objašnjavaju otkuda toliko distanciranje od politike među ljudima iz njihove sredine, oni često navode već pomenuti stav da ne postoje jasno profilisane političke opcije. Nekoliko njih je izričito pomenulo američki sistem, što meni nije naročito drago, ali ljudi razmišljaju na taj način da je možda bolje imati dva jasna bloka, od kojih bi jedan bio populističko-nacionalistički a drugi bi bio demokratski i da se onda raščisti koji blok se za šta zalaže i koji blok raspolaže kolikom podrškom u društvu. Sve to, meni se čini, može se protumačiti kao neka vrsta nastavka ovog procesa političkog sazrevanja. Jedna stvar na koju bih želela da ukažem u odnosu na prvo i ovo drugo istraživanje jeste jedna od ideja koje smo izvukli u analizi, da su građani u tom prvom istraživanju pokazali visok stepen sposobnosti da imaju političke stavove i da ih argumentima podupru, ali da vrednost 5. oktobra kao simboličke prekretnice, da se taj prećutni pakt između građana i nove vlasti, da se drugi politički pomaci mogu očuvati samo ako ostanu na nivou privatnog ili poluprivatnog razmišljanja građana. I čini mi se, ako mogu nama da polaskam, da smo bili u pravu, da smo videli mogućnost da se jedan veliki deo tog kapitala raspe, da se ne pretoči u donete odluke, makar u onom delu tranzicije koji ne košta mnogo, a koji se tiče načina vladanja, ponašanja političara, njihove odgovornosti, komunikacije sa građanima... Na tom planu koji ne iziskuje velika sredstva nego iziskuje promenu prakse i držanja onih koji su izabrani na javne funkcije tu nije došlo do velikog pomaka i sa te strane, dakle, od javnih ličnosti nije bilo dovoljno spremnosti da se ove nove vrednosti, vrednosti nove demokratske Srbije, iskristališu kao javne vrednosti i da se u tom raskoraku vidi nastavak političkog sazrevanja kod građana. Na nivou političkog ponašanja, političkih elita, nismo sigurni da li je došlo do ozbiljnog pomaka. Jedna stvar koja je u našim istraživanjima mala tema je odnos prema ratnim zločinima i Haškom tribunalu. Mi je nismo posebno obrađivali, jer je tek posle našeg terenskog rada došlo do emitovanja onog video-snimka iz okoline Srebrenice, koji je mnogo uticao na
Z. G.: Vrlo je interesantno da ispitanici kažu nismo protiv politike nego protiv politikantstva. To je jedna diferencija koja je naznačena. Kada je reč o izborima, to je ono što je za mene bilo vrlo interesantno, to je svest građana da ovaj izborni sistem njih potcenjuje kao ljude koji imaju pravo da biraju svoje predstavnike i skoro svi kažu: "Šta mi imamo da biramo kada mi biramo listu!" Mi biramo stranku, a onda stranka određuje sebi lojalne, i to najgore. To je dakle vrlo dobro zapažanje. I onda kada je reč o Hagu, mislim da ispitanici tu isto imaju jedan stav koji nije za potcenjivanje. Ja sam u nekoliko njihovih odgovora našla razlog zašto se protive Haškom tribunalu, a to je da sud ima dvostruki kriterijum. Da je istraživanje izvršeno kada je Haradinaju dopušteno da se bavi politikom i kada su ovi oslobođeni, tada bismo još više to imali. To je jedno zapažanje koje je mislim tačno i ne treba ga zaobići. N. P.: Isidora je dotakla jednu temu koja je van fokusa vašeg istraživanja, to je šta misle mladi, ali dotakli ste i temu šta misle oni koji nisu u matici demokratskih promena. Isidora Jarić: Ja sam tu temu možda otvorila, ali ni ja nisam odgovorila na to pitanje, jer naš uzorak, što je rečeno u uvodnoj belešci, zapravo ne nudi objašnjenje, jer mi u uzorku nemamo ispitanike koji su zagovornici te vrste opcija. I to jeste neka vrsta propusta u ovom istraživanju, jer mi zapravo samo posredno pokušavamo da rekonstruišemo šta bi mogli biti razlozi onih koji pripadaju radikalnim političkim opcijama i pri tom ne mislim samo na radikale. Ja sam se bavila samo uzorkom mladih i pokušala da promislim šta se sa njima dešava. I tu zaista postoje neke promene u odnosu na prethodno istraživanje. Te promene se donekle poklapaju sa ovima koje su već konstatovane za ceo uzorak, ali su donekle i specifične. U ponovljenom istraživanju jeste dominantno osećanje razočarenja, gde ne može da se ne primeti taj gubitak optimizma koji je postojao u prethodnom istraživanju i nekako, verovatno zbog mladosti ispitanika, to je u ovim intervjuima ispitanika još izraženije, ta su osećanja još intenzivnija i to pre svega može da se prati kroz konstrukciju narativa svakog ispitanika, gde stariji ispitanici često vlastito iskustvo konstruišu u kontrastu prema normalnosti vremena pre. Ja mislim da ta kategorija normalnosti ima funkciju neke vrste korektivnog mehanizma, koja kao da podseća ispitanike na taj trenutak u kojem pravila više ne postoje. Otvara se i mogućnost da se o politici razmišlja sa distance, da se manje razmišlja o tome, ima manje ostrašćenosti... Čini mi se da mlađi ispitanici i kada koriste kategoriju normalnosti, to je zapravo više deo fantastičnog konstrukta sa kojim oni operišu. Oni nemaju nikakvo iskustvo života u stabilnom društvu, u društvu koje nije izloženo konstantnim promenama, onda su i njihova promišljanja o tome šta se dešava možda strasnija ili nekako radikalnija. Ono čime sam se ja bavila i u prvom i u drugom tekstu jeste zapravo odgovaranje na pitanje kako mladi reaguju na to nestabilno okruženje, na socijalnu promenu koja se konstantno dešava. Ponovljeno istraživanje je pokazalo jednu vrlo lošu tendenciju. Ona se mogla naslutiti i u prethodnom, ali je sada mnogo izraženija; to je neka vrsta bega od susreta sa realnim i distanciranje od bilo kakvog učešća u političkoj dinamici društva. Pokazuje se da strategija kojoj mladi najčešće pribegavaju to je prvo strategija povlačenja, gde se oni povlače razočarani time što do promene nije došlo, povlače se u svoj privatan svet. Isto tako ja sam u ponovljenom istraživanju pomenula i jednu drugu strategiju odnosa prema socijalnoj realnosti i ja sam je nazvala strategijom napada i nametanja svog pogleda na svet koja govori o fenomenu radikalizacije koji je prisutan. Mi, nažalost, nismo imali ispitanike koji su otvoreno zagovarali ovu strategiju, ali se iz mnogih fragmenata odgovora većine naših ispitanika mogu rekonstruisati delići tog mozaika. O tome svedoče brojni tekstovi u medijima u kojima se piše o tučama navijača, o ubistvima u školama i dr. Poslednja strategija koju sam ja izdvojila, nazvala sam je strategijom planiranja; ona ima najmanji broj zagovornika, i to je možda najdramatičnija promena u odnosu na prethodno istraživanje koje je pokazalo da znatan deo populacije mladih ima veru i optimizam da se stvari mogu promeniti nabolje i da se društvo može promeniti na način da u njemu bude moguć život. I čini mi se da 2005. mladi ne veruju da je ovde život moguć u ovim okolnostima niti da će te okolnosti u drugom vremenskom periodu biti promenjene. N. P.: Jedna od važnih stvari po kojima se vaše istraživanje razlikuje od drugih jeste ta rekonstrukcija rezonovanja. Kako ljudi razmišljaju na osnovu argumenata, činjenica i kako onda sve to nudi šansu vama analitičarima da to interpretirate. Ivana je rekla nešto vrlo bitno za tu temu, a to je taj javni prostor. Nedostaje javnost kao forum u kojem se te stvari pretresaju na analitički način, kroz rezonovanje, ne samo među političarima nego i među intelektualcima. Da li mi imamo na raspolaganju neka saznanja koja bi otvorila mogućnosti javne debate o tim temama kroz instituciju javnosti, da li mi uopšte imamo instituciju javnosti? Jer, ono što je najzastupljenije, jesu neka istraživanja javnog mnenja, istraživanja političke konjunkture ove ili one ličnosti, stranke, ali tu ne vidimo nikakav trag rezonovanja onih koji su obuhvaćeni takvim istraživanjima. Zatim imamo serije raznih nastupa onoga što nazivaju analitičarima, koji takođe reprodukuju jednu statičku sliku mnenja i nekih opštih kretanja bez upuštanja u argumentaciju i rezonovanje, dakle i tu
I. J.: Istraživanja javnomnenjska ili istraživanja koja se obavljaju uobičajenim instrumentima nikada ne uspeju da odu dovoljno daleko i duboko. Na to je još Levi Stros ukazao. Ako ostanemo na nivou procenata i sondaže javnog mnenja to ne nudi mnogo, i ne nudi suštinsko razumevanje problema. Z. G.: Mene počinje da nervira da oni koji vrše istraživanja javnog mnenja naglašavaju procenat. Procenat je najbitniji, a ne objašnjenje šta se krije iza tog procenta; ja kao antropolog mislim da to kvantitativno obrađivanje odgovora, da su to poluodgovori. To može da bude početni korak. N. P.: Vi ste našli nešto što drugi nisu našli, a to je da ljudi rezonuju, razmišljaju, rekonstruisali ste kako oni to čine i to u vrlo bitnim temama. Toga nema zato što nema javnosti, odnosno svih relevantnih aktera javnosti koji su kreativni u svom poslu, bilo kao novinari, bilo kao istraživači, naučnici i političari. I tu sada imamo jedan veliki problem sa našim ispitanicima koji su bili optimisti, pa su postali pesimisti, ali neki od njih su vrlo jasno rekli da mi ni pre 2000. godine nismo imali jasan pravac promena. Dakle, oni to osećaju kao problem. Da razgovaramo malo i o tome. Ni pre 2000. godine, kako jedan od njih kaže: "Mi sami nismo bili svesni kakve promene tražimo", ili jedan drugi kaže: "Projekat nikada nije bio ni ustanovljen". Ako je to tačno, a mislim da jeste, jer nije bilo javnih debata ni u strankama ni u medijima ni u javnosti o tome kakav je taj projekat, onda mi imamo ovu naglašenu emotivnu dimenziju, i to onda dominira u javnom mnenju u onom prostoru gde se ne traži rezonovanje. Dalje, šta je to što se suprotstavlja demokratskim promenama? Nešto se o tome zna uglavnom na nivou propagande, ideologije i mnenja, a ne načina rezonovanja. Na koji način mi to možemo ipak da saznamo? To je jedna tema vrlo značajna za naše čitaoce i krug u kojem se krećemo, da ne ponavljamo opšta mesta, o suočavanju sa prošlošću, osudi zločina... Neophodan je analitički, kritički odnos prema prošlosti i sadašnjosti. Ako mi u svom sopstvenom rezonovanju, kao građani ove zemlje i u javnom komuniciranju, pokažemo da je naš interes i potreba da savladamo prošlost u kojoj je bilo toliko zločina i pljačke, onda se zaista oblikuje građanin kao autonomni subjekt koji normalno rezonuje i normalno politički deluje. Po mom mišljenju, nije problem samo "kratko pamćenje" nego nespremnost suočavanja i savladavanja onoga što je najproblematičnije u našoj prošlosti i savremenosti a to je veza između nasilja, zločina i pljačke. Šta vi o tome mislite? Kako to dalje da se istražuje? Mnogi koji su istraživali šta se ovde dogodilo, na primer Drinka Gojković, pitala je zašto onako snažan pokret iz 1996-97. nije išao dalje u rušenju Miloševića; uočila je nešto što
I. J.: Da bismo uopšte razumeli te opcije mi moramo da uđemo u dijalog sa njima. Problem je, a to i ovo naše istraživanje pokazuje, ljudi koji zastupaju te političke opcije su manje raspoloženi da podele te svoje uvide o socijalnoj realnosti sa drugima. Jer ako gledate te razne tok-šou emisije u kojima često gostuju predstavnici tih opcija, Obraza i drugih, oni nikada ne obrazlažu zašto tako misle. Oni iznesu svoj određen stav i onda se tu ukopaju, ne zastupaju i nema dijaloga. Z. G.: Ja ne bih mogla tako striktno kao ti da kažem da nisu jasna merila i ne bih mogla da kažem ono što si ti zaključio da zato što su rekli da ni pre 2000. nisu bili načisto kakve promene žele, da je to pre svega izraz jednog emocionalnog stava. Naprotiv, kod ispitanika sam videla, akcenat je na tome da nema apsolutno opšte strategije. Ja mislim da njihova racionalnost odlučuje i da dominira zaključak da nedostaje projekat.
|
|||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||
|
Republika
|
