|
Godina XVIII (2006)
|
1-31. januar 2006.
|
 |
|
|
Republika
|
Dijalog
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Neofašizam ante portas! U Republici br. 368-369 (1-30. novembar 2005) Desimir Tošić izlaže kritici poglede Žike Kovačevića na temu antifašizma, juče i danas. Tošić to čini provokativno, u najboljem smislu te reči, kao retko ko u našoj novijoj polemičarskoj tradiciji. Tošiću je, kako sâm izjavljuje, Kovačević drag prijatelj, ali postupa po poznatoj maksimi: "istina mi je draža". Shvatio sam, nadam se ne pogrešno, da je Tošićeva kritika Kovačevićevog teksta istovremeno implicitan poziv svima koji bi imali nešto relevantno da kažu, da se uključe u raspravu o ovoj temi.Tri su kompleksa pitanja o temi fažizma i antifašizma, koja Tošić pokreće: antifašizam spram komunizma, evropske ideje i demokratije. Njegova je ključna teza da pobeda u Drugom svetskom ratu nije bila "pobeda jednog (antifašističkog) shvatanja sveta nad drugim", već su njegovu potku činila "dva ideološki potpuno suprotstavljena shvatanja sveta, sovjetski i anglo-američki". Stoga mu se čini da "antifašizam nije mogao biti ugrađen u same temelje Evrope". Ali, da bi se moglo tvrditi jedno ili drugo, trebalo bi poći od toga šta se može podrazumevati pod pojmom "antifašizam". Po mom mišljenju, antifašizam koji je u Drugom svetskom ratu usavezničio dva ideološki suprotstavljena sistema protiv nacizma izražavao je u nekim značajnim elementima ljudskog življenja nadideologijsko, humanističko, pa u tom smislu i evropski jedinstveno shvatanje sveta. Ideologijska suprotstavljenost bila je potisnuta u interesu egzistencijalnog opstanka čitavih naroda, odbrane najširih ljudskih prava, pre svega prava na život, ravnopravnosti naroda i kultura. U tom smislu antifašizam je mogao biti i ugrađen je u temelje ratne i poratne Evrope, a preko UN i u temelje sveta. Mada su nakon pobede nad fašizmom ideološke suprotstavljenosti ubrzo izbile na površinu svetske političke scene, koje su svet dovodile do ivice atomskog samouništenja, potreba nadideološkog ujedinjavanja Evrope nadživela je tu podelu. U čemu je defekt Tošićevog razumevanja antifašizma? Po mom osećanju stvari, u tome što on tom pojmu pripisuje isključivo ideološki sadržaj, pri tom sadržaj samo jedne, sovjetske strane. Zato ga vidi isključivo kao "komunistički antifašizam" i onda ga kao takvog protivstavlja demokratiji. No, o tome nešto kasnije. Nema sumnje da su postojala ratna i poratna nastojanja Sovjetskog Saveza, potom i jugoslovenskih partizana da koncept antifašizma prisvoje i uliju mu svoju ideologiju. Antifašizam je i terminološki i politički lansiran u svet na Petom kongresu Kominterne 1935. godine, nakon što je propao Staljinov pakt sa Hitlerovom Nemačkom. Međutim, antifašizam nije bio isključivo komunistička platforma ni dok su postojale Kominterna i Sovjetski Savez. To na neki način potvrđuje i sam Tošić, nazivajući savezničku proslavu pobede nad fašizmom maja 1945. godine "evropskim ili evroatlantskim" događajem ili dajući jugoslovenskom ratnom antifašizmu najširu, narodnu osnovu, bez obzira na unutrašnje ideološke podele i pobedu partizana u tom ratu. Ako bi bilo tačno da je antifašizam isključivo "komunističko" shvatanje sveta, ispalo bi da je sa njegovim nestankom i antifašizam izgubio smisao postojanja, odnosno da je i on nestao zajedno sa njim. To se, kao što je poznato, nije desilo. Činjenica da je ne samo opstao već sve više postajao evropska identifikacija samo je potvrda njegove univerzalne ljudske vrednosti. U tom smislu, antifašizam je potreba koja ne zastareva. Osude
Taj opšteljudski karakter antifašizma bio bi izneveren samo u dva slučaja: ideološkim sektašenjem koje bi isključivalo širinu pokreta ili u slučajevima takvog shvatanja širine kada se pod zastavu antifašizma preporučuju i nude kolaboracionističke snage (četnički kolaboracionizam) ili pripadnici vojnih formacija u sastavu Hitlerove ratne mašine (mađarski Honved, na primer). Ne bih ulazio u to koliko je Tošić u pravu kad kritikuje klasifikaciju diktatorskih sistema ili antifašističkih zemalja u knjizi Lorena Brita, jer nisam imao prilike da se sa njom upoznam. Ali mi je, priznajem, čudno zazvučalo kada Tošić na pitanje "da li se režim Slobodana Miloševića može lako uvrstiti u fašističke" odgovara "da to nije mogućno ni sa političke ni sa 'naučne' (zašto navod?) strane problema"! Kako je moguće imati dileme u pogledu fašističkih svojstava Miloševićevog režima, ako više nema dileme da je on primenjivao praksu etničkih i kulturnih zatiranja nacionalnosti koje su stajale na putu njegovim velikodržavnim planovima? Zar to nisu fašističko-rasistička sredstva primenjivana u Drugom svetskom ratu? Povučen valjda intrigirajućom tezom o inficiranosti antifašizma "komunizmom", Tošić sasvim neopravdano ideju antifašizma suprotstavlja evropskoj ideji i demokratiji. On na jednom mestu kaže da je evropska ideja daleko jača od fašizma i antifašizma. Da je jača od fašizma nema sumnje. Ali zašto antifašizam, makar on bio i "komunistički", stavljati u istu ravan sa fašizmom, naspram evropske ideje? Istina, evropska ideja hronološki prethodi antifašizmu, ali joj on ne protivreči. Naprotiv, jača je. Jer šta više može da koristi evropskom ujedinjenju od platforme koja je protiv ne samo ideoloških već i civilizacijskih podela (hrišćanstvo-islam, zapad-istok). Na sličan način Tošić postupa i u pogledu relacije antifašizam-demokratija. Po njemu, "pored fašizma i komunističkog antifašizma", postojalo je i treće rešenje, juče i danas: demokratija, jedno sasvim drugo "shvatanje sveta", koje se razlikovalo i razlikuje se i danas, kako od fašizma, odnosno nacizma, tako isto i od komunističkog antifašizma. On, dakle, smatra da ne postoji nekakav drugi, recimo demokratski, već samo "komunistički" antifašizam. Svakako da se suprotstavljaju demokratija i "komunistički antifašizam", ali se ne suprotstavljaju demokratija i antifašizam. Demokratija je bitno svojstvo antifašizma. Suština jednog i drugog je ista, samo što se izražava različitim jezikom i u različitom obliku (kao što se, na primer, razlikuju sistem i pokret ili politička doktrina i opšteljudski moral). Naspram tog i takvog antifašizma, demokratija nije nekakav "treći put" već je to jedan isti magistralni put ljudskih sloboda i očuvanja ljudskog roda. Otklanjanje tih nejasnoća u pogledu demokratije i antifašizma pomoglo bi našim vlastima da otklone postojeći hronični "nesporazum" s antifašizmom i tradicijama narodnooslobodilačke borbe iz vremena Drugog svetskog rata. Mislim da bi to čak pomoglo bržim tokovima demokratske tranzicije, a i boljem razumevanju Srbije sa bližim i daljim okruženjem. Složio bih se sa Tošićem da reči fašizam i antifašizam ne treba olako uzimati u usta, ali se ne bih složio, imajući u vidu neofašistička događanja na javnoj sceni, da ih ne treba i "prečesto izricati".
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
