|
Umetnost i javnost
Sećanje na zaboravljene delove kulture
Šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka
nastajala i nestajala (pod represijom) slobodna kritička misao na javnoj
kulturnoj i političkoj sceni
|
Sve što jesmo i sve što
imamo je dar i mora se zauzvrat darovati.
Leon Bourgeois
|
|
Projekat: izložba i komunikacija
U Novom Sadu se u izložbenim prostorijama Muzeja savremene likovne umetnosti
Novi Sad (Dunavska 37) 18. novembra 2005. otvorila izložba "Trajni
čas umetnosti - novosadska neoavangarda šezdesetih i sedamdesetih godina
XX veka" koja je predstavila jedan deo produkcije tadašnje umetnosti.
Producent i autor izložbe je Centar za nove medije - kuda.org iz Novog Sada
sa koproducentima Muzejem savremene likovne umetnosti Novi Sad i Studentskim
kulturnim centrom Novi Sad.
Kao prateći deo izložbe organizovana je tribina pod nazivom "Izostavljena
istorija" na kojoj su učestvovali Želimir Žilnik, filmski reditelj,
kao moderator; Zvonko Maković, jedan od urednika likovne redakcije Tribine
mladih u Novom Sadu 1970. i 1971, a sada šef Katedre za modernu umetnost
na Filozofskom fakultetu u Zagrebu; Latinka Perović, istoričar, u vreme
početka sedamdesetih bila sekretar CK SK Srbije; Lazar Stojanović, filmski
reditelj; Miško Šuvaković, teoretičar umetnosti, Univerzitet umetnosti u
Beogradu; i
|
Balint Sombati, umetnik. S obzirom na komunikativni aspekt ove
umetnosti posebna pažnja je bila posvećena medijima i široj javnosti,
tako da je dvomesečna prisutnost ove teme u lokalnim medijima rezultirala
dobrom posećenošću izložbe. Izložba je trajala do 3. decembra 2005.
i za to vreme izložbu je videlo oko 2000 posetilaca, dok je na samom
otvaranju - i tribini - bilo više od 500 ljudi.
Izložba u Muzeju savremene likovne umetnosti u Novom Sadu pod nazivom
"Trajni čas umetnosti" predstavlja deo istoimenog, dugoročnog
projekta, koji je simbolički nastavak akcije "Javni čas umetnosti",
realizovane od strane protagonista novosadske konceptualne scene,
na Dunavskom keju, u Novom Sadu, 1970. godine.
Projekat "Trajni čas umetnosti" ima nameru da se kroz
dokumentaciju, akcije, izložbe i performanse predstavi ova plodna
i kreativna produkcija, koja s druge strane ima evropski i regionalni
značaj. Realizacija ovog projekta predstavlja zajedničko uverenje
da se može promeniti dosadašnje tumačenje značaja tih praksi, za
istoriju umetnosti tog vremena. Neophodan
|
|
 |
 |
| |
|
Tribina "Izostavljena
istorija"
|
| |
| Tribina "Izostavljena istorija" održala
se 18. novembra, uoči otvaranja izložbe "Trajni
čas umetnosti". Namera organizatora tribine
bila je da poveže umetničku produkciju i lokalni
kontekst početka sedamdesetih sa globalnim geopolitičkim
dešavanjima, tj. koliko se globalna politika prelamala
na ovu novosadsku scenu, a koliko su dešavanja oko
Tribine mladih proizvod lokalnih interakcija u kulturi
i politici Novog Sada? Učesnici tribine mapirali
su događaje koji su imali uticaj na dešavanja u
kulturi u Novom Sadu, tj. vreme koje je na globalnom
planu obeležio Vijetnam, demonstracije i omladinski
bunt, okupacija Čehoslovačke, poslerankovićevska
liberalizacija i rehabilitacija nacionalizama u
Jugoslaviji, studentske demonstracije, a zatim i
državna reakcija na liberalne tendencije. Tribina
je po prvi put javno otvorila neka pitanja koja
su konkretno vezana za probleme i ljude koje je
ta umetnička produkcija tada imala, a koja uključuju
hapšenja, osude, informativne razgovore, smenjivanja
i zabrane rada. Govornici na tribini su na jezgrovit
i sadržajan način osvetlili taj period, poziciju
Jugoslavije, poziciju lokalnog konteksta Novog Sada,
kao i umetničku produkciju tog vremena. |
|
|
|
|
je interdisciplinarni pristup u verifikaciji tog perioda i prakse, na sličan
način kakva je ta praksa i bila, a ona je prožimala polje vizuelnih umetnosti,
lingvistike, performansa, konceptualne umetnosti, kao i filozofskog, sociološkog
i književnog rada.
Do sada su u okviru projekta "Trajni čas umetnosti" realizovani:
pseudoopera "Kralj šume" u režiji Andraša Urbana, autora Slobodana
Tišme; obrada i digitalizacija dela legata Bogdanke i Dejana Poznanovića;
javna tribina "Kultura u centru grada", 20. decembra 2004. u Kulturnom
centru Novog Sada povodom 50 godina od osnivanja "Tribine mladih"
u Novom Sadu; predstavljanje novosadske neoavangardne i konceptualne scene
šezdesetih i sedamdesetih godina na izložbama "Belgrade Inc."
jula 2004. u Beču kao poseban deo pod nazivom "Novi Sad Konc.";
internacionalna izložba "On Difference", u Štutgartu, maja 2005.
godine.
Cilj istraživanja u okviru "Trajnog časa umetnosti" predstavlja
konstatovanje i prevazilaženje problema i negativne selekcije koji permanentno
postoje u našoj kulturnoj sredini. Upoznavanje široke publike s aktivnostima
pojedinaca i grupa koji su delovali tokom 60-ih i 70-ih godina omogućava
utvrđivanje kontinuiteta s tim periodom, što je neophodna osnova za reanimaciju
kulturnih vrednosti i kulturne produkcije danas.
Mapiranje društvene i umetničke istorije
U okviru svog projekta "EastArt Map", slovenačka grupa Irwin pokrenula
je projekat mapiranja, tj. historizovanja nasleđa posleratne istočnoevropske
umetnosti, koja zbog specifičnog političkog okvira i nepostojanja razvijenog
umetničkog tržišta nije upisana u korpus istorije umetnosti XX veka.
Sličnu sudbinu sa drugim istočnoevropskim avangardama delila je sa svojim
lokalnim osobenostima i novosadska neoavangarda šezdesetih i sedamdesetih
godina koja, osim ponekih primera, do danas nije značajnije naučno obrađivana.
To se posebno odnosi na društveni okvir i barijere u kojima je ta umetnička
praksa delovala (uticaj omladinskih pokreta, geopolitička pozicija i unutrašnji
odnosi u Jugoslaviji, lokalni kontekst Vojvodine i Novog Sada). Protagonisti
novosadske konceptualne scene svojim radom su kreirali jedan univerzalni
i neteritorijalni diskurs koji se očitavao u neometanoj komunikaciji i slobodi
izražavanja. U isto vreme, njihov angažman nije bio izolovan od lokalnog
konteksta već zasnovan na karakteristikama vremena i prostora u kojem su
delovali.
Nakon prekida odnosa sa Staljinom i većinom komunističkih zemalja, krajem
četrdesetih godina dvadesetog veka, Jugoslavija je prošla kroz izvestan
proces demokratizacije, koji je uticao na umetničku i kulturnu scenu koja
je u prvo posleratno vreme bila snažno obeležena socrealizmom. Tokom pedesetih
umereni modernizam je postao mejnstrim umetnički okvir u mladoj socijalističkoj
državi. Kao deo tih procesa, u Novom Sadu se osniva Tribina mladih 1954.
godine koja je snažno promovisala modernističku umetnost, slobodu govora
i dijalog o savremenim društvenim i političkim pitanjima.
Tribina mladih i novosadska scena oko nje krajem šezdestih i početkom sedamdesetih
bile su pod uticajem međunarodnog omladinskog pokreta koji je kulminirao
1968. godine. Omladinski pokreti i radikalna umetnička i društvena praksa
u Jugoslaviji predstavljali su izazov za dominantni, umereno-modernistički
diskurs u kulturi tog vremena. Najradikalniji zahtevi za demokratizaciju
kulture dolazili su iz umetničkih i kulturnih krugova u Novom Sadu, koji
su bili okupljeni oko časopisa Polja, časopisa
Új Sympozion (na mađarskom jeziku), studentskog
časopisa Index, filmske kuće Neoplanta
i naročito oko omladinskog centra Tribine mladih. Aktivnosti u ovim krugovima
mogu se odrediti kao: eksperimentalne, novolevičarske, internacionalne i
povezane sa kulturnim centrima, kao na primer sa centrima u Ljubljani, Zagrebu,
Beogradu, Budimpešti, Berlinu, Parizu...
Istaknuti učesnici u aktivnostima umetničke scene u to vreme bili su članovi
Kôd grupe (Slavko Bogdanović, Slobodan Tišma, Mirko Radojičić, Miroslav
Mandić i delom Janez Kocijančić, Peđa Vranešević, Branko Andrić, Kiš-Jovak
Ferenc), grupe ( (Čedomir Drča, Vladimir Kopicl, Ana Raković i delom Miša
Živanović), i grupe ( - Kôd grupe (Čedomir Drča,
| Vladimir Kopicl, Mirko Radojičić, Ana Raković i delom
Slobodan Tišma i Peđa Vranešević), koji su radili u oblastima kao
što su lingvistika, performans, proces art i konceptualna umetnost,
a sa snažnim akcentom na intertekstualnosti i interdisciplinarnosti.
Članovi Kôd grupe i grupe ( preispitivali su vrednosti koje je zagovarao
umereni modernizam, preispitavali su granice između različitih umetnosti,
kao i između |
|
|
umetnosti, kulture i politike. Bili su pod uticajem Ludviga Vitgenštajna
(Ludwig Wittgenstein), Maršala Makluana (Marshall Macluhan), Malarmea (Malarme),
Debora (Guy Debor), Dišana (Duchamp), Maljeviča (Malevich), grupe OHO, grupe
Art & Language, Džozefa Košuta (Joseph Kosuth), Dejana i Bogdanke Poznanović.
Snažan uticaj je dolazio i iz vojvođanske filmske produkcije (filmska kuća
Neoplanta), iz koje potiče takozvani crni talas, a u okviru njega imena
kao što su Želimir Žilnik, Dušan Makavejev ili Karpo Aćimović Godina.
Slavko Bogdanović je lingvistički analizirao arbitrarno odabrane reči, a
u radu Porez na promet (1970) estetizuje
ekonomske definicije poreza na promet, dok u svom časopisu za razvoj međuljudskih
odnosa - L.H.O.O.Q. - prikazuje strip na
temu grupe Kôd (1971), u kojem je, između ostalog, upotrebio zabranjeni
simbol - kukasti krst (obe verzije - ulevo i udesno) - da bi predstavio
istoriju grupe Kôd. Mirko Radojičić je analizirao pojam konceptualne umetnosti
i estetskih principa, kao što je to bio slučaj u delu Tekst
1 (1970). Miroslav Mandić je, između ostalog, parodirao galerijski
sistem i tokom jedne od akcije grupe Februar otvoreno je provocirao državni
aparat (Dom omladine u Beogradu, 1971. godine). Slobodan Tišma je istraživao
metode konstruisanja verbalnog teksta, a pod uticajem Malarmea i Maljeviča
analizirao je i dekonstruisao sisteme kvadrata i kocke (1970).
U to vreme Bogdanka Poznanović je pionirski istraživala oblast novih i proširenih
medija. Proučavala je fotografiju, film, video i prva je uvela predmet Intermedijalnih
studija u tadašnjoj Jugoslaviji. Bavila se istraživanjem komunikacijskih
sistema i bila je član svetske mejl art zajednice (projekat Feedback letter
box iz 1973. godine). Pored Bogdanke Poznanović različite medije u svom
radu je koristila i Katalin Ladik kroz performans i vokalni izraz (Fonopoetika,
1976. godine). Katalin je bila i članica grupe Bosch+Bosch koja je najviše
bila aktivna u Subotici.
Bitan aspekt umetničke strategije, koji je zajednički činilac ovih grupa,
jeste tretiranje redukcija značaja autorstva, što je u velikoj meri bilo
naglašeno u okviru grupa Januar, Februar i Mart. Članovi grupa Kôd i ( činili
su ove grupe, radili su, stvarali i izvodili pod nazivom grupa Januar tokom
januara, tokom februara su nastupali pod nazivom grupa Februar. Njihovi
performansi (Dom omladine, 1971. godine) nailazili su na negativan odziv
publike, a kasnije i medija. U akciji pod nazivom Zakuska novih umetnosti
pravili su umetničke radove od izmeta, otvoreno i javno izazivajući politički
poredak (Otvoreno pismo jugoslovenskoj javnosti, 1971. godine, koje su između
ostalih poslali i Titu).
Kritika jugoslovenskog društva Tribine mladih je u to vreme dolazila sa
nedogmatskih, radikalno levičarskih pozicija (u to vreme postojao je veliki
broj anarholiberalnih, marksističkih, situacionističkih, trockističkih i
maoističkih ideja), koje su ugrožavale ekskluzivno pravo države na marksističku
praksu i levičarsku ideologiju. Reakcija države bila je u skladu sa pobedom
tvrdog krila partije (između 1972. i 1974. godine). Do tada su kultura,
mediji, čak i politika i ekonomija bili prilično slobodni segmenti društvenog
i kulturnog života.
Nakon reakcije državnog aparata Slobodan Tišma je prestao sa javnim umetničkim
nastupima i zajedno sa Čedomirom Drčom napravio nekoliko radova i izveo
nekoliko performansa u kojima pronalazimo ideje kraja utopijskih i avangardnih
projekata. U to vreme su izveli radove kao što su "nevidljiva umetnost",
"nevidljivi bend", "nevidljivi umetnik" u okviru performansa
pod nazivom The End, koji je izvođen u
periodu između 1972. i 1977. godine, a sastojao se od svakodnevnog ispijanja
američke koka-kole i ruskog kvasa ispred obližnje samoposluge. Ovaj performans
je predstavljao ideološku i političku dimenziju umetničke autonomije za
koju su se zalagali, objavljujući umetnički avangardni poraz u sukobu sa
državnim ideološkim aparatom.
Nažalost, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih lokalna novosadska umetnička
infrastruktura nije imala mehanizme i alate da analizira i procesuira bogatu
produkciju koja se tada stvarala. Ovo specifično "kulturno nasleđe"
je nestalo sa javne scene posle državne intervencije i tako postalo deo
lokalne urbane mitologije.
Ovi umetnici su delovali unutar kulturnih i omladinskih institucija u okviru
vladajućih struktura, a pošto je provokacija upućena državnom aparatu prešla
granicu koju je on mogao da toleriše usledila je reakcija kojom je država
potvrdila svoju poziciju u hijerarhiji moći. Državni aparat je u uredničke
odbore institucija i časopisa postavio agente i kulturbirokrate, dok su
neki od učesnika u dotadašnjoj kulturnoj sceni bili uhapšeni. Takođe je
bila zabranjena distribucija filmova sa izraženom društvenom kritikom.
Zbog svog angažmana i kritike jugoslovenskog kulturnog i političkog establišmenta
od 1971. do 1973. godine je vršen snažan pritisak na Tribinu mladih. Urednički
odbori novosadskih umetničkih i književnih časopisa Polja
na srpskom jeziku, Új Symposion na mađarskom,
studentskog časopisa Index i filmske kuće
Neoplanta bili su smenjeni u periodu između
1972. i 1974. godine. Godine 1971. Slavko Bogdanović i Miroslav Mandić bili
su osuđeni na godinu dana zatvora zbog svojih umetničkih aktivnosti.
Pitanje tzv. novih medija danas, kao i istraživanja u toj oblasti, kvalitativno
su identični problemima koje je imala neoavangarda šezdesetih i sedamdesetih
dok je vršila eksperimente s instalacijama, videom i elektronskim zvukom.
Ovi se problemi tiču odnosa medija i sadržaja, tj. pitanja "šta je
novo u novim medijima?" Istraživanje u oblasti medija je istorija istraživanja
komunikacije i ekstrovertnosti i traganja za kanalima za prenošenje poruke
društvu. Želja avangarde da prodre u društvo i vodi ga u utopijskom projektu
stvaranja pravednog društva je u tesnoj vezi sa medijskim istraživanjem.
Izostavljena istorija
Povodom izložbe "Trajni čas umetnosti" otvorila su se različita
pitanja u vezi sa statusom i percepcijom novosadske avangarde u široj
javnosti. S jedne strane, značajna pažnja javnosti i medija uvela je analizu
ovog perioda u društveni fokus, dok su, s druge strane, ta pažnja javnosti
i medija u delu lokalne kulturne javnosti stvorili osećaj da se "malo
mnogo" priča o tom vremenu, i u tom kontekstu se želi reći i kako
se već pričalo o toj umetnosti i o toj sceni.
Treba biti iskren i reći da je praksa novosadske neoavangarde nepoznata
široj domaćoj, a naročito internacionalnoj stručnoj javnosti. Ovaj period
novosadske umetničke scene šezdesetih i sedamdesetih godina treba posmatrati
iz perspektive razvijenog naučnog diskursa, a taj razvijeni diskurs trenutno
ne postoji, uvažavajući sve dosadašnje interpretacije, i treba još vremena
da se on uspostavi.
Izložba "Grupa Kôd, grupa ( i grupa ( - Kôd" 1995. godine, u
Galeriji savremene likovne umetnosti (SPC Vojvodina) i izložba "Trajni
čas umetnosti" 2005. su mali koraci koji tek otvaraju problematiku
sedamdesetih godina u umetnosti Novog Sada. Sama činjenica da je deset
godina prošlo od izložbe u novosadskoj Galeriji savremene likovne umetnosti
je dovoljno uzmemirujuća. Da li je moguće da nijedna izložba vezana za
ovaj značajan period nije realizovana u međuvremenu (ako izuzmemo izložbu
Centralnoevropski aspekti vojvođanskih avangardi u Muzeju savremene likovne
umetnosti u Novom Sadu 2004. gde je u korpusu vojvođanske umetnosti XX
veka delimično prikazana i novosadska neoavangarda)? To samo potvrđuje
činjenicu da novosadska neovangarda nije postala istorija moderne umetnosti.
S druge strane, trajni problem srpske umetnosti je težnja za totalnošću
prezentacije, tj. težnja za jednim totalnim sveobuhvatnim projektom ili
izložbom koja bi obuhvatila i kvantitet i kvalitet pojedinih produkcija
što se, naravno, jednostavno neće desiti.
U infrastrukturalnom sistemu kulturne uravnilovke svaka umetnička pojava
se beleži, tvoreći tako bogatstvo kvantitativnog umetničkog života. Evaluacija
određenih umetničkih praksi i sprovođenje jasnih vrednosnih označiteljskih
principa osnovni je zadatak umetničke infrastrukture, teorije i prakse.
Jasna evaluacija nosi sa sobom i odgovornost javnog stava. Čitanje postmodernističkog
principa "everything goes" nekad može da koristi kao paravan
za odsustvo kritičke misli. U slučaju novosadske neoavangarde postoji
tendencija da se njen značaj marginalizuje i da se taj fenomen svede na
statističku i kvantitativnu kategoriju, gde se ta produkcija svodi na
samu činjenicu da se kao takva desila.
Po tom ključu u umetnosti kao društvenoj kategoriji ne postoji vrednosni
sistem, već je ona vrednosno neutralna. Po istom principu funkcioniše
i fenomen neutralisanja politike ili društva. Tako sistem u kojem naizgled
ne postoji vrednosni sistem, svi učesnici su naizgled jednaki, i gde naizgled
ne postoji izbor, implicira apstinenciju. U lokalnoj umetničkoj i kulturnoj
sferi dešava se slična pojava. Lokalna kulturna birokratija proizvodi
sisteme mišljenja u kojem društvu poručuje da se u umetnosti ništa ne
dešava, da je umetnost i dalje subjektivni proces larpurlartističkog genija
XIX veka koji je obuzet vizuelnim senzacijama i da je samim tim lokalna
umetnička produkcija vrednosno neutralna, gde je osnovno pitanje administriranje
te produkcije. U takvoj situaciji dolazi do apstinencije tzv. ljubitelja
umetnosti, koja ne potiče iz neznanja o umetnosti (stepen obrazovanja
u okviru osnovne i srednje škole je relativno visok), već o projekciji
da u umetnosti "nema ništa novo". Usled te apstinencije, lokalna
kulturna birokratija ima odrešene ruke da samoreferencijalno administrira
polje kulture.
Dakle, osnovna tekovina šezdesetih godina u umetnosti je popularizacija
i demokratizacija umetnosti i specifično urbano iskustvo izbrisano je
u zvaničnoj novosadskoj istoriji umetnosti (ili istoriji kulture). Preovladao
je izolacijski i samodovoljni model umetnika koji relaksira građanstvo
u trenucima dokolice i koji participira u raspodeli viška vrednosti. Polje
umetnosti je odlučno odsečeno od društvenog habitusa i ritualno je kastrirano.
U međuvremenu je i ovo građanstvo poznog titoizma nestalo kao što je nestao
i višak vrednosti.
Možemo uporediti ovu situaciju sa situacijom posle iskustva istorijskih
avangardi 20-ih godina XX veka. Indikativno je da je sva produkcija avangardne
umetnosti 20-ih godina XX veka u tridesetim godinama manje-više nestala
iz javnog diskursa evropskih zemalja. Na primer, kampanja protiv moderne
umetnosti u nacističkoj Nemačkoj, povratak redu u Francuskoj, magijski
realizam u Italiji, kraj avangarde u Sovjetskom Savezu i socrealizam.
Dakle, u osvit Drugog svetskog rata izbrisano je sećanje na evropsku avangardu.
Tek posle pobede saveznika, tokom pedesetih godina, to sećanje na modernu
umetnost i avangardu se implementira u Evropu. Ali sada sa promenjenim
hegemonim mehanizmima Amerike koja tu umetnost predstavlja kao svoj demokratski
odgovor totalitarnim sistemima mišljenja.
Ipak se čini da će još mnogo vremena i izložbi proći da bi se uspostavila
istorija umetnosti Novog Sada, tj. da bi se uspostavio kontinuitet sa
istorijom modernosti Novog Sada (nadamo se da taj tempo neće biti jedna
izložba u deset godina). Ovaj zadatak pisaca o umetnosti, teoretičara,
istoričara i istoričara umetnosti odvaja se od same umetničke produkcije
tog vremena i predstavlja novu intelektualnu produkciju nove generacije
koja, komunicirajući s tim vremenom, uspostavlja svoj sopstveni identitet.
Uslovno rečeno, stvaranje ove istorije umetnosti odvaja se od konteksta
umetnikovog/činog ličnog i vremenskog prostora i operiše u kategorijama
opšteg kulturnog nasleđa koje determiniše društveni habitus danas.
Radove na izložbi možemo grubo vremenski podeliti na dva dela: pre i posle
reakcije države. U prvoj fazi, od 1969. do 1971, ova umetnost je bila
kolaborativna, grupna, komunikativna i suprotna od pojma intimnog. Ona
je svesno išla na komunikaciju i provokaciju, a upravo protiv uspostavljenog
diskursa tzv. socijalističkog estetizma koji se oslanjao na umetnost međuratnog
građanskog intimizma, tj. umerenog modernizma. Posle državne reakcije,
koja je kulminirala 1972-1973, ova umetnost je isključena iz javnog života
i ona tada uslovno postaje "intimna", a zapravo se radi o smrti
utopije gde umetnik/ca shvata da ne može da promeni društvo, gde umetnici
ili napuštaju umetnost kao takvu, ili se povlače u intimnost ne komunicirajući
više s tim društvom koje ih je odbacilo. Dakle, nisu radovi novosadskih
umetnika bili intimni zato što su oni to hteli, već zato što je to bio
jedini kanal putem kojeg se ta priča mogla ispričati.
U vezi s autentičnošću i konceptom originalnosti, postavka izložbe svesno
predstavlja novo čitanje, slabi instituciju artefakta, krajnjeg umetničkog
proizvoda, i u prvi plan postavlja ideju i koncept, nezavisno od emanacije
same ideje, tj. strukture krajnjeg proizvoda. Dakle, naglasak je na dokumentaciji
i medijaciji nematerijalnih umetničkih procesa, dok se fetiš umetničkog
rada svesno dekonstruiše i uništava posle same izložbe, da bi se pojavio
u nekom drugom obliku na nekoj drugoj izložbi ili nekom drugom sistemu
reprezentacije.
Kolektivne kulturne prakse
U tekstu "Raspad kolektivnog", Ljiljane Filipović,1
govori se o problemima koji uzrokuju kraj kolektivne prakse pri čemu se
ističe nekoliko tema: autonomni ego, narcizam i nemogućnost odupiranja kapitalističkom
zovu, odnosno preovlađujućem vrednosnom sistemu. Ali, pre nego što se raspadne,
kolektivno najpre mora da nastane i da se pozicionira prema vladajućem vrednosnom
sistemu i vladajućem modelu rada.
Jer, kolektivna akcija rešava neke probleme navigacije tržišno vođene kulturne
ekonomije dozvoljavajući individualcu da izbegne iskrivljene odnose moći
koji postoje između individue i institucije. Ono što je mnogo
značajnije, kolektivna akcija takođe pomaže da se ublaži intenzitet otuđenja
nastalog na potpuno racionalizujućoj i instrumentalizovanoj kulturi, rekreiranjem
nekih od pozitivnih tačaka prijateljskih mreža u produktivnom okruženju.2
Članovi američkog kolektiva "Critical Art Ensemble"3
veruju da kolektivi ili koalicije mogu postojati na principu međusobnog
poverenja, posvećenosti ostalim
članovima i zajedničkom cilju, solidarnosti zasnovanoj
na razlikama, zadovoljstvu svih članova, konsenzusu i "plivajućoj
hijerarhiji" pri zajedničkom radu, sa pretpostavkom promene mesta
onoga ko odlučuje, u zavisnosti od prirode dela i kompetencije svakog
pojedinca. Preuzimajući Foucaultov
model, oni smatraju da moć hijerarhije može biti produktivna i da
ne vodi uvek ka dominaciji.
Ekspanzija interneta i |
|
|
savremenih komunikacijskih tehnologija, zasnovanih na mrežama kompjutera,
u poslednjih dvadeset godina je dovela do ustoličenja globalne ekonomije,
do učinkovite globalne distribucije konzumerizma i do profitom vođene organizacije
rada. Nove komunikacijske tehnologije doprinele su prostorno-vremenskoj
kompresiji, tako da nikada pre nije postojalo toliko mogućnosti i toliko
sredstava koji obezbeđuju međusobnu ljudsku komunikaciju. I pored utopijskog
verovanja da će nove tehnologije obezbediti socijalnu pravdu
i rešiti brojne društvene probleme, one ipak jesu doprinele nastajanju novih
oblika "virtualne" socijalizacije na internetu, putem elektronske
pošte, prostora za chat, mailing
lista, newslettera, blogova
itd.4
"Syndicate" je mailing lista formirana 1996. godine, kao "post-1989"
internet zajednica koja je za cilj imala pospešivanje razmena informacija
između Istočne i Zapadne Evrope. Ubrzo je ova mailing lista prerasla u neformalnu
mrežu preko 500 umetnika novih medija. Saradnička mreža "Syndicate"
je započela svoj rad kao skromna platforma, koja je obezbeđivala svojim
učesnicima/članovima razmenu informacija, diskusiju i saradnju zasnovanu
na jednakosti. Razvojem, ova neformalna zajednica je prerasla u mrežu zasnovanu
na međusobnom poverenju svojih članova. Britanska kuratorka novih medija
Lisa Haskel smatra da "Syndicate" lista nije bila "politička
pozicija, utopija ili manifest, već je pre bila proces istraživanja, 'prokopavanja
tunela' u cilju stvaranja veće međusobne povezanosti i poznavanja. Ovaj
proces sa sobom nosi i mnogo poteškoća, ali ono što iz njega nastaje je
kanal za razmenu namenjen nama i svima onima koji imaju zajedničke interese".5
Ovakva vrsta internet zajednice predstavlja neformalnu koaliciju umetnika,
aktivista, teoretičara, kolektiva i organizacija iz celog sveta, okupljenih
oko ideje podrške radikalnim kulturnim i političkim akcijama. Najbitniji
deo ove zajednice je virtualan: članovi koalicije komuniciraju, razmenjuju
informacije i diskutuju putem mailing liste
i foruma. Obično se ovakve zajednice zasnivaju pre na principima anarhije
nego demokratije, na "ekonomiji poklona" i na čistom volonterizmu.
Kolaborativna praksa in situ
Sistem kolaboracije, slobodne saradnje, međusobnog povezivanja u mreže i
neformalne koalicije/grupe, svakako nije zaostavština novih tehnologija
i savremenog trenutka. Ovakav vid organizacije postoji godinama unazad i
u različitim delovima sveta.
U tekstu "Novosadski vanguard" iz 1970. godine Janez Kocijančić
kaže:
"Prošle jeseni jedan broj najmlađih vojvođanskih stvaralaca (isprva
6-7), s jedne strane isključivo upućen na kompromise najrazličitijih vrsta
i već etablirane forme (bolje čitaj: klišee) delovanja, a s druge strane
svestan vlastitog prezenta i zajedničkih afiniteta i okrenutosti praćenju
novih evropskih strujanja - odlučio je da, s ciljem ispitivanja nekih do
sada nedovoljno korišćenih mogućnosti, osnuje grupu (nazvanu 'Kôd' po jednom
terminu, i pojmu F. de Sosira i njegovog lingvističkog učenja).
Grupa 'Kôd' nije koterija, nije udruženje i nije klan. Od presudnog značaja
za njeno funkcionisanje je uzajamno prijateljstvo članova i poluprofesionalni
odnos prema programiranom poslu".6
Ne samo članovi grupe Kôd, već i grupe ( , grupa ( - Kôd, Januar, a zatim
i Februar,7 imali su svoje mesto
susreta - Tribinu mladih,8 čiji
je internacionalni karakter i progresivna uređivačka politika, početkom
1970-ih godina, značajno uticala na rad ovih grupa. Takođe su tu bili i
punosnažni "sateliti" Tribine, koji su doprinosili razvoju celokupne
atmosfere: atelje "DT 20", Dejana i Bogdanke Poznanović9
i njihova rubrika u mnogim časopisima
|
pod nazivom "DT 20 INFORMIŠE", u kojoj su objavljivali
najsvežije informacije iz različitih oblasti globalne umetničke
i kulturne prakse. Moglo bi se čak smatrati da su povezanost, komunikacija
i mrežna saradnja između članova ovih grupa, na Tribini mladih i
oko nje, sa ostalim jugoslovenskim i svetskim umetničkim područjima
(Ljubljana, Zagreb) neka vrsta preteče zajedništva i saradnje koja
se danas kreira zahvaljujući globalnim komunikacijskim tehnologijama.
Ili bar onom njihovom delu koji se zasniva na slobodnoj saradnji,
međusobnom razumevanju, neometanoj razmeni informacija i ostvarenju
zajedničkih ideja.
Dugo vremena umetnička praksa je smatrana individualnom aktivnošću
koju su podržavali
|
|
|
|
Uspe li se kolektivnim trudom preraspodeliti
"implementacija i dobrobit moći tako da ona prijeđe iz ruku
elite u ruke većine, time će se omogućiti premještanje učinaka nagona
smrti na osnovi načela saradnje, solidarnosti i pozitivnih društvenih
veza, koje održavaju značajke povezane s nagonom života"
|
postojeći edukativni sistem (ne postoje škole u kojima se uči kolektivna
kulturna praksa), javnost i kulturno tržište. Danas, kompleksnost umetničkog
sistema i njegovi odnosi prema različitim aspektima savremenog društva i
mrežama moći nalaze potrebu za saradnjom i povezivanjem u (manje-više) privremene
i neformalne grupe, u cilju realizovanja zajedničkih ideja.
Postoji nešto značajno u vezi sa kolektivnim kulturnim praksama koje se
zasnivaju na vrednostima daleko iznad onoga što se može razumeti kroz "utilitarne
filtre ekonomskog preživljavanja".
Uspe li se kolektivnim trudom preraspodeliti "implementacija i dobrobit
moći tako da ona prijeđe iz ruku elite u ruke većine, time će se omogućiti
premještanje učinaka nagona smrti na osnovi načela saradnje, solidarnosti
i pozitivnih društvenih veza, koje održavaju značajke povezane s nagonom
života".10
Centar za nove medije_kuda.org
Centar za nove medije_kuda.org je organizacija koja okuplja umetnike,
teoretičare, medijske aktiviste, istraživače i široku publiku na polju
informacijskih i komunikacijskih tehnologija (ICT - Information
and Communication Technologies). Centar_kuda.org je posvećen istraživanju
novih kulturnih odnosa, savremene umetničke prakse i društvenih tema.
Centar je osnovan 2001. godine. Aktivnost rada kuda.org posvećena je pitanjima
uticaja elektronskih medija na društvo, na kreativnu upotrebu novih komunikacijskih
tehnologija i na savremenu kulturnu i društvenu politiku. Neke od glavnih
tema su interpretacije i analize istorije i značaja informacijskog društva,
potencijala same informacije i rasprostranjenosti njenog uticaja na političke,
ekonomske i kulturne odnose u savremenom društvu. Centar_kuda.org otvara
prostor za kulturu dijaloga, alternativne metode obrazovanja i istraživanja.
Društvena pitanja, medijska kultura, nove tehnologije umetnost, princip
slobodnog softvera i softvera otvorenog kôda oblasti su kojima se kuda.org
bavi.
| |
Zoran Pantelić
Kristian Lukić
Branka Ćurčić |
Reference:
1 Filipović Ljiljana, "Raspad
kolektivnog", tekst originalno objavljen u katalogu izložbe "Kolektivna
kreativnost", Kunsthalle Fridericianum, Kassel 2005; priredio kolektiv
"Što, kako i za koga", Zagreb.
2 Critical Art Ensemble, "Observation
on Collective Cultural Action", esej objavljen u knjizi Digital
Resistance, Explorations in Tactical Media, Autonomedia, 2001,
www.autonomedia.org
3 "Critical Art Ensemble"
je kolektiv, neformalna grupa čiji se rad zasniva na istraživanju intersekcije
umetnosti, politike i tehnologije, www.critical-art.net
4 Chat
- virtualni prostori na internetu gde se odvija direktna komunikacija
između različitih aktera na različite teme.
Mailing list - lista za slanje je u suštini
mehanizam za prosleđivanje. Svaka poruka poslata na adrese sa liste biva
prosleđena svakoj adresi koja je na listi i, kao rezultat, na kraju svi
primaju istu informaciju. Ovo je model difuznog emitovanja, s tim da kod
lista za slanje svako može biti pošiljalac.
Blog - vrsta dinamičkog web sajta na
kojem se informacije objavljuju vrlo intenzivno i vrlo često je rezultat
rada više različitih aktera.
5 Lovink, Geert, "Deep Europe
and the Kosovo Conflict, A History of the V2_East/Syndicate Network",
objavljeno u knjizi My First Recession, Critical
Internet Culture in Transition, V2_/NAI Publishers, Rotterdam,
2003.
6 Kocijančić Janez, "Novosadski
vanguard", 1970, tekst objavljen u katalogu "Grupa Kôd, grupa
( i grupa ( - Kôd, retrospektiva", Galerija savremene umetnosti,
Novi Sad, 1995.
7 Kôd, ( i ( - Kôd, Januar, a zatim
i Februar su neformalne grupe koje su postojale tokom 1970. i 1971. godine
u Novom Sadu. Članovi ovih grupa su se međusobno preplitali i učestvovali
u radu više različitih grupa. Njihov rad je bio posvećen eksperimentalnim
umetničkim formama, procesualnosti, kritičkom istraživanju društva i politike
i ekscesnim akcijama. Neki od članova ovih grupa su: Slobodan Tišma, Čeda
Drča, Slavko Bogdanović, Miroslav Mandić, Branko Andrić, Mirko Radojičić
i mnogi drugi.
8 Tribina mladih je osnovana 1954.
godine u Novom Sadu kao prvi alternativni kulturni centar u bivšoj Jugoslaviji.
Krajem 1960-ih i 70-ih Tribina je postala mesto okupljanja najprogresivnije
umetničke scene, književnosti, teatra i performansa iz sveta, Evrope i
Jugoslavije. Predstavlja prethodnicu poznatog beogradskog SKC-a, Studentskog
kulturnog centra, koji je postao mesto susreta sredinom
70-ih godina.
9 "DT 20" je atelje Dejana
i Bogdanke Poznanović, nazvan po adresi na kojoj se nalazi. "DT 20"
je, pored njihovog radnog prostora, bio i neformalno mesto okupljanja
brojnih jugoslovenskih i evropskih umetnika, teoretičara, kritičara, književnika
itd. To je bilo i jedno od mesta okupljanja novosadske neoavangardne scene,
gde su se vodile diskusije, čitale najrecentnije knjige, časopisi i katalozi.
Bogdanka i Dejan Poznanović su u izvesnim periodima bili angažovani na
Tribini mladih, putem svojih internacionalnih poznanstava i aktivnosti,
prikupljali veliki broj različitog materijala iz oblasti umetnosti, medija,
književnosti itd. i formirali unikatnu biblioteku.
"DT 20 INFORMIŠE" je rubrika koju su Bogdanka i Dejan Poznanović
uređivali u časopisima: Polja, Új
Symposion iz Novog Sada, WOW časopisu
iz Subotice, Studentu iz Beograda, Ekranu
iz Slovenije, u periodu od 1970. do 1975. godine. U toj rubrici su objavljivali
recentne informacije iz različitih oblasti umetnosti i društva. Ova rubrika
predstavlja vrstu sižea svega onoga što se dešavalo u studiju "DT
20".
10 Carpintero E., "A Malaise
of Our Time: The Fragmentation of Collective Identities", u: Mind
& Human Interaction, Volume 13, 2004, University of Virginia
(citat iz reference 1).
|
