|
Godina XVIII (2006)
|
1-31. januar 2006.
|
 |
|
|
Republika
|
OGLEDI
|
|
|
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
"Levica" i "desnica" su kategorije istovremeno i saznajne i simbolične: one obećavaju saznanje kroz tumačenje i pojednostavljenje složenosti političkog života, i podstiču emocije, bude kolektivna sećanja i pobuđuju odanost ili neprijateljstvo Levica i desnica - velika dihotomija dvadesetog veka Moja je sugestija, jednom reči, da se levica definiše pomoću svoje predanosti onom što možemo da nazovemo načelo ispravljanja (rektifikacija), a desnica pomoću suprotstavljanja tom načelu Na kraju ovog veka prvi put smo u stanju da vidimo kako može da izgleda jedan svet u kojem je prošlost, uključujući tu i prošlost u sadašnjosti, izgubila svoju ulogu, u kojem stare zemljopisne mape i pomorske karte, koje su, pojedinačno i kolektivno, vodile ljude kroz život, više ne predstavljaju onaj krajolik kojim hodimo niti one vode kojima brodimo (Hobsbom /Hobsbawm/).
Valja nešto prethodno reći o Hobsbomovoj kartografskoj analogiji. "Mape i karte", naravno, prema našem pojedinačnom i našem kolektivnom životu ne stoje u odnosu u kojem geografske mape i pomorske karte stoje prema predelima i morima. One ulaze u naš život i delimično ga oblikuju. Mi po njima živimo i delamo: one donekle i tvore ono što ocrtavaju. Osim toga, "levica" i "desnica" su kategorije istovremeno i saznajne i simbolične: one obećavaju saznanje kroz tumačenje i pojednostavljenje složenosti političkog života, i podstiču emocije, bude kolektivna sećanja i pobuđuju odanost ili neprijateljstvo. One su među ljudima od dela i dalje u opticaju, bili ovi politički aktivni ili ne - mada ih različiti delaoci razumevaju različito i u različitoj meri; zato ni istraživači ne mogu da ih zaobiđu. Ukratko, to su dirkemovske representations collectives. Tako naše pitanje, preciznije formulisano, postaje: da li je ili, bolje, u kojoj je meri, i kada i zašto tokom dvadesetog veka, predstavljanje politike kroz sliku levica-desnica prestalo da ima značaja za političku praksu. I poslednja uvodna opaska: tvrdnja da je opozicija levica-desnica odbrojala svoje dane nije ni nova ni politički neutralna. Ona je tokom dvadesetog veka neprestano iskazivana na različitim poljima i uvek s političkom namerom. Godine 1931. francuski radikalski filozof Alen (Alain) odgovara na upitnik koji je pustio u opticaj monarhistički publicist Bo de Lomni (Beau de Lomenie) pod naslovom Qu'appelez-vous droite et gauche? čuvenim aforizmom: Kada me neko pita da li podela između partija desnice i partija levice, između ljudi desnice i ljudi levice i dalje ima smisla, prva misao koja mi pada na um jeste da osoba koja postavlja to pitanje zacelo nije čovek levice. Timoti (Timothy) Garton Eš (Ash) 1988. godine piše u eseju "Reforma i revolucija": Na pitanje "Kako danas prepoznajete levičarskog opozicionog intelektualca u srednjo-istočnoj Evropi?" neprijatan odgovor mogao bi da glasi: "Levičarski intelektualac je onaj koji kaže da kategorije levice i desnice u srednjo-istočnoj Evropi više nemaju nikakvoga značaja". Desničar to ne kaže. A Antoni Gidens (Anthony Giddens), opet, autor dela S onu stranu levice i desnice (Beyond Left and Right, 1994) i promoter politike "trećeg puta" Blera (Blair) i Šredera (Schroeder), godine 2000. tvrdi: Podela između levice i desnice zacelo neće nestati, ali podela među njima danas ima manju prisilnu snagu nego što ju je nekada imala. U nedostatku nekog vrednijeg modela, biti na levici danas je odista prvenstveno stvar vrednosti... politika trećeg puta nesumnjivo je politika levice. Ova tri citata nagoveštavaju postojanje mogućne priče čiju verovatnost moramo da razmotrimo. Prva dva stavka ukazuju da je tokom razdoblja od pola veka koje ih međusobno deli došlo do nazadovanja od intelektualno odlučne samosvesti levice u Francuskoj tridesetih godina do defanzivnog poricanja sopstvenog identiteta u poslednjim danima komunizma. Treći navod očituje dalje povlačenje: levica će možda preživeti kao "stvar vrednosti", ali se ona više ne razlikuje od desnice svojom ponudom alternativne analize, ili obećanjem alternativnog institucionalnog koncepta ekonomije koji je istovremeno izvodljiv i nadmoćan u odnosu na postojeći. Ipak, sva tri navoda koriste datu distinkciju, i time prihvataju pretpostavku da je, uprkos tvrdnjama u suprotno, šta je levica a šta desnica bilo i ostalo prepoznatljivo. Što se tiče najvećih društvenih i političkih pokreta dvadesetog veka, njihova podložnost razvrstavanju po šemi levica-desnica nipošto nije očita, pa ipak je ova distinkcija podesna jer omogućuje da se upravo ovako nešto zaključi. Otud klasična studija Zeva Sternela (Zeev Sternhel) o fašističkoj ideologiji u Francuskoj nosi naziv Ni levo ni desno. Krajem devetnaestog veka, tvrdi on, nastala je jedna "partikularistička i organicistička tradicija, često pod prevlašću neke lokalne varijante kulturnog nacionalizma, ponekad, mada ne uvek, biološke ili rasne prirode, vrlo bliska volkisch tradiciji u Nemačkoj", koja je "krenula u odlučan napad na liberalnu demokratiju, njene filozofske temelje, njena načela i primenu tih načela. Nije dovođeno u pitanje samo institucionalno ustrojstvo Republike već i celo nasleđe prosvećenosti". Zato su "intelektualni disidenti i pobunjenici, i sa nove desnice i sa nove levice... zajedno smislili tu sjajnu i zavodljivu ideologiju revolta koju istoričari identifikuju kao fašizam" (Sternel). Što se tiče marksističke tradicije u njenom istorijski pobedničkom obliku lenjinističkog i potom staljinističkog komunizma, i ona je bila negostoljubiva prema kategorijama levice i desnice. Marksističke i komunističke partije i grupacije mogu da se vide kao levičarske u parlamentarnim demokratijama, ali ideja o
Pa ipak, ova prostorna predstava političkog života izvanredno je postojana i prodorna. Traje već dva stoleća, od Francuske revolucije do okončanja komunizma, šireći se iz Francuske preko Italije do ostatka sveta, i nadživljujući političke pokrete, partije i ideologije koji su se međusobno smenjivali. Ona je isto tako izuzetno prilagodljiva, očito stičući nov smisao u potpuno različitim političkim kontekstima u različitim društvenim zajednicama na različitom stupnju razvoja. Kaže se kako politički život ima svoju levicu i svoju desnicu u Kini, kao što ih ima i onaj u Libanu, u Rusiji, kao god i u Švajcarskoj. Crkve imaju svoju levicu i svoju desnicu u Sjedinjenim Državama koliko i u Francuskoj, a imaju ih i univerziteti u svojim akademskim debatama, bilo da su u Norveškoj ili u Brazilu (Lapons /Laponce/). A i uopštena je na način na koji to druge političke klasifikacije nisu. Budući "vizuelna i prostorna... ona je neposredno razumljiva i lako prevodljiva iz kulture u kulturu" (Lapons). "Liberalno i konzervativno", "progresivno i reakcionarno", "crveno i belo", sve je to više specifikovano kontekstom; dok par "levica i desnica" može da se upotrebi i da se identifikuje osobena politička podela, i da se ova dovede u vezu sa podelama u širem prostoru drugih konteksta, u prošlosti i sadašnjosti, unutar i preko granica različitih društava, te sa prepoznatljivim istorijskim tradicijama.1 Ona je isto tako izvanredno prilagodljiva i mnogoznačna prostorna metafora, jer dopušta nekolike posebne mogućnosti. Levica i desnica mogu da dihotomizuju politički prostor, ili
Ona, međutim, nije neophodna, mada izgleda prirodna. Pre septembra 1789. bila je nepoznata, i raširila se tek od dvadesetih godina devetnaestog veka. Pre toga, u ikonografiji političkog prostora postojale su druge prostorne metafore: pre svega vertikala, koja je označavala hijerarhiju i koncentrisanost, kao u izrazu "Kralj Sunce". Pojam politike kao linearno ustrojenog sukoba snaga koje su jedna drugoj protivne i same u sebi izdeljene na levi i desni deo smišljen je (slučajno) u posebno vreme i na posebnome mestu, i ima sopstvenu istoriju koja bi, u načelu, mogla da se okonča - a možda i hoće, ili bi trebalo da se okonča. Njegova istorija u vremenu pre dvadesetog veka mogla bi da se ispriča ukratko. Podatak da se pojavio i povremeno koristio tokom Francuske revolucije predstavlja lažan početak jer je, i pored razlikovanja protivstavljenih političkih grupacija u zakonodavnom telu (prvobitno onih za kraljev obustavni veto i onih protiv njega), u ovom razdoblju preovlađivalo nastojanje da se sve političke podele ukinu. Ovaj pojam je stvarno ušao u
Uloga ovog para u okviru predstavničkih demokratija ima još jednu crtu: levica i desnica podrazumevaju jedna drugu. Bez levice ne postoji ni desnica, i obrnuto. Štaviše, linearnost slike navodi na misao da su levo i desno, kao i tačke među njima, na istom nivou. Tako ova metafora zgodno odgovara Gošeovoj opaski da simbolika levice i desnice može da ponudi označnice za "krajnjaške strasti u politici" a da isto tako bude "znamenje umerenosti". Prihvatanje levice i desnice simbolizuje "pristanak na nesklad" - to jest, prihvatanje političkog pluralizma u jednom od nekoliko njegovih vidova: prihvatanje neprestanog, nesvodljivog, institucionalizovanog sukoba kao nečega neodvojivog od demokratije, i odbacivanje ideje da je takav sukob nezdravo odstupanje koje zaprečuje put ka ujedinjenom, izmirenom društvu. Ukratko, mogli bismo reći da podela na levicu i desnicu otelovljuje nešto što možemo nazvati načelom pariteta: simbolici lateralnosti implicitna je ideja da alternativne političke pozicije - levo, desno, i tačke između njih - sapostoje na jednoj istoj ravni, te da su političke alternative zakonito ravnopravni pritežaoci na podršku građanstva. Ali mi naravno znamo da paritet između levice i desnice ne postoji, ni u stvarnom svetu ni u svetu simbolike. Kako primećuje Lapons, "Levica i desnica povezuju politiku, u svetskom okviru, s drugim simboličkim sistemima, socijalnim i religijskim naročito, koji su već korišćeni da se objasni čovek, društvo i transcendentalno". A u takvim simboličkim sistemima nadmoćnost desnice je zapravo kulturna univerzalija (videti Herc/ Hertz/; Nidem /Needham/). Pogledajmo svedočanstva iz indoevropskih jezika, kao što su konotacije izraza left (levak), gauche, linkisch i maladroit, i, kao suprotnost, konotacije izraza right (dešnjak, ispravan) i rectitude (ispravnost), droit i droite, diritto i Recht. (Arapski verovatno ispoljava sličnu pristrasnost.) Reči za desno sugerišu okretnost, čestitost, ono što je običajno, moralno i zakonski ispravno, a reči za levo sugerišu njihove suprotnosti. Ili pogledajmo istoriju religija, ili nalaze komparativne etnologije, čije je dokaze 1928. Robert Herc sažeo ovako: Tako opozicija desno-levo ima isto značenje i istu primenu kao i niz drugih protivnosti, veoma različitih pa ipak svodljivih na zajednička, uobičajena načela, koja su nam predočena u svetu. Sveta moć, izvor života, istina, lepota, vrlina, sunce koje se rađa, muški pol, i - mogu da dodam, desna strana; svi su ovi izrazi, kao i njihove suprotnosti, međurazmenljivi... s jednog kraja sveta na drugi, na svetim mestima gde štovalac susreće svog boga, na ukletim mestima gde se kuju đavolske zavere, na prestolu kao i na klupi za svedoke, na bojnom polju i u tihoj radionici tkača, svuda jedan isti nepromenljivi zakon vlada funkcijama dveju ruku... Nadmoćnost desne ruke istovremeno je i posledica i neophodan uslov poretka koji vlada svetom i održava ga. Praktično svuda desnica simbolično odnosi prevagu. Bog je napravio Evu od Adamovog levog boka, sile zla stoje na levici u srednjovekovnom judaizmu. Prema Novom zavetu, Sin čovekov "staviće ovce na desnu ruku, ali će koze na levu": prvima će reći, "Dođite ovamo vi, koje moj Otac blagoslovi, da nasledite carstvo koje je spremno za vas od početka sveta", ali onima drugima "Odlazite od mene, vi prokletnice, u večni oganj, pripremljen za đavola i njegove anđele", a Sin čovekov sedeće "s desne strane moći". Teologija Kurana ispoljava istu pristrasnost. Plemenske kulture predočavaju isti obrazac. U svim tim zajednicama desna strana preovlađuje i u ceremonijalnim običajima i propisanom društvenom ponašanju - kod polaganja zakletve, salutiranja, sklapanja braka i drugih sporazuma, u pozdravljanju i izrazima poštovanja i prijateljstva. U politici zastupničkih demokratija, međutim, ova simbolika levice i desnice može da se shvati kao znak odbacivanja tog prvenstva ili dominacije. Levica i desnica jesu representations collectives koje otelovljuju načelo pariteta: da u predstavničkoj
Iz ove kratke rasprave možemo da izvučemo jedan opšti zaključak: shvatanje političkih podela kao odnosa levice i desnice istovremeno odražava i gradi politiku predstavničkih demokratija pomoću jedne naizgled prirodne ali istorijski uslovljene prostorne metafore koja je postojana, prodorna, prilagodljiva, uopštena i mnogoznačna, i koja otelovljuje načelo neiskorenjivog i legitimnog sukoba između alternativa ravnopravnog položaja. No, pošto smo razmotrili njegove formalne osobine, sada nam valja istražiti sadržinu ovog modela političkog života predstavljenog slikom levice i desnice. Šta je tokom dvadesetog veka razlikovalo levicu od desnice? Prema kojim se obeležjima partije, pokreti i ideologije levice i desnice mogu prepoznati, u bliskom i u nepoznatom kontekstu? Na početku novog stoleća ovo pitanje nije samo analitičko, od interesa za učenjake. S padom komunizma i takozvanom krizom socijalne demokratije one partije i oni intelektualci koji sebe i dalje poistovećuju s levicom hoće da znaju sa čime to oni sebe poistovećuju. Kako levičarske partije sve više prihvataju kapitalističko ustrojstvo a levičarski intelektualci tržišna načela i logiku profita, čak dovodeći u pitanje načelo
Luj Dimon smatra da francusku levicu karakteriše načelna privrženost individualizmu: jednom čistom idealu koji se u navratima sve iznova zaziva, neoslabljen u svom savršenstvu, i koji se postepeno i nepotpuno ostvaruje, preobražavajući političke i, donekle, društvene ustanove. Tako navodi važnost "Prava čoveka" za Drajfusovu aferu, i Žoresovu (Jaures) opasku da je "ljudska jedinka mera svih stvari", te upućuje na gledište Karla Polanjija (Polanyi) da je socijalizam završni proizvod hrišćanskog individualizma. Da li se individualizam, kako sugeriše Dimon, nalazi u srži levice, dok se "holizam", koji ljudsku zajednicu ceni više od jedinke, pa joj je i suprotstavlja, može naći na desnici? Nezgoda je s ovim gledištem, kako primećuje Goše, što podrazumeva odveć "jednostrano viđenje i desnice i levice, u velikoj meri potcenjujući unutrašnje protivrečnosti koje u sebi ima svaka od njih". Takav je opis možda odgovarao liberalima restauracije, ali, kako opsežno pokazuje drugi deo ove knjige, raznim oblicima levice u dvadesetom veku nije nedostajala svest o imperativima političke mobilizacije, organizacije i kolektivne discipline; u mnogim navratima proklamovali su i ostvarivali politiku planiranja, reda i zakona, pozivajući se na rodoljublje i zajedničko dobro. Nasuprot tome, desnica je uvek, u Francuskoj kao i drugde, bila podeljena između privrženosti jednom hijerarhičnom, organičkom kolektivizmu, bilo tradicionalnom bilo, kao u slučaju fašizma, revolucionarnom, i sklonosti prema preduzetničkom, slobodnotržišnom kapitalizmu koji obznanjuje jednaka svojinska prava i jednakost mogućnosti. U vezi s ovim zanimljiva je uloga nacionalizma, o čemu raspravlja profesor Majal. Ona se, na primer, u Francuskoj tokom devetnaestog veka pomerila sleva nadesno; da bi se opet pomerila ulevo u vreme Alžirskog rata, kada je antikolonijalistička levica stala na stranu nacionalista iz trećeg sveta. Ukratko, i levica i desnica, u Francuskoj i drugde, imaju samosvojne načine da budu i individualistične i kolektivistične. Ne izgleda mnogo razložnije da se razlika između levice i desnice, kako to rade mnogi autori, postavi upućivanjem na njihov temeljan stav prema tradiciji (Bobio). Da li se desnica pre svega stara da zaštiti tradiciju, dok je cilj levice oslobođenje od stega koje nameću povlastice rase, statusa, klase, i tako dalje? Ili se rečena razlika zasniva na stavu prema moći, gde desnica ovu vidi kao načelo kohezije, a levica kao izvor obespravljivanja? Ali u samoj levici postoje ukorenjene tradicije; u novije vreme, u suočenju s neoliberalizmom, levica se često pojavljuje kao čuvar-zaštitnik tradicije; a postoji i levičarski i desničarski način tumačenja onoga što se smatra kohezijom, diskriminacijom pa i samom moći. Ne pomaže ni da se, kako to Bobio uspešno pokazuje, razlika između levice i desnice izjednači s onom koja postoji između umerenosti i ekstremizma. Ekstremizmu i levice i desnice zajedničko je neprijateljstvo prema demokratiji. To ih "spaja, ne zbog susedstva na političkom spektru, već zato što zauzimaju dve krajnje tačke na tom spektru: krajnosti se susreću" (Bobio). (Ovo je i dejstven uzvraćaj na misao koju predlaže profesor O'Saliven /O'Sullivan/ da "uticajna spektralna analiza politike zavodi na krivi put" time što združuje konzervativizam sa fašizmom na desnom kraju tog spektra.) Možda ključ za odgovor koji tražimo leži u već pomenutom simboličnom obrtanju levice i desnice. Možda levicu kao tradiciju kroz vreme i prostor ucelinjuje upravo njeno odbacivanje simbolike hijerarhije, i neminovnosti neravnopravnosti koju ova osveštava. To navodi na misao da levica predstavlja jednu tradiciju, ili jednu zamisao, koja je svoj prvi jasan izraz našla u prosvećenosti,2 koja dovodi u pitanje sveta načela društvenog poretka, osporava neopravdane no popravljive nejednakosti statusa, prava, moći i mogućnosti, i stremi da ove ukloni političkom akcijom. Njeno karakteristično, suštinsko opredeljenje jeste traganje za odgovorom na pitanje šta jednakost znači i podrazumeva. Ona zamišlja društvo jednakih, i pretpostavlja da ta vizija zahteva istraživačko utvrđivanje, u najširim razmerama, izvora neopravdane obespravljenosti i zavisnosti, kao i praktičan program da se one ukinu ili umanje. Polazi od temeljne humanističke ideje ravnopravnosti: od moralnog načela da sva ljudska bića jednako zaslužuju brigu i poštovanje, da se sama jedno prema drugom moraju ophoditi kao prema cilju a ne kao prema sredstvu, prema nečemu što ima dostojanstvo a ne cenu, i tako dalje - od načela koje se, u moderno vreme, uobičajeno prihvata duž celog političkog spektra. Prema tumačenju levičarske tradicije, ovoj ideji potrebni su i politički i društveni ideal: politički ideal ravnopravnog građanstva, gde svi imaju jednaka građanska prava nezavisno od mogućnosti, postignuća, okolnosti i dosuđenih identiteta, tako da vlada zastupa interese svih na jednakoj osnovi; i društveni ideal zasnivanja "društva", uključujući tu i privredu, kao kooperativnog poretka, u kojem se svi posmatraju kao ravnopravni, s jednakim položajem ili statusom. Sumnjičava je prema ideji da tržište ili, uopšte, neuređena konkurencija predstavljaju primer takve kooperacije, jer prirodno stvaraju nejednakosti u naknadama i uslovima koje, kad postanu preterane i nagomilane, kvare i poništavaju odnose socijalne jednakosti. Levica je, prema ovom opisu, kritički, snažno egalitaristički projekat,3 koji, međutim, dopušta sve nova i nova tumačenja nedoumice u čemu se sastoje neopravdane nejednakosti, i kako - kojim metodima i programima - one mogu da se smanje ili uklone. Često su, kroz celu istoriju levice, ovu zamisao napuštali ili izdavali oni koji su tvrdili da je slede. Ja ovde nastojim da identifikujem jednu idealno-tipičnu levicu, sliku koja prikazuje ono što njeni sledbenici mogu da priznaju kao najodbranljiviji razlog njenog postojanja: suštinske elemente, naspram kojih se napuštanje ili izdaja mogu nazvati ovim imenom. Moja je sugestija, jednom reči, da se levica definiše pomoću svoje predanosti onom što možemo da nazovemo načelo ispravljanja (rektifikacija), a desnica pomoću suprotstavljanja tom načelu.4 Ovim predlogom hteo bih da izbegnem esencijalizam. Jasno je da varijetete levice međusobno povezuje porodična sličnost. Ono što se smatra jednakošću u biti je osporljivo: ima mnogo lica i nosi mnoge maske. Ali bitno je što je porodica levice jedna snažno egalitarna porodica, posvećena popravljanju nejednakosti, radikalnom ili reformističkom, i što ima porodičnu istoriju. Zamisao o popravljanju stvari može da se iskaže na mnoštvo raznih načina - jezikom prava ili jezikom klasnog sukoba, kao priča o rastućem građanstvu, ili pravdi, ili demokratiji, ili kao stalna borba protiv iskorišćavanja i ugnjetavanja; može da poprimi bezbrojne organizacione oblike, zasnovane na partijama ili pokretima, može da bude elitistična ili demokratična, etatistična ili sindikalistična ili
Stoga je krajem veka profesor Sen mogao da napiše da, po svemu sudeći, "svaka normativna teorija društvenog uređenja, koja uopšte prođe probu vremena, zahteva jednakost nečega", kao alternativan način ostvarenja osnovne ideje duž preostalog dela političkog spektra. Tako, na primer, svi među sobom različiti politički filozofi o kojima raspravljaju Miler (Miller) i Deger (Dagger), uključujući tu na (jednakim) pravima utemeljene "libertere" kakav je Robert Nozik (Nozick), zahtevaju jednakost, kaže Sen, "u nekom prostoru". Isto važi za sve utilitariste, za tržišnoljubni liberalizam Hajeka (Hayek) i teoretičare monetarizma i javnog izbora o kojima raspravlja profesor Parsons, te za sve različite konzervativne i demohrišćanske škole mišljenja koje razmatraju profesori O'Saliven i Kačalji (Caciagli). Levičarske mislioce (i levicu desničarskih škola i pokreta) odlikuju, pre svega, blagonaklono tumačenje političkog i društvenog ideala jednakosti, i redistributivne i druge implikacije u vezi s realnim dejstvovanjem i politikom. Tako su ideju o "dolasku države blagostanja", koju ocrtava profesor Friden (Freeden), podsticali, naročito u Britaniji i Francuskoj, mislioci i političari koji su sebe shvatali kao primenjivače klasičnih liberalnih načela na sve zahtevnije "socijalno pitanje" - izbegavajući nerede ili čak revoluciju, unapređujući stabilnost i koheziju kroz socijalnu pravdu, i, posle 1917, odgovarajući na izazov prisutnog rešenja realno postojećeg socijalizma rešenjima koja će podržati koliko i preobraziti kapitalizam. Na ovaj su način u Britaniji mislili socijalni ili novi liberali (čije ideje sežu unazad do "Poglavlja o socijalizmu" Džona Stjuarta Mila /John Stuart Mill/ i misli T. Grina /Green/ da sloboda znači realnu priliku i mogućnost a ne samo odsustvo zapreka), i odista je upečatljivo da se posleratna britanska država blagostanja u velikoj meri podigla na liberalnim vladama Askvita (Asquit) i Lojda Džordža (Lloyd George), te teorijama i programima Beveridža (Beveridge) i Kejnza (Keynes), koji su, rečima Skidelskog, "zagovarali i levicu i desnicu u isti mah", i čiji su liberalizam, kako profesor Parsons ispravno naglašava, odlikovali intelektualni elitizam i konzervativizam, i nesklonost da se javna politika neposredno upotrebi za stvaranje veće jednakosti. Drugi su videli manje protivnosti između liberalnih pretpostavki i socijalističkih zaključaka. Tako Lionard Hobhaus (Leonard Hobhouse) u svom klasičnom iskazu o socijalnom liberalizmu ustvrđuje da "individualizam, kad se dohvati činjenica, poprilično odmiče putem socijalističkog načina mišljenja", podsećajući time na gledište fabijanskog socijaliste Sidnija Olivijea (Sydney Olivier) da je socijalizam samo "individualizam racionalizovan, organizovan, zaokružen i pravičan" (Šo /Shaw/). Isto slivanje ideja može da se nađe i drugde, na primer u Francuskoj s početka dvadesetog veka, gde se solidarizam ulio u žoresovsku i druge savremene struje socijalizma, pa čak i u Sjedinjenim Državama, gde je socijalizam ostao mrtvorođen, u mišljenju Džona Djuija (John Dewey) i zagovornika Njudila. Tamo je, kako nas podseća profesor O'Saliven, negde od tridesetih godina
Uvek se verovalo da je "socijalizam", a njegove pristalice su ga tako i shvatale, jedan malo žešći i izravniji pogled na svet, koji je protivstavljen i "kapitalizmu" i "individualizmu". Obećavao je preobražavanje društva u nov socijalni poredak, čak jednu "novu civilizaciju" koja prevazilazi i kapitalizam i liberalnu demokratiju. Ali tu su se socijalisti suočili sa nerazrešivim čvorom. Šta je njihovo radikalnije tumačenje socijalnog ideala jednakosti podrazumevalo za politički ideal civilne jednakosti? Drugim rečima, da li je socijalizam saglašljiv sa demokratijom? Još specifičnije, da li se on može dostići idući demokratskim, parlamentarnim putem? Odgovor na ovo pitanje - "dilema demokratskog socijalizma", kako ju je nazvao Piter Gej (Peter Gay) - bio je razlog, pokazuju poglavlja profesora Girija (Geary) i Hardinga, koji je suštinski razdvojio Drugu i Treću internacionalu. Istina je da se marksistička socijalistička tradicija, za razliku od liberalizma, nikada nije načelno opredeljivala za politički ideal jednakih civilnih prava ili za ograničenu i predstavničku vlast. Boljševici su došli na vlast bez ikakve teorije vladavine i, kako pokazuje Harding, tokom celog sovjetskog perioda nije moglo biti nikakve rasprave o tome "kako da se nosioci moći stave pod nadzor, ograniče i učine odgovornima", da se i ne pominje "politika kao nadmetanje, otvoreno pretresanje alternativnih političkih ili ekonomskih strategija, ili javno obraćanje osobenim delovima biračkog tela". Etičko jezgro marksizma bilo je dostizanje slobode od klasnog tlačenja i kapitalističke
Opsežan društveno-politički ideal jednakosti, na koji se oslanja načelo ispravljanja nejednakosti, ima nekoliko krupnih implikacija: prvo, da postoji neki standard ispravnosti, ili protivčinjenični ideal naspram kojeg bi se realne manjkavosti i nejednakosti mogle sagledati kao nepravične te zrele za ispravljanje - jedna implicitna ili eksplicitna teorija pravde koja otelovljuje viziju jednakosti; drugo, da zahvat egalitarističke brige obuhvata i one neopravdane manjkavosti i nejednakosti koje su formalno ili strukturno plod osobina političkog ili ekonomskog ili društvenog sistema, kao god i one koje su nasumične, idiosinkratične, biološki određene ili nenamerne posledice procesa koji se ne mogu
Projekat levice takođe u sebi sadrži i praksu društvene kritike, jer je opredeljena za to da se ustanove i prakse, i verovanja koja ih podržavaju, izlažu proveri pravdoljubive, razborite rasprave. Zato je univerzalistična na nekoliko načina. Njena opredeljenost za društvenu kritiku obavezuje je da izloži razloge koje svako, posle odgovarajućeg premišljanja, može da prihvati, umesto da samo predočava interese svojih pristalica ili podržava njihova opredeljenja - razloge koje građani mogu i sami jedan drugom javno da ponude i prihvate kao ubedljive, nezavisno od svojih pojedinačnih interesa i opredeljenja. Drugo, stanovište sa kojeg se kritikuje je spoljašnje: to je kritika onoga što radi neko od nas ali u smislu jednog šireg "mi". Treće, dinamika načela ispravljanja po suštini je neograničena, u dva smisla: prirodno se kreće od, recimo, političkih preko ekonomskih i obrazovnih do kulturnih nejednakosti, i od, recimo, statusa preko klase i rase do roda kao njihove osnove, ali je isto tako implicitno kosmopolitska, idući od neravnopravnosti unutar jedne nacionalne države do neravnopravnosti u svetskim razmerama. Ako bi se rektifikacija izvodila samo u okviru nacionalne države, koje bi opravdanje moglo da se nađe za nepravičnu raspodelu globalnih resursa? Ovako shvaćenoj levici prigovara se da "sugeriše sopstvene granice". Ona, navodno, "ne zahteva nikakvu opštu teoriju alternativnog društva, i prihvata potrebu postojanja desnice kao sopstvene trajne protivteže". Prema ovom shvatanju, vrednosti levice i desnice su "uvek relativne", i "'levica' bi mogla da opstane i unutar totalno kapitalističkog sistema koji stoji nadesno od svega što se danas smatra centrom". A i nevoljno "daje zalogu neprijatelju": prema takvom shvatanju, "plet društva uvek je izatkan udesno: levica tu može samo da tkanicu rasteže ili krpi" (Anderson).5 Ali, ograničenja na koja se ovde ukazuje, ako i postoje, nametnuta su realnošću, ona nisu prirođena datoj zamisli. Bitno je pitanje da li postoji, ili ne postoji, nekakva poznata alternativa kapitalizmu koja je istovremeno izvodljiva i životno sposobna, i nudi veću jednakost nego najegalitarnije realno kapitalističko društvo. Da je tako, onda bi levica, ili njen deo, kako je ovde shvaćena, već imala o tome nekakvu teoriju, i upinjala se da je sprovede u život. Drugo je pitanje da li je levici potrebna protivteža desnice. Svedočanstvo istorije ovde sugeriše da rektifikacija zahteva parnost: gde levica zauzima ceo politički prostor, ona podriva sopstveni projekat. Treće je pitanje da li levica budućnosti možda neće ležati nadesno od sadašnjega centra. No, prema ponuđenom shvatanju, mesto na kojem će se levica nalaziti zavisiće ne od ideje popravljanja nejednakosti već od mogućnosti popravljanja koje će doneti budućnost. Ovde sam se usredsredio na smisao levice uz pretpostavku da istorija desnice može da se sagleda delom kao reaktivna: da se ona "pogodno može shvatiti kao skup raznih odziva na levicu" (Itvel /Eatwell/ i O'Saliven). Još preciznije, u stanju smo da, u skladu s ponuđenim tumačenjem, identifikujemo niz levica i odgovarajućih desnica celim tokom devetnaestog i dvadesetog veka. Kako predlaže Hobsbom, okvirno se mogu razlikovati tri levice. Prva levica je bila umerena, mada voljna da u stremljenju sopstvenim političkim ciljevima mobiliše mase: ona se borila da "prevaziđe monarhističku, apsolutističku i aristokratsku vladavinu u korist buržoaskih ustanova liberalne i ustavne vladavine" i, uopšte uzev, bila stranka "promene i napretka" (Hobsbom). Druga levica okrenula se klasnoj borbi i obrazovala oko sebe radničke pokrete i socijalističke partije devetnaestog veka; najpre u savezništvu s prvom levicom, prihvatala je njene ciljeve i zalagala se za građanska prava i političku demokratiju, ali se sve više od nje udaljavala, da bi se potom borila za javno vlasništvo i planiranje privrede, pravo svih na rad i socijalna prava (mada je u Sjedinjenim Državama, gde nije postojao nezavisan radnički pokret, ostala u velikoj meri nerazvijena i svedena na okvire Demokratske stranke). Ovu drugu levicu razjedinila je Ruska revolucija. U obliku socijaldemokratije ona je uspela da u najvećem delu Evrope ostvari program prve levice, ne samo opšte pravo glasa, da se izbori za socijalna prava i osnivanje sistema socijalnog staranja, i to najopsežnije u Skandinaviji (mada su u nekim zemljama ove ustanove proistekle i iz truda liberalnih i katoličkih pokreta i partija). Ova umerena reformistička levica verovala je u ono što je K. A. R. Krosland nazvao Budućnost socijalizma (C. A. R. Crossland, The Future of Socialism, 1956): "socijalizam je... kroz jedno nejasno definisano uverenje izražavao takvo viđenje postkapitalističkog društva u kojem će se javno vlasništvo i javna uprava vremenom razviti u nešto veće i nešto novo" (Hobsbom). Njeno "zlatno doba", između 1945. i sedamdesetih godina, videlo je kako se - kroz javno vlasništvo, fiskalne i monetarne mere i korporativnu ekonomsku politiku - snažno i obimno, mada neravnomerno, širi uspeh u obezbeđenju preraspodele velikih razmera, uvođenju ustanova socijalnog staranja, javnih službi i pune zaposlenosti, sve to na temelju uslova koji su bili povoljni po ekonomski rast. Kraj ove faze oglasila je naftna kriza 1973, koja je ukazivala da će globalizovana ekonomija sve jače delovati na sužavanje delatnog prostora socijalne demokratije unutar nacionalnih granica. Najuspešnije socijaldemokratske zemlje, pre svega Švedska i Norveška, od sredine osamdesetih primetno su usporile rast. Podjednako su bili značajni sve jasnije saznanje da je postojanje komandnog socijalizma nemogućno, i konačan raspad celokupnog sovjetskog komunističkog sistema, što je svet lišilo čak i neuspešne alternative kapitalizmu. Ne raspolažući modelom realno ostvarljive alternative takve vrste, suočena s talasom političkog i ekonomskog neoliberalizma, koji je preplavio svet u poslednjim decenijama dvadesetog veka, i vrlo primetnom nevoljkošću poreskih obveznika da finansiraju preraspodelu i javna dobra, druga levica je postala samo oslabljena konzervativna snaga koja brani nekadašnje socijaldemokratske tekovine od naleta i intelektualaca i birača. Hobsbom zapaža da nekakva treća levica nastaje šezdesetih godina, ali ta je levica bila lišena biračke baze i predstavljala je usamljen projekat. Ona je tema četvrtog dela ove knjige; činio ju je niz jednoznačnih pokreta, kao što su ženski, antirasistički i ekološki pokret, društveni pokreti koji pripadaju onome što će se zvati "politika identiteta", i razni međunarodno usmereni pokreti od antinuklearnih kampanja i pokreta protiv rata u Vijetnamu, do nabujalog mnoštva pokreta i organizacija koji vode borbu za ljudska prava i, pri kraju veka, protiv "globalizacije". Sve ovo delanje, prema Hobsbomovom viđenju,
Ova rasparčanost ide i horizontalno, preko problemskih polja, i vertikalno, kroz vreme. Nije više verovatno da ćemo različite levičarske ciljeve naći podvedene pod jedan širi, obuhvatan društveno-politički plan. Tako, na primer, neka od pomenutih spornih pitanja, najpre ona značajna za ekološku politiku, kako pokazuje poglavlje profesora Bola, ne poklapaju se s antropocentričnim spektrom levice i desnice već ga seku pod pravim uglom. Različite politike i programi novih društvenih pokreta čak mogu da dovedu do zamena i nedoumica, kao kad politika blagonaklona prema životnoj sredini ošteti ljude nedovoljnih mogućnosti, ili kad na identitetu zasnovana pozitivna diskriminacija naruši meritokratsko odabiranje, ili kada se poštovanje patrijarhalnih religija ili etničkih zajednica sukobi sa rodnom ravnopravnošću. U suočenju s ovakvim sukobima ne nastaje nikakva zajednička rasprava o političkim prioritetima kojom bi se ti sukobi rešili. A ovo je bila i suština prigovora koji je treća levica upućivala drugoj levici, kritikujući je zbog hijerarhičnog, patrijarhalnog i materijalističnog gledanja na stvari, ukazujući na neopravdane neravnopravnosti roda, rase, etničnosti i tako dalje, koje je ova zapostavljala ili potcenjivala. U ovom smislu, krizu druge levice delom je izazvala i treća levica. Gledajući u dimenziji vremena, nije više verovatno da se takvi pokreti mogu sagledati kao delovi jedne šire priče o društvenom i političkom napretku - bila to marksistička ili srodna priča o klasnoj borbi koja vodi do budućeg besklasnog društva, ili socijaldemokratska priča o snaženju građanstva koja kumulativno teče od civilnih preko političkih do sve dubljih i širih društvenih i ekonomskih osvojenih prava (videti Maršala /Marshall/). Otud vidimo, kaže profesor Belami, kako na sve strane nastaju novi socijalni i protestni pokreti koji su sve manje skloni partijskoj politici i sve manje za nju vezani, a za koje se građani sve manje i manje zanimaju. Postmodernistička teorija, prema opisu Pitera Djuza (Peter Dews), u poslednjim decenijama dvadesetog veka izražavala je i podržavala široko prisutnu skeptičnost u odnosu na "velike naracije", otelovljene u levičarsko-partijskoj politici prošlosti - na "veličajne šeme istorijskog napretka koje proizlaze iz prosvećenosti". Ponekad su zagovornici ovih pojedinačnih pokreta skloni da usvoje partikularistično, čak relativistično gledište - pojava koju postmodernizam ohrabruje. Ovakvi sledbenici politike identiteta odustaju od traganja za onim što profesor Tali (Tully) zove "sporazum o normama intersubjektivnog prepoznavanja" na temelju javnih, opšteprihvatljivih ili "zajedničkih" razloga, smatrajući da su svi razlozi "unutrašnji" u odnosu na kulture o kojima je reč, te da je sam pojam univerzalnosti etnocentričan. Sa navedenih razloga, ovakva vrsta razmišljanja neprijateljska je prema samom pojmu levice. Prihvatajući nekoherentnost misli, ona može samo da podstakne proces rasparčavanja. Da li to sve znači da novi društveni pokreti "nisu preterano važni politički"? Pre svega, mnogi od njih i nisu tako novi. Feminizam dvadesetog veka, kako izvanredno pokazuje Sjuzan Džejms (Susan James), predstavlja dugu priču koja je, počinjući od borbe protiv potčinjenosti žena u liberalnim ustanovama, u braku i porodici, dovela do šireg osporavanja rodnih odnosa i uzroka tlačenja žena, te do usredsređivanja na raznovrsne oblike života žena u raznim okolnostima i iskustvima. Slično tome, profesor Sidel (Ceadel) jasno prati poreklo apsolutističkih i reformističkih antiratnih pokreta sve do izvora pacifizma i pacifizma i opisuje njihovu potonju sudbinu, a priča profesora Bola o politici zelenih ide unazad do Rusoa i ranog Marksa. Međutim, s druge strane, nijedna procena
No, najdinamičniji deo treće levice krajem veka činili su međunarodno orijentisani pokreti. Njihova postignuća leže na različitim ravnima: značajan globalni prodor rasprave o ljudskim pravima, unapređenje međunarodnog krivičnog prava, uključujući tu osnivanje i uspešno dejstvovanje međunarodnih sudova za ratne zločine, umnožavanje preduzimljivih nevladinih organizacija u ovoj oblasti, i sve veća čujnost protestnih pokreta koji skreću pažnju na globalne nejednakosti, na siromaštvo i dugove trećeg sveta i njihove uzroke. Prerano je da se takva postignuća nazovu uspehom, ali ona primerom potvrđuju načelo ispravljanja na delu, kao što to čini i prethodno nabrajanje; sve to teško može da se nazove "ne osobito važnim politički". Razvojne faze desnice, koje su sledile jedna za drugom, mogu da se shvate kao odziv na takve faze na levici, te međudejstvene s njima. Itvel (Eatwell) i O'Saliven su (1989) prikladno razabrali pet takvih otelovljenja desnice (ocrtanih u poglavlju profesora O'Salivena) na način koji upotpunjuje ovde ponuđenu analizu. Prvu, "reakcionarnu desnicu", činili su istinski reakcionari i njihovi sledbenici koji su, bukvalno, reagovali na Francusku revoluciju i njene posledice. Nadahnuta teokratskim i autoritarnim misliocima kao što su Žozef de Mestr (Joseph de Maistre) i Luj de Bonal (Louis de Bonald), ova desnica je osuđivala individualizam, tržište i prosvećenošću nadahnut pojam razuma kao opasno anarhične, i zahtevala povratak na idealizovanu prošlost hijerarhije i reda. Opstala je, sve slabija i slabija, tokom devetnaestog veka sve do početka dvadesetog, u idejama mislilaca kao što su Ipolit Ten (Hippolyte Taine) i Šarl Moras (Charles Maurras) (mada je, kako pokazuje Sternel, to bio jedan od izvora fašizma), i danas još uvek opstojava u strujama unutar Katoličke crkve. Druga, "umerena" desnica bila je daleko dugovečnija i u sebi složena. Predak joj je Edmund Berk (Burke), ali i takvi liberali kao što su Benžamen Konstan (Benjamin Constant) i Aleksis de Tokvil (Alexis de Tocqueville): njena su gesla "ograničena vladavina", "ravnoteža", "pragmatizam" i opšta podozrivost prema apstraktnim načelima u politici. Njena autoritarnija strana ogleda se u onome što profesor Pejn (Payne) naziva "umerena autoritarna desnica ranog dvadesetog
Uspon treće, "radikalne" desnice početkom dvadesetog veka, na koji takođe ukazuje poglavlje profesora Pejna, obeležava onaj trenutak kada je desnica postala aktivistički pokret promene, odgovarajući na uspon socijalizma sopstvenom potragom za spasenjem kroz politiku koja će ostvariti jednu "agresivnu i romantičnu viziju nacionalizma" (Itvel i O'Saliven). Pod uticajem mislilaca kao što su Žorž (Georges) Sorel i Ernst Jinger, ona je odigrala ulogu jednog od izvora fašizma, ali su isto tako postojali i oblici desničarskog radikalizma, kako Pejn primećuje, koji su se svojim društvenim elitizmom, vernošću postojećoj hijerarhiji i oslanjanjem na religiju potpuno razlikovali od revolucionarne ubojitosti i kulturnog modernizma fašizma. Svoj vrhunac doživela je između dva rata, da bi nestala s porazom nacizma. Četvrta kategorija "ekstremne" desnice obuhvata političke pokrete i partije koji su neprijateljski raspoloženi i prema levici i prema konzervativnim partijama centra, i koji su nacionalistični, ponekad lokalistični, protivuseljenički i (u početnoj meri, mada retko izričito) rasistični po ideologiji. S ovim su organizacijama labavo povezani intelektualci sa nouvelle droite u Francuskoj i sa nuova destra u Italiji, koje profesor O'Saliven opisuje kao "radikalne konzervativce iz vremena posle Drugog svetskog rata". Mada su je intelektualci-sunarodnici u velikoj meri osuđivali, ova vrsta politike je u poslednjim decenijama veka postala znatno uticajnija i privlačnija za birače širom velikog dela Evrope, a naročito u Austriji, Danskoj, Belgiji, Nemačkoj, Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji. Vođen više političkom propagandom nego intelektualnim premišljanjem, ovaj ogranak desnice je krajem dvadesetog veka postao
Da li je, onda, ova najnovija desnica preovladala? Krajem veka bilo je očito da žestoka, uporna podvlašćenost i prikraćenost u nekoliko dimenzija postoje i u razvijenom svetu i u svetu u razvoju, kao i u odnosima između njih. U Sjedinjenim Državama, 11,5 postotaka stanovništva, dakle neka trideset dva miliona ljudi, uključujući tu 20 posto sve dece, živelo je u apsolutnom siromaštvu, dok je nekih četrdeset miliona ljudi bilo bez zdravstvenog osiguranja. Postojalo je već dvadesetak miliona nezaposlenih samo u Zapadnoj Evropi, bez ikakvih izgleda da se vrate na stalan posao, i činilo se da je sve veće siromaštvo, marginalizovanost i socijalna isključenost sve većeg i većeg broja kategorija stanovništva nešto što se ne može odvojiti od liberalnih kapitalističkih društava. Postojalo je opšte uverenje da su odbojnost prema porezu i takozvana "kultura zadovoljnosti" većine onih koji glasaju u ogromnoj meri lišili fiskalnu politiku njenih progresivnih ili egalitarističnih potencijala, i u Sjedinjenim Državama i, sve više, širom Zapadne Evrope. Što se tiče globalne nejednakosti, dobro će doći jedna opaska Bobija: "Valja samo pomeriti pažnju sa društvenih problema u pojedinačnim zemljama, u kojima je u poslednjem stoleću nastao socijalizam, na međunarodne socijalne probleme, pa shvatiti da levica ne samo što nije dovršila svoj zadatak već taj zadatak jedva da je i započela".6 U isto vreme, iznose se sve novi i novi razlozi za odbacivanje starih mapa i karata. Tako Fransis Fukujama (Francis Fukuyama), obznanjujući "kraj istorije", proglašava liberalnu demokratiju ("najbolje mogućno rešenje ljudskog problema") za okvir našeg "postistorijskog sveta", u kojem će "glavna pitanja biti ekonomska, poput unapređenja konkurentnosti i inovativnosti, savladavanja unutrašnjeg i spoljašnjeg deficita, održanja pune zaposlenosti, saradničkog rešavanja ozbiljnih ekoloških pitanja, i tome slično". Prema ovom gledištu, ako "levica" i preživi, neće preživeti kao integralni deo datog sistema već kao relativno beznačajna opasnost po taj sistem, u vidu zahteva za priznanjem. Čini se da liberalne kapitalističke zemlje sve više, kroz razne "procese izjednačavanja", uklanjaju one nejednakosti koje se ne mogu pripisati prirodi ili ekonomski nužnoj podeli rada: one od njih koje ostanu biće nužne i neuklonjive, "vezane pre za prirodu stvari nego za volju čoveka" (Fukujama). Drugi tvrde da sama složenost društva čini politiku staroga stila anahroničnom: svedoci smo sve veće paralize "političkog tržišta, koje marginalizuje sva nesaglasna očekivanja, i stranačko nadmetanje lišava sposobnosti za novačenje pred sve većom složenošću i nepostojanošću socijalnog okruženja". Prema ovom shvatanju, dati politički sistem ne može da obavlja nikakvu drugu funkciju sem da smanjuje nesigurnost stavljajući pod nadzor socijalne rizike, dok su strategije za veću jednakost van njegovog dosega" (Zolo). A mnogi su se poslednjih decenija veka počeli usredsređivati na globalizaciju kao najveći problem; na: nastajanje globalnog ekonomskog sistema koji se proteže preko i izvan nadzora svake pojedinačne (čak i dominantne) države; širenje mreže transnacionalnih veza i komunikacija, na koju pojedinačne države imaju ograničen uticaj; ogroman rast međunarodnih organizacija i struktura koje mogu da ograniče opseg delovanja i najmoćnijih država, te razvoj globalnog vojnog poretka i stvaranje sredstava za "totalno" ratovanje kao trajnih obeležja savremenog sveta koja mogu smanjiti opseg političkog delovanja dostupnog vladama i građanima (Held). Da li to onda više, kako nagoveštava Hobsbom, ne postoji nijedan koherentan levičarski
Autor je profesor sociologije na Njujorškom univerzitetu
Tekst predstavlja poslednje poglavlje, Epilog, knjige Kembrička istorija političke misli dvadesetog veka (The Cambridge History of Twentieth-Century Political Thought), edited by Terence Ball and Richard Bellamy, Cambridge University Press, Cambridge, UK, 2003. Oprema redakcijska. Prevela s engleskog 1 Uz to, kako ćemo videti, ove druge
vrste suprotnosti ne poklapaju se s onom kakvu nalazimo između levice
i desnice, bilo zato što se, poput para liberalno-konzervativno, bave
drukčijim problemima, bilo zato što su, poput para crveno-belo, tešnje
vezani za istorijski kontekst. |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Republika
|
