Povodom vanrednih lokalnih izbora

Palanačke fascinacije

Vanredni lokalni izbori i stalne afere u opštinama, koji su poput virusa zahvatili Srbiju, svedoče o degradiranju građana, urušavanju političkog života i nastajanju novog talasa puzajuće radikalizacije

Lokalni izbori relativno pouzdano pokazuju na kakav uspeh mogu da računaju političke partije na nekim narednim izborima, i zato nije čudno što su vanredni izbori za skupštine u Kuli i Bačkoj Palanci izazvali toliko interesovanje političara i medija. Kuda ide Srbija? Da li se radikalizuje, da li ide u pravcu demokratije i normalnosti ili u političko truljenje?
U Kuli i Bačkoj Palanci najviše glasova dobila je Srpska radikalna stranka. U ovom potonjem gradu je za SRS glasalo 27,8 odsto, a za Demokratsku stranku 15,8 odsto birača. SRS je dobio 14 mandata, a DS osam. Pet mandata osvojio je Pokret snaga Srbije (10 odsto birača), DSS 4 (7,7 odsto birača), G17 plus 4 mandata (6,7 odsto birača) i SPO 2 mandata (3,3 odsto birača). SPS će imati 5 odbornika.
Izbori su pokazali da građani ne veruju da bi stranke na vlasti u republici, DSS, G17 plus i SPO, išta mogle da izmene u njihovim životima. Ovi izbori srušili su još jedan mit po kojem velika izlaznost ide u prilog demokratskim strankama. U ovom slučaju glasalo je 50,4 odsto birača ili 24 hiljade građana, ali to demokratama nije donelo pobedu.

Odgovornost stranaka

Pre deset godina građani nisu bili fascinirani nečijom navodnom moći da će im brzo promeniti život nabolje. Naprotiv, bili su racionalni i spremni da se postojano bore za sebe. Zato su tada glasali za koaliciju Zajedno koja je, pobedom u najvećim gradovima, zadala udarac Miloševićevom režimu od kojeg se nije oporavio, da bi ga, na parlamentarnim izborima 23. decembra 2000. godine, definitivno srušio DOS, koji je pobedio u 90 gradova. SRS je tada dobio minimalan broj glasova, a SPS je podsećao na brod koji tone. Na primeru lokalnih izbora vidi se da građani nisu tek tako slučajno postali radikalni, nego da su stranke demokratskog bloka nezdravim rivalstvom i nesposobnošću za reforme, uključujući odnos prema ratnim zločinima, pripremile plodno tlo za demagoge.
U vreme DOS-a prvi vanredni lokalni izbori održani su 4. novembra 2001. u 18 opština. Raspisani su zbog toga što su još uvek trajali tektonski poremećaji izazvani padom Miloševića i koji je u vreme izbora već bio u Hagu. Tako se vlast u 18 opština koje su držali SPS-ovci rušila ili spontano, jer su se sami odbornici odricali mandata, ili su sami građani vršili pritisak da stara vlast odstupi. Međutim, zbog hapšenja i izručenja Miloševića, između DSS-a i DOS-a već su počele svađe koje su se ubrzo prenele na lokalni nivo. Na izborima je SPS izgubio 17 od 18 opština (zadržao je samo Lebane), SRS je dobio samo 5,9 odsto glasova, a SPO 6,7, odnosno birači su obe stranke teško kaznili zbog saradnje sa bivšim režimom.
U demokratskom bloku, na strani DSS-a, gajena su velika očekivanja. Ta stranka je verovala da ima veliku privlačnost i snagu, ali je na izborima, umesto očekivanih 30 odsto, dobila 22 odsto glasova. Osim toga, nije privukla ni značajniji deo birača SPS-a, na šta je računala. Pokazalo se da je fascinacija birača DSS-om i Koštunicom već prošla. Ostatak DOS-a je sa 20,8 odsto dobijenih glasova prošao bolje nego što se nadao posle izdvajanja DSS-a. Analitičari su procenili da bi DOS, da je ostao neokrnjen, postigao pobedu kakvu ni Milošević nije doživeo. DOS bi imao 550 od 667 mandata, odnosno 82,46 odsto. Ali, kako se na izbore izašlo u više kolona, DOS je izgubio 102 mandata i to je prva "korist" koju su DOS i DSS upisali na sopstvenu štetu.

Okretanje demagozima

Sledeći lokalni izbori održani su u 148 opština 19. septembra 2004. godine. Međuvreme od tri godine ispunjeno je tragičnim događajima. Raskid DSS-a i DOS-a, svađe u ostatku DOS-a i ubistvo premijera Zorana Đinđića slomili su krila reformama. Vlada Zorana Živkovića nije mogla da ih nastavi i oborena je na aferaški način. Vlada premijera Vojislava Koštunice, koji se deklarisao kao legalista, zaglibila se u blatu nesposobnosti, koristoljublja i podrške snagama zločinačkog režima. Svet neće takvu zemlju, a ova bez njegove pomoći ne može da pokrene reforme. I tako, građani se u odsustvu racionalne perspektive okreću demagozima, najviše srpskim radikalima. Ta stranka, izuzev kraćeg perioda u kojem je DS bila vodeća zbog nada koje je probudio predsednik republike Boris Tadić, postaje najjača stranka u Srbiji. Posle prvog kruga lokalnih izbora prošle godine činilo se da je, kako je rekao Boris Tadić, pobedila evropska Srbija. Međutim, drugi izborni krug 3. oktobra pokazao je da baš i nije tako. Demokrate su u Beogradu dobile gradonačelnika Nenada Bogdanovića, ali on je pobedio sa samo 2 odsto glasova više od protivkandidata, radikala Aleksandra Vučića. Demokrate su dobile predsednike opština u još 27 gradova, od kojih u pet u koaliciji sa drugim strankama. DS je izgubila velike gradove kao što su Novi Sad, Niš, Kragujevac, Valjevo, Apatin, Vršac. Samo trećina kandidata te stranke prošla je izborno rešeto. Radikali su dobili gradonačelnika u Novom Sadu, najviše odbornika u lokalnim skupštinama i predsednike opština u 18 gradova Vojvodine. Socijalisti su se vratili na vlast u 12 gradova.
U gradovima vlada privredni i kulturni muk, a lokalne skupštine su replika republičkog parlamenta. Skoro da nema grada čija skupština nije poprište primitivizma, neobuzdanog strančarenja i bestidnog preletanja iz stranke u stranku. U nekim skupštinama se ne zna ko koga podržava, u drugima, kao u Vranju, odbornici moraju da stupe u štrajk glađu da bi izdejstvovali referendum za opoziv predsednika opštine, pošto je ovaj ukinuo televizijske prenose skupštinskih zasedanja; Zaječarom kruže leci dveju zavađenih strana sa teškim optužbama, ali su obe strane u ilegali, odnosno ne znaju se autori. Smiljko Kostić, gradonačelnik Niša, ponaša se kao gospodar Niša, pobedio je na referendumu. A nekada je Niš bio najjače demokratsko uporište.

Puzajuća "domaćinska" država

Virus smena zahvatio je mnoge gradove, tako da se već radi o podzemnoj promeni vlasti i neće biti čudno ako se jednog dana probudimo u nekoj novoj državi. Takozvana domaćinska Srbija pobeđuje reformsku, ali to kao da malo koga uzbuđuje. Poslanici u republičkom parlamentu i stranke spremni su maltene da zarate zbog dva poslanika, a mirno posmatraju puzajuću radikalizaciju i gubitak celih gradova i poverenja birača.
Neuspela tranzicija iscrpla je građane. Njihova mala mesta ostala su bez lokalnih fabrika u kojima su nekada radili, a sada su bez posla i zarade. Oni žele da rade i da žive pristojno, ali demokratske stranke su mlitave i ljudi nemaju utisak da im je uopšte stalo do građana. A na "domaćinskoj" strani, kao, teče med i mleko, odnosno poteći će u budućnosti.
Srbija tone u degradaciju političkog života stvaranjem antievropskog i antireformskog raspoloženja. Da li će Evropi opet biti upućeni apeli da spasava Srbiju od radikala, kao što je DOS pre pet godina tražio da spasava Srbiju od Miloševića?
No, u Srbiji su u bliskoj prošlosti bili i drugačiji izbori i mogućnosti. Odmah posle pobede koalicije Zajedno, 21. novembra 1996. godine, novi gradonačelnici i predsednici opština osnovali su Savez slobodnih gradova i opština, koji je zamenio kompromitovanu Stalnu konferenciju gradova i opština. Nova vlast je odmah zatražila da se donese novi zakon o lokalnoj samoupravi, da se odredi način finansiranja opština, uvede lokalna policija i, što je najvažnije, da se vrati opštinska imovina. Ni posle devet godina na tom polju nije ništa urađeno. Opštinama nije vraćena imovina tako da je Srbija jedina država u Evropi u kojoj opštine ne poseduju ništa. Lokalna policija takođe nije uvedena, što proističe iz same strukture centralizovane države. Međutim, iako je imao moderne ideje, a možda baš zato, Savez slobodnih gradova je prestao da postoji posle raspada koalicije Zajedno. No i pre toga Savez je postao žrtva strančarenja i borbe za prevlast stranaka u njemu. S obzirom da Srbija malaksava u privrednom i političkom pogledu i da zaostaje u evropskoj perspektivi u odnosu na balkanske susede, s pravom se može reći da je ona žrtva svojih nezajažljivih i nereformisanih političkih stranaka. Ako se one ne reformišu, propašće svaki pokušaj preobražaja društva i privrede.