Francuske bune: ustanak donjih klasa

Imanuel Volerstin

Francuska je imala ustanak svojih donjih klasa novembra 2005. godine, koji je potrajao oko dve nedelje. Grupe mladih ljudi širom Francuske, većinom severnoafrikanaca ili potomaka crnoafrikanaca, palile su automobile i bacale kamenje na policiju. Na neki način bila je ovo vrsta pobune koja se širom sveta događala prošlih deset godina. Ali je takođe imala i francusku osobenost. Ugušile su je snage države. Daleko od toga da je završena.
Neposredna priča je vrlo jednostavna. Tri mladića su videla kako policija zaustavlja druge mlade i traži im dokumenta. Ovo se u Francuskoj dešava rutinski sa mladim i "obojenim" ljudima koji žive u de facto odvojenim veoma ruševnim zgradama u predgrađima u kojima su francuska geta. Ovi kompleksi zgrada su dar za nezaposlene, neobrazovane mlade, koji imaju malo prilike za posao, za socijalnu pokretljivost naviše, čak i za aktivnosti u slobodno vreme (sportovi, kulturni centri). Ovi mladi beže od ličnih dokumenata pre svega zato što ih često pritvaraju, u policijskim stanicama ih često muče i zadržavaju dugo, sve dok ih ne preuzme porodica.
U ovom posebnom slučaju mladići su preskočili zid i pali na električne instalacije. Dvojica su poginula. Bila je to iskra koja je zapalila ustanak. Bio je to ustanak protiv siromaštva, nedostatka posla, rasističkog ponašanja francuske policije i, iznad svega, protiv njihovog neprihvatanja kao građana, jer oni to u većini jesu, i neprihvatanja njihove kulturne manjine, za koju osećaju da imaju pravo da opstane. Francuska vlada je želela da uguši pobunu i u tome je, eventualno, uspela. Činjenica da su premijer i ministar unutrašnjih poslova ljuti protivnici u budućoj kandidaturi za predsednika vladajuće partije, učinila je da nijedan od njih nije izgledao nežan prema ustanku da ne bi, tako, dao prednost onom drugom.
Uvek se čudim kada su ljudi iznenađeni što se donje klase bune. Iznenađujuće je da oni to ne čine češće. Kombinacija pritiska siromaštva i rasizma, uz nedostatak vidljive kratkoročne ili čak srednjoročne nade, sigurno je recept ustanka. Ono što drži ustanak na uzici je strah od represije, što je i razlog zašto je represija obično brza. Ali represija nikada ne uklanja ljutnju. Premijer Dominik d' Vilpen kaže da taj ustanak nije bio toliko loš kakav je bio ustanak u Los Anđelesu 1992. godine u kojem je poginulo 54 a povređeno 2000 ljudi. Možda i nije, ali je to loša osnova za hvalu.
Širom sveta područja metropola su danas preplavljena ljudima kojima pristaje profil ustanika iz Francuske: siromašni, bez posla, socijalno marginalizovani i određeni kao "različiti" i - zbog toga - ljuti. Ako su tinejdžeri, oni imaju energiju za ustanak a i nedostatak minimalne porodične odgovornosti koja bi to sprečila. Štaviše, ljutnja je obostrana. Oni iz mnogo udobnije većine plaše se ovih mladih upravo zbog karakteristika koje oni imaju.
"Bolji od njih" osećaju da siromašni mladi teže kršenju zakona i, verovatno, da budu "različiti". I tako, mnogi od "boljih" (možda ne svi) žele zavođenje strogih mera koje bi obuzdale ove ustanike, uključujući i mere njihovog potpunog isključivanja iz društva i, čak, iz zemlje.
Francuska je, na neki način, preterana verzija onoga što nalazimo drugde - ne samo u Severnoj Americi i ostatku Evrope, već i širom juga u zemljama kao što su Brazil, Meksiko, Indija, Južna Afrika. Doista, teško je zamisliti zemlju u kojoj sve ovo ne postoji. Problem sa Francuskom je u tome što suviše njenih građana dugo sebi nije priznavalo da je ovo, takođe, i francuski problem.
Francuska sebe određuje kao zemlju univerzalnih vrednosti, gde diskriminacija ne može da postoji, jer svako može postati Francuz ako je spreman da se potpuno integriše. Stvarnost je da je Francuska uvek bila (rekao sam uvek) zemlja imigracije. U vreme starog režima i čak i u prvoj polovini 19. veka oni koji ne govore francuski jezik (50% do Francuske revolucije) migrirali su u Pariz i druge severne gradove. Kasnije su dolazili Italijani, Belgijanci i Korzikanci. Zatim Poljaci, a onda Portugalci i Španci. A u poslednjih 40 godina masovno dolaze severnoafrikanci, crnoafrikanci i Kinezi, iz onoga što je ranije bila Francuska Indokina.
Francuska je doista multikulturna zemlja koja još živi jakobinski san jednakosti. Brojni katolici bruje jer broj muslimana raste svakodnevno. Glavna posledica toga je bila halucinatorna debata duža od dekade, o tome šta uraditi sa mladim muslimanima koji žele da pokriju svoju kosu kad idu u školu. Rasistička desnica vidi nošenje marama kao uvredu francustva i, ako treba reći istinu, kao uvredu hrišćanstva. Klasična levica (ili bar njen veći deo) vidi to kao izazov nepovredivosti laiciteta. Obe strane spaja stavljanje marama izvan zakona (a radi ravnoteže uklanjanje i hrišćanskih i jevrejskih "značajnih" simbola takođe) i zato je izvestan broj muslimanskih devojčica isključen iz škole. I problem je, mislilo se, nekako rešen. Ono što je vredno pomena u vezi s ovim ustankom, ovaj put, u Francuskoj je da on nije doveo u žarište religiozne probleme. Na primer, nije imao za rezultat antisemitske tirade. Pošto Francuska ima mnogo siromašnih Jevreja, koji žive u istim smeštajima, tamo je bar dve decenije bilo muslimansko-jevrejskih ili radije palestinsko-izraelskih tenzija. Ali taj problem je odložen. Francuski ustanak je bio spontani klasni ustanak. I, kao i većina spontanih ustanaka, on neće moći dugo da se uzdržava. I, kao i većina ustanaka, mogućnost ponovnog pojavljivanja neće nestati osim ako ogromne nejednakosti ne budu savladane. A ne izgleda da su francuske vlasti učinile baš velike napore (ili bilo koja vlast, u vezi s tim, bilo gde u svetu) da savladaju nejednakosti. Mi smo u vremenu naglašavanja a ne umanjivanja nejednakosti. I zbog toga smo u vremenu porasta a ne smanjivanja broja ustanaka.

Komentar br. 174, 1. decembar 2005.
Prevela Borka Đurić