Sjaj i beda bezustavne vlasti

Nebojša Popov

Izjave premijera Koštunice da je donošenje novog ustava Srbije "glavni preduslov reformi" (Danas, 6. decembar), i da je on naša "nasušna potreba" (Vreme, 8. decembar) mogu se različito tumačiti, kao tačan uvid a i kao manipulacija. Prva mogućnost, koju sledimo u ovom tekstu, podrazumeva ustav kao proizvod socijalnog i političkog konsenzusa, dok ona druga ustav posmatra kao tekst oko kojeg se pogađaju vrhovi vlasti.
Obrisi konsenzusa oko novog ustava ukazali su se uoči izbora 2000. godine. Tada je opozicija (DOS) obećala da će joj prioritetni posao nakon osvajanja vlasti biti donošenje novog ustava, čak je o tome sklopila "ugovor s narodom". Onaj deo naroda koji je podržavao opoziciju, i doveo je na vlast (izborima i demonstracijama), ozbiljno je shvatio data obećanja. Ono što im je bilo zajedničko, osim protivnika, bilo je to što su "ugovorne strane" tokom višegodišnje borbe protiv Miloševićevog režima izražavale težnje ka "normalnom životu". Šta se, pak, sve pod tim podrazumevalo nije baš sasvim jasno, jer o budućem - "normalnom" - životu nije bilo odgovarajućih javnih debata - ni u strankama, sindikatima, nevladinim organizacijama niti u medijima. I onda, a i danas, polazišta za konsenzus nisu dovoljno artikulisana, ali su izvesne konture vidljive, i o njima će dalje biti reči.

Pravo na život

Mada je glavna pažnja 2000. bila usmerena na rušenje "starog režima", primetna je, ipak, snažna težnja da se obustavi uništavanje života (ubijanje, sakaćenje, raseljavanje), da se zaštiti pravo na život, kao oslonac svih ostalih prava i kao kamen-temeljac novog ustavnog poretka. Za tako nešto neophodno je sankcionisati pre svega ratne zločine, u prvom redu prvog čoveka tog režima. I već tom prilikom, kao što je poznato, dolazi do sukoba i rascepa u novoj vlasti. Deo vlasti oko premijera Đinđića upustio se u taj bitan ali riskantan poduhvat, dok je drugi deo, oko tadašnjeg predsednika SRJ Koštunice, tome pružao otpor (Hag je nadmeno proglašen za "devetu rupu na svirali"). U sve žešćem sukobu unutar nove vlasti, "ugovor s narodom" potiskivan je na sve sporedniji kolosek. A moglo je biti drukčije. Naime, onda kada je pobednički DOS imao veliku podršku birača i potrebnu većinu u Skupštini propuštena je "konstitucionalna šansa" da se iz haotičnog stanja zakorači ka "normalnoj državi", ustavnom poretku. Umesto toga, najveći deo energije uložen je u uzajamne konfrontacije, ponajviše oko toga ko će imati veću, čak svu vlast, nezavisno od ustava. U tome se uspešnijim pokazao Koštunica i njegova formacija. Vrhunac obračuna bilo je ubistvo premijera Đinđića. Neposredno potom, kada je porasla podrška sada već pokojnom lideru i njegovoj stranci, ponovo je propuštena pomenuta "konstitucionalna šansa". Dalji sled zbivanja je takođe poznat. Formacija predvođena Koštunicom oborila je s vlasti svoje rivale i preuzela kormilo, oslanjajući se na snage starog režima. Nastojanja da se sankcionišu zločini ostala su pretežno spoljna stvar, a ne prvenstveno potreba Srbije i njenih građana da zaštite pravo na život. Nova vlada je saradnju s Hagom, doduše, legalizovala, uz određene garancije i finansijsku potporu vlasti, što nameće utisak da su optuženici za najteže zločine bezmalo na "službenom putu", s kojeg će se vraćati kao nacionalni junaci, kako su neki od njih i ispraćeni. Farsičnu crtu u sankcionisanju zločina, a time i u zaštiti prava na život, naglašava činjenica da iz haškog zatvora Milošević i Šešelj i dalje rukovode svojim strankama, sve moćnijim protekom vremena po ubistvu Đinđića. Sve to čini sve manje izvesnim realnu mogućnost konsenzusa o nužnosti sankcionisanja zločina kao uslovu za delotvornu zaštitu prava na život i ostalih prava koja na tome počivaju.

Svojina

"korisnih malverzacija" preko koje su "poverljivi kadrovi" privatno raspolagali sredstvima u društvenoj svojini a radi uspešnijeg poslovanja na kapitalističkom tržištu. Taj trend je nastavljen tokom ratova i nakon njih. Umesto da se postavi novi temelj za obnovu razorene strukture društva, opstaje haotično stanje. Društvena svojina, shvaćena kao "ničije i svačije", bila je, i ostala, dominantan institut vlasništva, i po još uvek važećem Ustavu iz 1990. godine, pomoću kojeg se Milošević učvrstio na vlasti. Nova vlast ga je donekle "stavila u zagrade". Tako je društvena svojina i dalje fasada iza koje se skrivaju razne - legalizovane - uzurpacije i malverzacije koje korupciju čine vladajućom pojavom. Umesto da se ta maglina ukloni novim ustavom i jasnim institutima
		Edouard Manet, The Escape of Rochefort, 1880-1881.

Vizije

Prizivanje "normalnog života" tokom borbe protiv starog režima, a i danas, znak je okretanja ka budućnosti ugroženoj ne samo dugim ratovima i razaranjima, nego i skrivanjem zločina i pljačke, i njihovim produžetkom pod zaštitom bezustavne vlasti. Sjaj moćnih i uspešnih, ipak, ne može potpuno da sakrije siromaštvo i bedu. Razbaškareni moćnici, nekadašnji i današnji, javnim nastupima čine duhovnu bedu očiglednom. Uz one koji im se dive, primetni su i oni kod kojih to izaziva izvesne otpore. Razmere materijalnog siromaštva su manje vidljive, o tome se mahom prigodno govori, ali i ono podstiče otpore i izvesnu dinamiku. Čak i kada uzimaju maha razočaranja, sve do očajanja, ne nestaje svaka nada u realno bolju budućnost, barem nada u nadu. Na realnu socijalnu dinamiku ukazuju neka solidnija istraživanja, primerice Zagorke Golubović, Mladena Lazića, Ivane Spasić, Isidore Jarić i dr.
Impulsi "normalnog života" i dalje su primetni, i kada su slabašni i raštrkani. Ipak nije "sve isto a samo njega nema" kako se to često čuje (zar ga zaista nema!). Kada je reč o privredi, bitni su potencijali raznih preduzetnika s privatnim i javnim vlasništvom, koji pokazuju sposobnost i spremnost za obnovu i razvoj raznih oblika proizvodnje spram dominacije špekulativnog kapitala i neprozirne mreže tokova novca. Bezustavna vlast je pogodan prostor ne samo za domaće "tajkune" već i razne strane moćnike koji u haotičnom ambijentu bezmalo apsolutne slobode nalaze lagodniji prostor da se razmašu - i poslovno a ne samo politički - negoli u njihovim uređenijim zemljama.
Za razliku od nedovoljno javno artikulisanih privatnih preduzetnika, sve primetniji je angažman radnika-akcionara koji se bore za svoje privatno vlasništvo na akcije, učešće u upravljanju firmama, za pravo na rad i poštovanje ugovora. Oni deluju i preko svojih asocijacija (Unija radnika akcionara i sl.). Pored mnogih sudskih sporova, istrajnije grupe akcionara-radnika, recimo "Jugoremedije" i "Keramike", zaštitu svojih prava traže i peticijom za raspisivanje izbora za ustavotvornu skupštinu koja bi novim ustavom regulisala i zaštitila svojinu, privatnu i javnu. Time bi, napokon, bila uklonjena maglovita "društvena svojina", pogodna za razne zloupotrebe. Sličnog je usmerenja i akcija preko pola miliona radnika iz javnog sektora, koji zahtevaju deo akcija u svojim firmama pre njihove privatizacije, kako bi mogli uticati na legalnost i racionalno usmeravanje privatizacije, s jasnom strategijom razvoja privrede i društva.
I u kulturi ima nagoveštaja izvesne dinamike. O tome svedoče ne samo umetnička dela, već i nastojanja izvesnih kulturnih krugova da uklone ideološke i propagandne naslage nad našom kulturnom istorijom. Kritičkom preispitivanju podležu, pre svega, dinamični tokovi stvaralaštva i kritičkog mišljenja u umetnosti, filozofiji i nauci, naročito od sredine pedesetih do početka sedamdesetih godina, na koje se, s pokličem obračuna s "crnim talasom u kulturi", silovito obrušila koalicija staljinista i nacionalista, proizvodeći duhovni vakuum, u kojem su se potom razmahale razne agresivne ideologije, ponajviše nacionalizma i klerikalizma. Razne retro-vizije (ponajviše "slavne nacionalne prošlosti") nisu ostavljale mesto za bilo kakve racionalno utemeljene vizije budućnosti. U takvom ambijentu, u stvari, država nije ni potrebna. Ako je ideologizovana i idealizovana nacija glavni, čak jedini okvir života, bilo kakva uređena država izgleda kao remetilački činilac etničke homogenosti. Šta će "nebeskom narodu" nekakva "ovozemaljska država"! Dinamika realne strukture društva i težnje ka ustavnom poretku i dalje su blokirane nacionalizmom i populizmom.
Vratimo se početku ovog teksta. Da, novi ustav je naša "nasušna potreba" i "preduslov za reforme", ali o tome nema ni govora u okvirima u kojima se kreće sadašnja vlast. Ona to čini na razne načine, pa i zloupotrebljava, ponovo, sporove oko Kosova radi ućutkivanja kritičkog mišljenja i demokratskog pluralizma. "Kosovski čvor" valja zaista rasplitati, ali bezustavna vlast baš i nema neka dostignuća u prostoru gde je suverena, što bi je preporučilo kao učesnika u rešavanju složenih problema.
Javnih rasprava o ustavu kao plodu šireg konsenzusa već ima (videti, recimo, Danas, 16. novembar-1. decembar 2005), ali tek otvaranje procesa za izbor ustavotvorne skupštine može strukturisati javnost u kojoj će se jasno pokazati koje snage imaju jasnu viziju i strategiju promena ka "normalnom životu", a koje se tome suprotstavljaju. Bez takve javne debate nije realno moguć širi i trajniji konsenzus građana Srbije. Pozivanje na međunarodne standarde, pa i prepisivanje raznih normi, može biti korisno, ali postaje delotvorno tek uz konsenzus o zaštiti prava na život, svojine i osnova za oblikovanje ličnog i zajedničkog života. Ako nije plod takvog konsenzusa, već samo stvar spoljašnjeg pritiska - EU jasno poručuje: "Nema ugovora o stabilizaciji i pridruživanju bez novog ustava" (Večernje novosti, 21. decembar) - i s ustavom se može desiti isto što i sa dosadašnjim sankcionisanjem ratnih zločina, kao da to nije stvarna potreba Srbije i njenih državljana već prvenstveno stvar pritisaka spoljnih činilaca. I kada je pomoć korisna, ipak ništa ovde ne može da se reši bez učešća nas samih.