In memoriam

Ljuba Tadić (1929-2005)

"Ja se češće nego drugi pitam: šta hoće taj Ljuba Tadić, da li je lud ili umoran, hrabar ili kukavica, šta ga muči i može li sve to izdržati?" To si napisao 1975. Kako bi danas glasio odgovor, pitao ga je novinar, avgusta 1980.
"Ne znam odgovor. Ja mogu da izdržim sve. Čini mi se da treba da se naviknemo da živimo ležerno, da živimo u dijalogu, da se slažemo i ne slažemo - a da se zbog toga ne ubijamo."
Četvrt veka kasnije, a samo nekoliko dana pre nego što ga je njegov raskošni duh, 28. oktobra, uzneo dalje od "teritorije izmučenog tela", rezimirao je: "Da se razumemo, nikad nisam zažalio što sam nosio pištaljku i ćopav hodao po Beogradu pre nekoliko godina. Peti oktobar za mene je i danas praznik. Koliko je u mojoj moći, trudiću se da se taj dan nikad više ne ponovi. Jednom je napravljen i tu se više ništa ne može dodati..."
Ceo Ljubin glumački i ljudski raspon, od četrnaestogodišnjaka krupnih tužnih očiju, učenika-glumca na kragujevačkoj sceni, do poslednjeg koraka pred ključnim pragom, ostao je kao amanet ljudskom integritetu, odnosno, kako je rekao Dejan Mijač, "obavezujuća pojava koja se zove kriterij".
Bilo da je pobijao zadatost granica umetničke i lične smelosti i slobode ("Čekajući Godoa", "Kad su cvetale tikve"...), bunio se protiv repertoarske učmalosti ili prepoznavao opasnost od nadirućeg zla - nacionalizma, mržnje, rata, shvatao je identitet na opštečovečanskom principu.
U toj i takvoj biografiji, koja se opirala efemernosti glumačkog posla i relativnosti dostojanstva, gotovo istorijski se situira njegova jednostavna beseda na završnici Festivala jugoslovenskog teatra u Sarajevu, aprila 1989. Primajući Zlatni lovorov venac za životno delo, na svečanosti koju su mu priredile kolege Milena Zupančič, Polde Bibič, Boris Kavaca, Vesna Mašić, Pero Kvrgić, Rade Šerbedžija, Nenad Stojanovski, Josip Pejaković, Fabijan Šovagović, Zoran Bečić i operska pevačica Dubravka Zubović, a na koju beogradski glumci nisu došli, Ljuba je, između ostalog, rekao: "U vreme kad neki svoju nacionalnu pripadnost proglašavaju profesijom, ponosan sam što sam ja proglašen, što ste me proglasili jugoslovenskim glumcem. Ja jesam Srbin po rođenju, ali ne i po zanimanju..."
Bio je i među osnivačima UJDI-ja i prvih nezavisnih glasila, član Saveta Republike, Upravnog odbora Televizije, čak se jednom, mada svestan nevelikih izgleda, kandidovao i za narodnog poslanika.
"Kad glumac misli i kad glumac govori, onda kažu: pusti ga, glumac to govori i glumac to misli. Zašto bih se ja plašio da mislim? Pitanje je kako čovek misli i šta misli. Moja je obaveza - iako sam 'glumac' - da mislim pošteno. Šta to znači: misliti pošteno? Misliti onako, kako si se sagradio, misliti celovito, misliti hrabro, ne razmišljajući o posledicama. Meni je dosadno više da dokazujem da je i glumac društveno biće (...) i ja nemam razloga da se bojim ičega, sve što dođe ja sam mu naredan; ako treba, neka bude tako."
Izgovorio je mnogo mudrih reči i krepio njima i sopstvenu humanost i mudrost. Sa strašću, koja je imala u sebi detinju čistotu, govorio je velike besede malim ljudima, a pred veličinama nije uzmicao. Sa tugom i pijetetom se sećao majke i trojice svoje umrle braće, sa nežnošću i pouzdanošću se oslanjao na suprugu Snežanu Nikšić, kroz raskošan smeh govorio o prijateljima i fudbalu, "Crvenoj zvezdi".
Izvesnosti fizičkog kraja Ljuba se primicao "miran... jer verujem da ništa skaredno nisam uradio - da bi me sad to bolelo". Svom neposrednom učešću u zemaljskom životu sam je izgovorio poslednji ispraćaj: "Približi se čas našega uznesenja" Laze Kostića i Sokratov odlazak u smrt. Uz te snimke, sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.