|
Godina XVII (2005)
|
1-31. decembar 2005.
|
 |
|
|
Republika
|
Šta
čitate
|
|
|
|
|||||||||||||||
Istorija »bosanskog usuda« Poznati novinar i publicista Ejub Štitkovac (1947) već se okušao u književnosti zbirkom poezije Slovo o Žepi (1994), a sada i romanom o svom rodnom gradu. Pogrešno bi, međutim, bilo tvrditi, da je ovde isključivo reč o tzv. zavičajnoj literaturi premda su za književno mesto i predmet uzeti Žepa i Žepljaci, dakle autorovi sunarodnici. Krupna pitanja koja autor otvara imaju prostornu i vremensku univerzalnost iako se radnja zbiva na jednom relativno malom etnogeografskom prostoru kakav je Žepa, široj javnosti poznata, između ostalog, kao jedna od tri bošnjačke enklave pod zaštitom Ujedinjenih nacija za vreme poslednjeg rata u Bosni i Hercegovini, odnosno kao druga koju su nakon Srebrenice zauzeli Karadžićevi Srbi počinivši najteže zločine prema bošnjačkom življu ravne nacističkim iz Drugog svetskog rata.Kroz generacijsku povest bošnjačke porodice Pleho, Štitkovac nam otkriva svu složenost međuetničkih odnosa u Bosni kroz istoriju. Dva su ključna motiva ovog romana: prvi, ispitivanje povesnih korena bosanskih Muslimana preko izučavanja porekla Bogumila, i drugi, nedavni bratoubilački rat koji je svojim strahotama podstakao sećanja na ranije krvave ratove na bosanskom tlu, i zapitanost pisca zašto je to u Bosni uvek tako, da li je Drina, kojom je vekovima hučala voda pomešana s ljudskom krvlju, prokleta reka ili su, kako reče jedan od junaka romana, zapravo prokleti "gramzivi vladari koji vazda hoće da zagospodare njome". Važna odlika romana jeste i dosledna upotreba žepskog dijalekta zajedno sa motivima običajnog folklora što nimalo ne zagušuje moderni senzibilitet postavljenih književno-filozofskih pitanja (odnos dželata i žrtve, besmislenost ubijanja, svrha postojanja i sl.) koja svoju aktuelnost traže u spajanju prošlih sa sadašnjim kolektivnim ratničkim
Štitkovac slika polome u čoveku, početak i pojavu naprsline u biću, moralna ogrešenja, ali i tegoban život žepskog seljaka kome su ono malo ziratne zemlje i parče plavog neba iznad glave bili čitav svet; tek su retki odlazili "u Saraj'vo, Han pijesak il' Rogaticu". Stoga je ova sredina konzervativna, visokopatrijarhalna, predana veri. Vekovima ustaljeni običaji se ne diraju, i svako ko donoseći duh novog vremena pokuša da ih makar i neznatno promeni nailazi na energičan otpor i žestoku osudu. Seoske hodže su zapravo poluobrazovani seljaci, nesvršeni učenici medrese, skloni paternalističkom odnosu prema seljacima, večito u strahu od konkurencije mladih, školovanih hodža i uopšte novih ideja. Duboko učaureni u svoju ljušturu Žepljaci nerado gledaju na politiku nove komunističke vlasti. Vlastima se pokoravaju zato što moraju i što su naučeni na pokornost; svesni su, pak, da im je Titova vlast dala hleba kojeg ranije nikada nisu imali dovoljno, te da više niko u selu nije gladan, ali i da ih od te vlasti deli nepremostiv ambis njene bezbožničke prirode. Proces emancipacije bosanske žene, koji je pedesetih i šezdesetih godina uveliko tekao po gradovima, nije se nimalo dopadao ni verskim ni svetovnim liderima u bošnjačkim selima i otpore tom procesu, kao i procesu industrijalizacije i modernizacije (npr. gradnji velike hidroelektrane na Drini), odnosno "izgradnji lepšeg, boljeg i pravednijeg socijalističkog društva" Štitkovac izvanredno opservira i deskribuje. On takođe opaža kod Bošnjaka - uprkos konzervativnim i isključivim načelima po kojima žive - izvesne karakterne crte koje inače važe za gorštake: odlučnost i tvrdoća u borbi sa prirodom za opstanak, a pitomost i naravnost, pak, u odnosima sa drugim etničkim i verskim skupinama sa kojima žive u susedstvu. Zanimljiva je opaska bogumila Dragoja (lika iz turske prošlosti Bosne kojoj se autor kroz istorijsku retrospekciju vraća) o mentalitetskim i karakternim razlikama između "hrišćana preko Drine i ovdašnjih muslimana": "Razlika je u tome što prvi snagu i moć pokazuju topuzom, a drugi na miran i prepreden način". Ova ocena će istrpeti sva iskušenja dosadašnje istorije i pokazati se kao veoma precizna. Uostalom, tu preciznost su pokazali događaji u najnovijem B i H ratu. Ipak, Štitkovac se u svom romanu čuva ishitrenih zaključaka, pa njegovi junaci osim istinskog čuđenja zbog čega su ih komšije Srbi tako masovno i zlikovački uništavali ubijajući civile i spaljujući baš svaku kuću u selu ("...za vrijeme onoga tamo rata četnici su ostavili nešto čitavijeh kuća, a ovi nijednu...") uzroke svoje tragedije pronalaze u drugim, metafizičkim sferama od kojih je ona da su možda izneverili pojedine kuranske ajete najprisutnija. Budući teološki obrazovan (završio Gazi-Husrev begovu medresu u Sarajevu), Štitkovac vrlo umešno i književno spretno gradi verske dijaloge između hodža i žepskih seljaka, pa čak i između samih hodža i ulema. Zanimljiv je i opis svojevremene (šezdesetih godina) pobune učenika sarajevske medrese (kojoj je Štitkovac, stiče se utisak, morao biti svedok s obzirom na plastičnost deskripcije) tokom koje su rasprave između slobodoumnih učenika i konzervativnih profesora imale pravi teološki karakter, ponekad svojom oštrinom zadirući i u samu suštinu islama. Nije potrebno posebno isticati da je pisac bio listom na strani naprednih učenika. Roman Zlovrh (simboličan naslov dat po vrhu jedne planine nad Žepom - surovom, baš kakav je oduvek bio i život Žepljaka) višeslojna je prozna tvorevina, i strukturalno i po svojim porukama. Kritike upućene islamskom verskom vrhu, konzervativizmu seljana u Žepi, bošnjačkim političarima koji olako prodaju "kilo časti za gram vlasti", ali i žestoka i nedvojbena osuda ratnog zločina - karakteristike su romana o kojem će mišljenja kritičara (bošnjačkih, srpskih i hrvatskih), nema u to nikakve sumnje, biti podeljena u zavisnosti od toga kojoj etničkoj, verskoj ili ideološkoj grupaciji pripadaju. Najverovatnije je da se roman neće svideti nijednom kritičaru koji svoj nacionalni i verski diskurs zastupa na ideološki ekskluzivan način. Što se, pak, ovog kritičara tiče, on je ovakvu vrstu romana odavno priželjkivao u zemlji Srbiji, gde se i dalje javno veličaju velikosrpske organizacije najcrnje ideološke provenijencije, ako već ne radi katarze i samoispitivanja onih koji bi još da srbuju čak i posle zločina koje su u naše ime učinili drugim narodima i sramote koju su nam tako naneli, a ono stoga što je barem neko u našoj književnosti imao hrabrosti da se upusti u "nepopularne" književne teme.
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
