Rakija

Balkanski turcizam arapskog porekla. Navodeći "turske i druge istočanske reči u našem jeziku" Đorđe Popović Daničar posvetiće rakiji dužu belešku: "od arapskoga a'rakii, obično u turskom ra'ki, paljinka (mađ. palinka); u arapskom arak reći će znojenje, znoj, sok što izlazi iz čega kad se stisne ili pritisne; arak zovu u istočnoj Inđiji (Indiji) jako piće, koje peku od oriza, a zovu ga i raki".
Rakija (arap. 'araq - znoj, vlaga u zidu, jako isparenje) koju su Arapi dobijali od palminog soka i prevrelog pirinča poznata je u Evropi od početka XVI veka posredstvom Portugalaca, Holanđana i Engleza, nakon osnivanja njihovih kolonija u istočnoj Indiji i na Malajskom arhipelagu. Kod nas je stigla nešto ranije, preko Turaka - otuda i oblik raki. U zapisima uz delo Konstantina Filozofa pominje se kao vino žeženo. Od XVI veka javlja se u narodnim pesmama, najčešće zajedno sa vinom, kao jedino piće junaka ("Pa on pije vino i rakiju").
Reč ima dosta izvedenica; dem., odnosno aug. i pej. oblik: rakijica, rakica; pa rakijetina, rakiješina, rakijčina, rakičina, rakiština. Rakijaš je onaj koji rado pije rakiju, odaje se rakiji, a žena rakijaš - rakijašica. Onaj koji rakija zvao se i rakijara, a onaj koji peče, proizvodi rakiju je rakidžija, ali, takođe, i ljubitelj rakije. Rakidžinica je zgrada u kojoj se peče rakija, pecara. A tako se zove i krčma u kojoj se prodaje i pije rakija. Isto značenje ima i reč rakijašnica, kao i rakijana.
Tu su i glagoli: rakijati - piti rakiju, obično u većoj količini, češće ("Seljaci posjedali oko dugačkog stola, rakijaju"), a rakijariti - rakijati, obično piti na tuđ račun. Pridevi: rakijav - natopljen rakijom ili isparenjem od nje; rakijast - koji ima ukus, miris rakije; rakijski koji je namenjen za rakiju, u kojem se drži, proizvodi, peče rakija (rakijska čaša, bure, kazan) i rakijaški - koji se odnosi na rakijaše. Rakijan - u kojem je ili u čemu je bila rakija.