|
Godina XVII (2005)
|
1-31. decembar 2005.
|
 |
|
|
Republika
|
Svakidašnjica
|
|
|
|
|||||||||||||||
Naša jezički izokrenuta izreka, i u obično korišćenom i u svom pravom smislu, slikovito govori o putu ka "smirenosti" i "sreći". Treba li se u nju pouzdati? Ko zna kada je to bilo kada je narod smislio, verovatno radi rimovanja, izreku "trpen - spasen". Iako jezički pogrešno skovana, ona je usmerena na svima jasnu tvrdnju da trpeljivost, što će reći pokorno podnošenje sudbine, vodi opštenarodnoj dobrobiti. Drugim rečima, ova izreka ili poslovica populariše pasivnost, znači mirenje, "nečinjenje", nebunjenje protiv postojećeg, ukratko sve ono što bi, setimo se, pre još tri-četiri decenije bilo veliko ogrešenje o nametnutu nam marksističko-lenjinističku "revolucionarnost". Ali i uz sveopštu dobro uvežbanu blagonaklonost i tolerantnost, naše mirno podnošenje... zabrane svake kritičke reči, štampanja vrednih knjiga, sumnji u idilične unutrašnje nacionalne odnose, pa krađe izbora, ratovanja s "tuđom decom", zapanjujućeg bogaćenja "naše dece", i ne samo dece, bilo je izraz stoičkog trpljenja nepravde, terora. Naravno, sve do jednog, zaista velikog dana u kojem je ono "trpen" puklo po svim šavovima i na koji se danas do bestidnosti pljuje...Ispravimo li jezičku grešku i pokušamo li da izreku uguramo u pravilni lingvistički okvir, možemo je izgovoriti vrlo jednostavno, samo bez rime: strpljiv - spasen. I time odati
Malo smo odahnuli. Nedavno je ukinuto takođe nedavno proglašeno oslobađanje bivše (svemoćne) prve dame Srbije od gonjenja međunarodnom poternicom. U međuvremenu, dok je važio taj "brejk-of" logičnog, zasluženog zakonskog zahteva da se ona (ne samo zbog dodeljivanja stana unukovoj dadilji) stavi pod udar pravde, bili smo mirni i (bar javno) ravnodušni. Šta mari što je dotična izmakla suđenju, šta mari što naše pravosuđe nije ni pokazivalo (opet: bar ne javno, da svi znamo) želju i nameru da joj po zakonu sudi i što za "svemoć" onih na vrhu možda nije ni postojao zakon (da li danas postoji?), ako mi neometano možemo da koračamo kroz svoju svakodnevicu... Naravno, kad je u pitanju (slobodno izraženo) "delo svemoći" (svejedno šta taj izraz značio, a u globalu znači da su oni na vrhu nedodirljivi, te im je dozvoljeno da rade što god im se prohte), mogli bismo još mnogo toga da navedemo. Uostalom, deset godina smo to podnosili, te oguglali, pa nije čudo što, upadljivo otupelih čula, ne reagujemo na slične poteze nekih drugih moćnih i nedodirljivih. Doduše, tu i tamo čuje se nečija malo slobodnija reč o tome da je, na primer, Dedinje puno novosagrađenih velelepnih kuća čiji su vlasnici u bliskim vezama sa nekom našom (razume se, ovozemaljskom) višom silom, da je taj i taj, nekad takoreći puki siromah, kupio tu i tu firmu, ili takvu i takvu vilu, da vozi najnoviji model "najluđih" kola. Ili dete tog i tog... direktora, političara, lekara, studira na najskupljem univerzitetu u Evropi. Da, čuje se ili pročita takva reč - za trenutak. Onda glas umukne, boja na štampanim slovima se osuši i opet ništa. Opet - trpen (ili strpljiv) - spasen. Hoće li bar neko od nas, sadašnjih ubogih nezadovoljnika, dočekati to "spasenje" (pa da narodna poslovica potvrdi svoju životnu mudrost)?
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
