Prilog istraživanju: majski protesti Kruševljana/ki '99. u socijalnom pamćenju

Pramenovi sećanja

Lična karta

Imam 52 godine, domaćica sam, živim u selu Pepeljevac u blizini Kruševca. Živim sa mužem, sinom, snajom i unukom. Imam i ćerku, udata je. Muž je bivši radnik preduzeća "14. oktobar", tamo je radio 27 godina i proglašen je tehnološkim viškom, posle je bio diler, menjao devize na ulici. Ja ne radim, osim u kući i malo na njivi, imam pet razreda osnovne škole. Sin je po zanimanju kuvar.

Bombardovanje

U vreme bombardovanja sin se vodio kao vojni obveznik u aleksandrovačkoj opštini. Odazvao se čim su ga pozvali u rezervni sastav, ali su posle njegovu jedinicu raspustili pa se vratio kući. Kad su ga pozvali drugi put, raspoređen je da vozi kamion iako nije imao iskustvo. Poslali su ga u Suboticu.
Situacija je bila teška, zavijali smo duvan, nije bilo cigareta, autobuske linije neredovne, nismo plaćali karte... Namirnice smo nabavljali u redovima, plate male, psovala sam i grdila, bila sam ljuta na svoje komšije i prijatelje, kako koga pitam svi kažu nismo glasali za Miloševića, pa dobro, kažem, ko onda jeste ako je pobedio.

Uloga telefona

Svakodnevno sam razgovarala sa svojim poznanicama čija su deca, takođe, bila mobilisana. Tako sam čula i da su u Aleksandrovcu bili neki protesti, kao i da su napali predsednika aleksandrovačke opštine. Pitala sam se šta mi čekamo. Da počnu da nam ginu deca? Telefonom sam se dogovorila sa još nekoliko žena da idemo u opštinu i u vojni odsek. Kad smo stigle ispred zgrade opštine tamo je bilo još pet-šest žena, a vrata od opštine zaključana. Okupili su se još neki ljudi, izvalili smo vrata i ušli unutra, ali ni unutra nikoga nije bilo, samo čistačica. Moja ćerka je, takođe, bila sa mnom.

"Nisam ja!"

Dogovorimo se da sutra dođemo ponovo. Čulo se da se okupljamo, pa je sutradan bilo više ljudi. Bila je i milicija. Otišli smo pred vojni odsek. Nisu naš puštali unutra. Neki starešina je stajao na terasi na spratu i kaže: "Slušajte, bre, vazdušna opasnost, razlaz, je l' 'oćete sve da nas pobiju". Ja mu kažem: "Obraćaš se ovcama, nisu ti ovde neke doktorke, profesorke nego mi obične žene sa sela, majke, mi smo ti ko ovce, znaš li ti kome se obraćaš?" Onda je sišao dole i pita me: "Šta 'oćeš, majko?" "'Oću da nam se deca vrate." "Je l' se tvoj sin zakleo da će da dâ život za otadžbinu", pita on. Onda ja kažem: "Ja sam sina za mene rodila, nisam za državu, nije mi davala dečji dodatak, sama sam ga odgajila i othranila. Za koga da se bori? Mira Marković kaže da njen sin brani njegovu malu porodicu, a moj još i nema porodicu. Ne može on, Milošević, protiv celog sveta, niko ne ratuje protiv celog sveta, mnogo država ima u NATO-u, nemam pojma koliko, ali mnogo ih je. Zašto niste zvali sinove bogatih nego ste uzeli pare?" "Ja nisam", kaže on. "A ko je?", pitam. "Nisam ja!" "Što ne ispitaš?", kažem. "Svi bogataški sinovi su ostali kući, oterali ste samo seljake. Vojska je loša, nemate oružje, čime deca da se biju?"

Uloga kamenja

Dođem kući, kad vidim na televiziji kažu da smo mi protestovali protiv NATO-a, poludela sam, kažem sutra idemo da razbijemo televiziju zato što lažu.
Milicija ne dâ okupljanje, mi kobajagi pošle na pijacu, čula sam kako su dovezli sedam kovčega, vojnike u prljavim uniformama. Nije bilo mnogo žena iz Pepeljevca, nas tri-četiri, ponekad smo išle traktorom. Nosila sam kamenje da gađam televiziju (opštinska Radio-televizija Kruševac). Ipak, nisam smela da gađam, drhtala mi je ruka, plašila sam se da nekoga ne pogodim, davala sam onima koji imaju bolju ruku. Neki policajci su stvarno plakali iako nas nisu puštali na televiziju. Onda su u Kruševac došli rezervisti jer su čuli da nas tuče policija. Moj sin je došao tri dana posle prvog dolaska rezervista. Za mene je rat tada bio završen, ali nastavila sam da idem na proteste zajedno sa sinom, bila sam i u Domu sindikata kada je dolazio Pavković. Rekao je da niko neće da bude kažnjen niti ponovo mobilisan, ali nisam mu verovala, počela sam da krijem svog sina i on više nije otišao. Mislila sam bolje u Niš, tamo je zatvor, bliže je nego Kosovo. Neka ide u zatvor, to nije važno, bitno je da bude živ. Poslednjeg dana nisam bila na protestu, već smo počeli da se razilazimo, sinovi su nam se vratili, na svakom koraku bila je milicija.

"Ua, seljaci!"

Sećam se kad smo bile ispred opštine, neki ljudi su čekali kod nove "Deve" (robna kuća) zejtin i šećer, protegao se red i neko nam iz reda viče: ua, seljaci. To je stvarno bilo sramota.
Ponosna sam na učešće u protestima '99. godine. Nisu mi jasne majke koje nisu izašle. Kakva je to logika? Znala sam da će Milošević jednom morati da potpiše, ali on je bio spreman da NATO potpuno uništi našu vojsku, posle bi morao da potpiše. Trebalo je to što pre da uradi, ne može protiv celog sveta da ratuje. Ne može ceo moj svet da mi ništi. Ja sam sve sama uradila, kućila se, država mi nije pomagala, ne može sve da mi uzme. Pitala sam se zašto sam ovo pravila.
Mislim da smo protestima spasili grdnu vojsku. Vojnim steršinama nije stalo do naše dece, to sam im i rekla.
Niko ne ističe da je taj protest bio dobar, a posle toga NATO više nije bombardovao Kruševac.

Stranački život

Ćerka i ja učlanile smo se u DSS, lepile smo plakate, nije bilo lepka, lepile smo brašnom. DSS je tada bila siromašna stranka. Koštunica mi se svideo jer nije ništa obećavao, nekako je bio realan, ja sam znala da ne može odmah da nam bude bolje.
Još sam u DSS, nisam aktivna, ćerka jeste, ali otkad se udala ne učestvuje u glasanju pošto je udata za popa.
Volela bih da je Koštunica stroži, sve nešto nije bio tu kad su isporučili Miloševića, sve nešto ne zna, miran je mnogo. Šešelj je sve lagao što je pričao, uveo nam porez na struju. Mislim da možda Koštunica ne bi hteo da izruči haške optuženike ali, bogami, moraće.

Izbori 2000.

Rezultate izbora sam čekala u kafani. Čini mi se niko srećniji od mene kad smo oterali Miloševića. Ali mi je žao što nije odgovarao pred svojim narodom, svi oni su pred nama morali da odgovaraju jer su nam uništili živote, ja imam šećer od bombardovanja, muž je isto loše, nije lako posle 27 godina da ode iz firme.

Hag

Zadovoljna sam što smo skinuli Miloševića. Da sam neka vlast ja bih isporučila haške optuženike, morala bi, moramo da živimo sa svetom, moraju da nas prime u evropsku zajednicu. Nismo mi najpametniji. Te države nisu krive što smo bili takvi kakvi smo. Naša policija je svašta radila na Kosovu. Nije svet džabe bio protiv nas.

(Ne)ljudi

Ljudi se loše odnose jedni prema drugima, zavidni su, kao da je mom mužu lako da stoji na minut tri'es i plus tri'es pet stepeni. Kad je sin došao sa ratišta niko nije došao da ga vidi, a kada smo mislili da je poginuo došlo je celo selo. Nesložni smo, meni komšinica, ima tri ćerke, kaže pa nek' ide, treba da branimo zemlju.

Ljudski život

Smatram da ljudski život ovde ništa ne vredi, seljaci služe samo za glasanje i samo tada nas posećuju. Seljak je prezauzet, ne poznaje zakone, ne zna svoja prava, ne gleda televiziju, narod se retko buni, jedino kad dođe do grla. Bili smo 500 godina pod Turcima, odvodili su najbolje i sada su najbolji otišli u inostranstvo. Moramo da sarađujemo sa svetom. Gde ćemo sa onim što proizvedemo?