Povodom tridesetogodišnjice smrt i stogodišnjice rođenja

Povratak Hane Arent u Francusku

Zapostavljena

revoluciju. Francuska revolucija, sa projektom socijalne emancipacije, morala je u jednom trenutku da se okrene totalitarizmu. Nasuprot njoj, Američka revolucija je uspela da opstane jer je, po Hani Arent, imala slobodu kao primarni politički cilj. Čak i kad bi se određene kritike Francuske revolucije i prihvatile kao osnovane, nemoguće je ne prigovoriti Arent da pitanje ropstva nije ni u jednom momentu stavila u kontekst Američke revolucije kao "čisto političkog pitanja slobode". Na kraju, ostaje još jedno
		Claude Monet, Les Saules, 1880.

Arent - antisemita!?

Ipak, većina racionalnih objašnjenja pada pred iracionalnim predstavama o svetu, idejama ili stvarima. Slučaj Hane Arent, pored svih specifičnosti, dokazuje pomenuto pravilo. Nesumnjiva slava koju je doživela knjigom Izvori totalitarizma zasenčena je takozvanim političko-nekorektnim izjavama. Konkretno, od mlade žene koja se izlagala opasnosti da sakuplja dokaze za cioniste9 (zbog čega je i morala napustiti Nemačku već 1933. godine), Arent se usuđuje da, i to u toku procesa Ajhmanu,10 javno postavi i pitanje uloge jevrejskog saveta (Judenrat) u nacističkoj Nemačkoj, saveta koji je imao neslavan zadatak da "izabere" osobe koje će biti poslate u logor.
Naime, Nirnberški zakoni iz 1935. godine ograničili su Jevreje u njihovim političkim, ali još uvek ne i svim građanskim pravima. Većina Jevreja je, u to vreme, smatrala da se ovim zakonima sprečava proces asimilacije i otvara put ka emigraciji Jevreja u Palestinu (podsetimo da je Izrael formiran tek posle rata, 1948. godine) i da su ovi zakoni, u suštini, samo potvrdili činjenično stanje. Jevreji su smatrali da je sa Nirnberškim zakonima moguće naći modus vivendi. Iz takvog shvatanja proizlazi i paradoks da sve do 1938. godine, dakle u prvoj etapi "rešenja" jevrejskog pitanja u Nemačkoj, postoji izuzetno dobra saradnja između nacionalsocijalista i cionista. Jevreji su se, zahvaljujući tom okviru, sve više okretali prema organizacijama cionista11 koji su jedini bili u situaciji da pregovaraju sa tadašnjom vlašću. Zadatak cionista bio je da, preko formiranog Jevrejskog saveta, u saradnji sa nacističkom vlašću (upravo je u to vreme Ajhman bio zadužen za emigraciju), organizuju odlazak Jevreja za Palestinu, prikupljaju sredstva za siromašne iseljenike i da prave detaljne spiskove Jevreja i njihovih porodica. Upravo će se ti spiskovi pokazati fatalni u finalnoj fazi istrebljenja Jevreja. Naime, u svojoj kritici Arentova upravo govori o tome: da Jevreji nisu bili tako dobro organizovani oko Jevrejskog saveta,12 pre rata i za vreme getâ, da su bili dezorganizovani - haos bi sprečio naciste da naprave masovne zločine. Čak i u uslovima kakvi su bili za vreme nacista i kad nikakva opozicija nije bila moguća Hana Arent se zalaže za ideju po kojoj je bilo bolje ništa ne raditi nego se organizovati na način koji su nacionalsocijalisti zatim iskoristili za masovno uništenje jevrejskog naroda.
Njena formulacija moralne odgovornosti uopšte, kao i za one koji su bili na čelu jevrejskih savetâ13 (bez obzira na limitiranu politiku pred koju ih je Hitlerov režim stavio, Arentova je smatrala da su makar mogli da podnesu ostavku14) dobila je takav odjek kao da je akcenat stavljen na brisanje razlike između žrtve i dželata.
"Pošto je uloga jevrejskih saveta bila pomenuta na suđenju i pošto sam ja o njoj izveštavala i komentarisala je, bilo je neizbežno da i ona postane predmet rasprave. (...) To je ozbiljno pitanje, ali rasprava je vrlo malo doprinela njegovom razjašnjavanju. Kao što se može videti iz nedavnog suđenja u Izraelu, na kojem je izvesni Hirš Birnblat, nekadašnji šef jevrejske policije u jednom poljskom gradu, a sada dirigent Izraelske opere, prvo na okružnom sudu bio osuđen na pet godina zatvora, da bi ga Vrhovni sud u Jerusalimu potom oslobodio jednoglasnom odlukom koja je indirektno oslobodila krivice jevrejske savete uopšte. Jevrejski establišment je povodom toga bio žestoko podeljen. U debati su, međutim, najgrlatiji bili oni koji su jevrejski narod poistovećivali s njegovim vođstvom - dakle potpuno suprotno jasnoj razlici sadržanoj u iskazima preživelih (...)."15
Dakle, kritički stav prema jevrejskim savetima, u jeku samog procesa Ajhmanu za koga je Arentova smatrala da je samo "šraf", da je "tehnokrata zločinačke države", bio je neprihvatljiv za jevrejsko javno mnenje koje je prigovorilo Hani Arent "da nema srca" i da je njen stav u najmanju ruku arogantan. Razlika na kojoj je Arent insistirala, razlika između kolaboracije i pomaganja, nije naišla ni na kakav odjek u javnom mnenju koje ju je proglasilo "sramnom Jevrejkom". Ironija je da je jedan dobar deo negativne recepcije delâ Hane Arent bio organizovan od strane Lige za antidifamaciju, organizma koji je stvoren 1913. godine u Americi i čiji je zadatak bio da se bori protiv antisemitizma.
"Kada je njena knjiga Ajhman u Jerusalimu objavljena u Francuskoj (1963) le Nouvel observateur postavio je pitanje da li je Arent u stvari naci"!16

Politički antikonformizam

pragmatičan odgovor, a da odgovor, nažalost, nije bio dovoljno iznijansiran. Njen donekle "elitistički konzervativizam", koji je izlazio na videlo posebno u momentima kada je trebalo sagledati realno određen problem, nije sam po sebi bio kočnica progresivnoj misli, naprotiv: konzervativizam je bio brana modernom svetu da u svom brzom razvoju ne zaboravi doprinos tradicije. Njen konzervativizam nije bio posebna briga o tradiciji, štaviše i ona sama na ličnom planu uspela je da prevaziđe
		Claude Monet, Bordighera, 1884.

"Rehabilitacija" Hane Arent u Francuskoj?

Popularizovanje Hane Arent, autora koji je uzet za tvorca teorije o totalitarizmu, u Francuskoj je krenulo tek povodom suđenja Morisu Paponu (Maurice Papon).22 U proleće 1999. prikazan je film "Le Spécialiste" ("Specijalista") o Adolfu Ajhmanu i objavljena je knjiga Eloge de la désobéissance (Oda poslušnosti),23 oba dela zasnovana na delima Hane Arent.
Knjiga Éloge de la désobéissance, kao nastavak dokumentarnog filma o Ajhmanu, preispituje ideju po kojoj (nekritička) pokornost pojedinca prema sistemu u datom trenutku postaje instrument svireposti i okrutnosti, a da je pri tom individua lišena svakog osećaja lične odgovornosti. Tačnije rečeno, ideja "banalnosti zla" sistema čiji je simbol postao Ajhman preuzeta je iz knjige Hane Arent Eichmann ŕ Jérusalem (Ajhman u Jerusalimu).
Metafora "banalnost zla",24 kao odraz nacističke birokratije, stavlja individuu (u ovom slučaju Ajhmana) u kontekst odgovornosti u delu administrativnog masakra. Ajhman, uostalom, i konstituiše svoju odbranu kao neko ko je "izvršavao naređenja".25 Sa suđenja Ajhmanu Arentova je zaključila da nije potrebno biti posebno ni zao ni pokvaren da bi se počinilo zlo: počinjeno zlo je delo instrumentalizovane individue, lišene odgovornosti u interesu sistema koji je, pak, postavio normu ubijanja kao pozitivan moralni čin.
Čitava kontroverza koja će uslediti oko knjige o Ajhmanu zamaglila je ono o čemu ova knjiga, esencija savremene filozofije morala, zapravo, govori: o sudbini savesti kao moralne sposobnosti ličnosti (ali i grupe) usred sveopšteg moralnog kolapsa. Tako su se, između ostalog, u fokusu percepcije Hane Arent istovremeno našla dva pitanja: pitanje odgovornosti za političku upotrebu istorije,26 kao i odgovornost Jevrejskog saveta koji sarađuje sa nacistima. Posebno je prvo pitanje dalekosežno jer otvara put da se ideja zla, u konkretnom slučaju nacistički režim, ne stavi isključivo u dati istorijski kontekst. Čitanje moderne istorije, a jugoslovenske savremene istorije posebno,27 moglo bi se poslužiti ovim metodom izuzetno prigodnim za razumevanje kompromitovane prošlosti.
Samim tim, sučeljavanje Francuza sa mrljama iz bliske prošlosti kao da je otvorilo put novom čitanju Hane Arent. Desetak novih knjiga, u Francuskoj, o delu Arentove u vrlo kratkom periodu doprinelo je da se njenom delu pristupa sa puno poštovanja.
"Jednostavno, ostaje mi da verujem da nam je trebalo vremena da prihvatimo koherentnost mišljenja koje se ne prezentuje ni kao filozofski sistem, kao kod drugih filozofa, ni kao istorija filozofije, kao kod njenog učitelja Hajdegera. Delo H. Arent sadrži seriju istraživanja ili, tačnije, istraživanje objekta - bilo da je reč o procesu Ajhmanu, totalitarizmu ili ideji revolucije. Kod nje je uvek primarna afirmacija jednog filozofskog stava i to ide dotle da ta vrsta identifikacije ne dopušta da se vidi analitički sadržaj."28
Činjenica da znatan deo novije literature o Hani Arent pripada odnosu učenika, ljubavnice, filozofa prema Martinu Hajdegeru nije, možda, nezanemarljiva u kontekstu njene "rehabilitacije" u Francuskoj. Posebno mesto, dakako, pripada prepisci Arent-Hajdeger29 između 1925. i 1975. godine (godina smrti Hane Arent, godinu dana kasnije umire i Hajdeger). Sto šezdeset šest pisma jednog pasioniranog odnosa koji, uprkos svim događajima, nikada nije uništen: "Ništa tako nisam doživeo", pisao je Hajdeger dok Arent govori o "unutrašnjem uništenju". Suština ovih pisama, iako je Hajdeger uništio deo prepiske, prevazilazi sudbinu jedne Jevrejke i jednog mislioca u službi nacističkog režima. Ova pisma, u razdoblju od 50 godina, s prekidima koji su trajali i po 17 godina (1933-1950), s različitim životnim pričama ljudi koji nikada nisu prevazišli Početak. Ni jedno ni drugo nisu pali u iskušenje da istorija koju su živeli bude senzacija, otuda valjda ni traga od moralne pridike. U pismima se neće naći nikakav trag, u momentu njihovog ponovnog susreta 1950. godine, šta je Hajdeger odgovorio na Hanino pitanje o nacizmu. Radilo se, dakako, o pomirenju: "Samo u udaljavanju i retrospekciji stvari postaju potpuno bliske", komentarisala je Hana.

"Svet nije dom, svet je bojno polje"

"Samo u udaljavanju i retrospekciji stvari postaju potpuno bliske"... To bi bio možda najbolji résumé francuskog prihvatanja "rečnika" Hane Arent: život, zemlja, svet, moralnost, pluralitet; esencijalne ljudske aktivnosti: misao, želja, osuda; domeni ljudskih aktivnosti: privatno, javno, društveno. Elisabeth Young-Bruehl, specijalista za delo H. Arent, smatra da za kompletnost "leksičke" liste treba dodati još nekoliko pojmova: nasilje, autoritet, samoća, sloboda.
Dakle, trebalo je da jedna čitava generacija sazre da delo Hane Arent u Francuskoj bude prihvaćeno. Duboko razočarana intelektualnim perspektivama literature koja je počivala na marksizmu, nova generacija će pronaći svoje intelektualne izvore u delu Hane Arent. Pristup njenom delu, kao što smo mogli videti u ovom prikazu, bio je selektivan, dok je njena misao bila lišena kritičke dimenzije, naročito u kritici prema imperijalizmu.
Paradoks je da je u jednoj drugačijoj intelektualnoj klimi, u Americi, naročito 60-ih godina, Arent smatrana za jednog od autora koji su uticali na politički radikalizam mladih! Američki New Left bio je inspirisan njenim delima u kojima se, pored kritike totalitarizma i imperijalizma, oslonio na teoriju o direktnoj demokratiji i viziju slobode kao konfliktnog prostora. "Svet nije dom, svet je bojno polje" - upravo je ova rečenica bila životni moto Hane Arent.
Pridavanje tolikog značaja delu H. Arent danas moralo bi povući i nekoliko bitnih pitanja o kriterijumima intelektualne klasifikacije/diskvalifikacije ideja, ako ne već i njihovih autora u francuskoj intelektualnoj sredini. Tokom 50-ih godina (sada već prošlog veka) Hana Arent je klasirana kao antikomunista, šezdesetih godina francuski intelektualci su je "sumnjičili" da je "naci", sedamdesetih je od strane levice "etiketirana" kao konzervativac, dok je za ove potonje bila i suviše radikalna... "Ideološka upotreba čoveka" fatalna je za svakog intelektualca.
Primer Hane Arent je jedna od priča o francuskom intelektualnom miljeu.

Marina Glamočak
GSD/EHESS (Groupe de sociologie de défense/École des Hautes Études en sciences sociales, Pariz)

* Ariel Suhamy Hannah Arendt rođena je 14. oktobra 1906. godine u Hanoveru. Posle studija u Marburgu, Frajburgu i Hajdelbergu, kod Karla Jaspersa i Martina Hajdegera, bila je prinuđena da napusti nacističku Nemačku. Beži u tadašnju Čehoslovačku, zatim boravi u Ženevi i Parizu, da bi se 1941. godine nastanila u Njujorku. Postaje prva žena profesor na Univerzitetu Princenton, predaje i na Kalifornijskom i Čikaškom univerzitetu. Sarađivala je sa brojnim naučnim časopisima i revijama (Partisan Review, Commentary, Review of Politics, Journal of Politics, The New Yorker, Social Research). Umrla je 4. decembra 1975. godine u Njujorku.
1 O. Mongin, "Peser ce que nous faisons", Esprit, No 4, jun 1980.
2 É. Young-Bruehl, Hannah Arendt, Anthropos, Pariz 1986 (predgovor Olivier Mangin), dopunjeno izdanje izlazi 1999. godine kod izdavača Calmann-Lévy. Naime, radi se o prevodu knjige Hannah Arendt, for the love of the world.
3 Ovaj antagonizam izložen je u dve knjige: Elisabeth Young-Bruehl, Hannah Arendt, Calmann-Lévy, Pariz 1999, i Etienne Tassin, Le Trésor perdu, Payot, Pariz 1999.
4 U centru interesa Günter Andersa, prvog muža H. Arent, učenika Hajdegerovog, angažovanog borca protiv nacizma, koji se približio Frankfurtskoj školi, figurira odnos između H. Arent i predstavnika Frankfurtske škole. Günter Anders, Et si je suis désespéré, que voulez-vous que j'y fasse?, Allia, Pariz 2001.
5 Arentova u svojim delima ne ističe jevrejstvo, tačnije rečeno pripadnost jevrejskom narodu je izuzetno diskretna u njenom delu čak i kad se direktno bavi jevrejskim pitanjem. Martine Leibovici smatra da autorka dela Izvori totalitarizma polazi od četiri velika istorijska iskustva Jevreja: emancipacija Jevreja, porast modernog antisemitizma, nacistička eksterminacija Jevreja, cionizam i osnivanje Izraela. Martine Leibovici, Hannah Arendt, une juive. Expérience, politique et histoire, Desclée de Brouwer, Pariz 1998.
6 Paul Rassinier, Le Drame des Juifs européens, Les Septs Couleurs, Pariz 1964. Povodom tog falsifikata Pierre Vidal-Naquet napisao je da je Rassinier "Ajhman na papiru", in: Les assassins de la mémoire, Points Seuil, 1995.
7 Posebno mesto u literaturi o francuskom poreklu fašizma pripada jerusalimskom profesoru Zeevu Sternhellu, videti posebno njegovu: Ni droite Ni gauche, l'Idéologie fasciste en France (Complexe, Pariz 2000) u tri toma. Konsultovati takođe: Phillipe Burrin, La dérive fasciste - Doriot, Déat, Bergery, 1933-1945, Seuil - Points histoire 2003; Pierre Milza, Fascisme français, passé et présent, Flammarion, Pariz 2000.
8 Razgovor sa Jean-Claudom Poizatom povodom izlaska njegove knjige Hannah Arendt - une introduction, Pocket/La Découverte, Pariz 2003.
9 Pod uticajem Kurta Blumenfelda, predsednika cionističke organizacije, Arent je, pored pomaganja potencijalnim emigrantima da napuste Nemačku, skupljala i svedočanstva antisemitske propagande zbog čega ju je Gestapo zatvorio, da bi je potom pustili na slobodu zbog nedostatka dokaza. Iako u emigraciji, ona će nastaviti svoj militantni rad za jevrejske organizacije. U Parizu se sreće sa Walterom Benjaminom, Raymondom Aronom, Heinrichom Blücherom, izbegli nemački komunista koji postaje njen drugi muž 1940. godine i čovek koji ju je "naučio da misli politički". Nekoliko meseci posle venčanja oboje bivaju uhapšeni i odvedeni u kamp Gurs. Arentova sa mužem uspeva da pobegne, ali ne i njihov prijatelj Walter Benjamin, koji je potom izvršio samoubistvo. U Americi Arentova radi za Conference on Jewish Social Studies, zatim za Commission on European Jewish Cultural Organisation. Sem cionizma Hana Arent nije pripadala nijednoj grupaciji.
10 Od decembra 1945. u Nirnbergu je zasedao međunarodni tribunal za ratne zločine, osnovan odlukom Ujedinjenih nacija. Optuženi su bili svi rukovodioci nacionalsocijalističke države koji su još bili u životu, uključujući i generalštab Vermaht. Simon Vizental ulazi u trag Adolfu Ajhmanu, Himlerovom organizatoru za masovno uništenje Jevreja, koga su potom u Argentini kidnapovali izraelski tajni agenti. Ajhmanu je suđeno u Izraelu, gde je nad njim izvršena smrtna kazna 1962. godine. Hana Arent je izveštavala sa suđenja za list New-Yorker. Napravila je pet reportaža koje će kompletirati i objaviti kao knjigu Ajhman u Jerusalimu.
11 U organizaciji cionista H. Arent po prvi put vidi političku akciju koja ima za cilj da jevrejski narod, kao potčinjen narod, pretvori u politički objektivitet. Zanimljivo je da Arentova ni u jednom vidu ne pominje veliki jevrejski radnički pokret, Bund, koji se razvio u Istočnoj Evropi i koji je bio odličan primer prelaska jevrejskog pitanja sa društvenog na politički nivo. Bund (Unija jevrejskih radnika carske Rusije) je osnovan 1897. godine od strane jevrejskih socijalista.
12 H. Arent je već objavila jedan tekst u nemačkim novinama Aufbau, koje su izlazile u Americi, o ulozi Jevrejskog saveta u po zlu čuvenom poljskom logoru Theresienstadt. Logor Theresienstadt uzet je kao "geto model" u analizi uloge Jevrejskog saveta tokom rata. Cf. H. Arendt, "Die wahren Gründe für Theresienstadt", Aufbau, No 36, 3/09/1943.
13 Jevrejski saveti su organizovali i prinudan rad u okviru getâ i imali svoju policiju.
14 Brojni su primeri samoubistava ljudi koji su bili na ovako neslavnim položajima u toku rata.
15 Hannah Arendt, Eichmann ŕ Jérusalem, Gallimard, Pariz 1991.
16 Marinanne, 24-30/09/2005. U stvari, radilo se o kolektivnom (!) pismu kritikâ protiv H. Arent koje je Nouvel observateur (26/10/1966) svrstao pod naslovom "Da li je H. Arent naci?".
17 Amnon Raz-Krakotzkin, "Hannah Arendt et la question palestinienne", Revue d'études palestiniennes, Pariz, No 19, printemps 1999.
18 The Pentagon Papers, Bantam Books, Toronto - New York - London, 1941. Pentagonska dokumenta su napisana i klasirana kao tajna, na zahtev tadašnjeg sekretara odbrane Roberta S. McNamare. New York Times je uspeo da dođe do spisa (3000 strana) i da ga objavi.
19 Videti: H. Arendt, "Lying in Politics: Reflections on The Pentagon Papers", in: The New York Review of Books, Vol. 17, No 8, 1971, ili H. Arendt, Du mensonge ŕ la violence - essais de politique contemporaine, Pocket, Pariz 1994.
20 Marc Chevrier, "La cité des hommes, avec ou sans Dieu? Hannah Arendt et la question de l'absolu", L'Agora, Vol 5, No 3. Videti knjigu Alaina Finkielkrauta (inače velikog zagovornika "rehabilitacije" Hane Arent u Francuskoj), L'Humanité perdue (Essai sur le XXčme sičcle), Seuil, Pariz 1996.
21 Jim Bohman, "The Moral Costs of Political Pluralism: The Dilemmas of Equality and Difference in Arendt's 'Reflections on Little Rock'", in: Hannah Arendt: Twenty Years Later, eds. L. May i J. Kohn (Cambridge: MIT Press, 1996), 53-80.
22 U februaru 1981. godine dva istraživača pronašla su u arhivama uprave policije za vreme okupacije dokumente koji nesumnjivo ukazuju na odgovornost Mauricea Papona za vreme Višijeve vlade u Francuskoj. Naime, u arhivama su pronađeni i dokumenti iz Službe za jevrejska pitanja iz Bordoa koja je doprinela da se 1660 osoba deportuje u periodu od 1942. do 1944. godine. Na dokumentima se nalazio potpis M. Papona, tadašnjeg ministra za budžet u vladi Višija i, kasnije, ministra policije u vladi De Gola (De Gaule). Posle desetak godina procesa Papon je osuđen, ali zbog starosti (92 godine) oslobođen je 2002. godine. S osudom Papona pala je i senka na golizam (umerena desnica koja nosi ime po simbolu francuskog otpora generalu De Gaulleu).
23 Rony Brauman, Eyal Sivan, Éloge de la désobéissance le procčs Eichmann: essai sur la responsabilité, Éditions Le Pommier, Pariz 2000.
24 Ideja Hane Arent o "banalnosti zla" nastala je prilikom prisustvovanja suđenju Adolfu Ajhmanu 1961. u Jerusalimu. Naime, tada je Arentova radila kao izveštač sa suđenja za američke novine. Ishod suda Arentove o pojedinačnom slučaju nacističkog zločinca Ajhmana izložen je u njenoj knjizi Eichmann ŕ Jérusalem: rapport sur la banalité du mal (Ajhman u Jerusalimu), Gallimard, Pariz 1966.
25 Podsetimo i na istraživanje Stanleya Milgrama (poznat i po filmu "I comme Icare"), doktora socijalne psihologije i profesora Njujorškog univerziteta, i na njegovu knjigu La soumission ŕ l'autorité, ed. Calmann-Lévy, Pariz 1974. Naime, tokom 50-ih i 60-ih godina Milgram je pravio eksperimente kako bi utvrdio relaciju između pokornosti sistemu i lične odgovornosti. Radi kurioziteta, vredno je zabeležiti da je samo jedna trećina aktera eksperimenta odbila poslušnost - što se može tumačiti kao visoka korelacija sistem-pojedinac. Međutim, isti eksperiment potkrepljuje tezu i da se ne može nikada očekivati "banalnost krajnjeg totalitarizma" jer će uvek postojati individue koje će se suprotstaviti sistemu. U tom smislu, Milgram i upućuje na bitnu razliku između "banalnosti zla" i opšte banalnosti.
26 Zanimljivo je uputiti na deo knjige Laure Adler, u kojem autor opisuje sećanje američkog istoričara Raula Hilberga, autora knjige La Destruction des juifs d'Europe (Stradanje evropskih Jevreja, Fayard, Pariz 1988). Naime, R. Hilberg se seća sa koliko je neprijateljstva Hana Arent sprečila da se njegovo delo objavi jer je smatrala da je "sve već rečeno o tom periodu". Međutim, to joj nije kasnije smetalo da upravo na dokazima iz ove knjige zasnuje svoje optužbe o saradnji jevrejskih saveta sa nacistima. Laure Adler, Dans les pas d'Hannah Arendt, Gallimard, Pariz 2005.
27 Marina Glamočak, La transition guerričre yougoslave, L'Harmattan, Pariz 2002.
28 Marcel Gauchet, intervju, Hannah Arendt, penser le monde d'aujourd'hui, in: Le Magazine littéraire, No 445, septembar 2005.
29 Lettres et autres documents (1925-1975), prevod Pascal David, Gallimard, Pariz 2001.