Olaka upotreba reči "okupacija"

Famozni kosovski nodus Gordius je davno zavezan i kobno zapetljan i ko ga sve nije vezivao i presecao i kako vreme odmiče sve je jasnije da smo na početku.
Sada - kada je izvesno bar to da pregovori započinju - s bremenom strašnog Miloševićevog nasleđa treba sesti za pregovarački sto. A izvesno je da će ova pregovaračka politička simultanka biti zaista teška igra na kakvu ne pristaju bez straha ni dokazani velemajstori. Bilo kako bilo, pregovaračima se i na srpskoj i na albanskoj strani nema na čemu zavideti.
U Beogradu se još muče oko sastavljanja "tima" i ko se sve ne nudi - uglavnom sa računicom za potrebe ideologije i propagande. Pošao je predsednik B. Tadić čak u daleku Rusiju da odnese staru ideju D. Ćosića o podeli Kosova i vratio se praznih ruku. Uostalom, još je predsednik Tadić bio u avionu a zamenik ruskog ministra spoljnih poslova A. Jakovenko je kazao da je glavna nevolja u tome što bi u Beogradu "trebalo da znaju šta hoće". A oni još ne znaju ili se kolebaju, te pominju istorijska prava a svi znamo da nam slavna istorija umalo nije glave došla i to na Kosovu samom. Zna se ipak u Beogradu i bez opomena iz sveta da se nazad - na stanje od pre 1999. godine - ne može i da je i sadašnje stanje za nas nepovoljno. Jer šta činiti sa nekih dva miliona Albanaca u državi koja i bez njih ne zna valjano šta će sa sobom - granice se ne znaju a donošenje ustava se namerno odgađa. Vidi se to i po razlikama koje postoje između kakvog-takvog predloga Vlade i onoga što čini B. Tadić. Najveću nevolju niko i ne pominje. Srbija - a s njom i sudbina državne zajednice SCG - zavisi od Kosova ali Kosovo ne zavisi mnogo od Srbije već od OUN i SB, odnosno od međunarodne zajednice koja ne zavisi ni od Srbije ni od Kosova.
Po sebi se razume da ni albanskom pregovaračkom timu ne cvetaju u ovom momentu sve same ruže. Maksimalistička pozicija s kojom tim nastupa može i tom timu suziti prostor jer ako bi se morao pomenuti neki kraj pregovora izvesno je da će on biti u znaku kompromisa. Jedino se tako može izbeći dodatno zapetljavanje čvora i njegovo nasilno presecanje.
Kosovo je mnogo komplikovaniji čvor nego što to misle stranački lideri.
Trenutno je - blago rečeno - čudna pozicija naše Crkve ili, bolje rečeno, sve što se zbiva oko Crkve i njenog uvlačenja u pomenutu igru. A do toga je - iz svega se vidi - mnogo više stalo političarima nego možda samoj Crkvi. Dobro se zna šta Crkva može i šta ne može - ona i po važećem Ustavu i po uzusima međunarodnog prava ne može biti u pregovaračkom "timu". To nikako ne znači da treba i da može biti nezainteresovana strana - trenutno je Crkva jedina institucija koja funkcioniše na Kosovu. A u tome šta se tamo mora sačuvati uloga Crkve je veoma važna - i to ne bi trebalo da bude sporno.
Ne može se reći da u Crkvi ne znaju dosta o svemu ovom pa ipak je saopštenje na kraju Sabora - s jesenjeg zasedanja 4. 11. 2005. godine - neobično i zbunjujuće. Tačnije, zbunjuje u njemu jedna kvalifikacija koja je sada važna kada pregovori o statusu Kosova započinju. Ako bi se desilo - poručuju saborski oci - da rešenje bude nasilno nametnuto, Skupština Srbije bi trebalo "da obznani celom narodu da je izvršena nelegitimna i nelegalna okupacija jednog dela nacionalne teritorije". Pada u oči da saborski oci polaze od krajnje varijante - da Kosovo bude nezavisna država i da se drugim mogućnostima i ne bave. Osim toga, čak i da tako bude, stanje "okupacije" će proglasiti ne Crkva već zna se koja institucija u državi koja bi ujedno morala pozvati narod na otpor okupatoru. To bi bio rat, a kakvi su izgledi da to prihvatimo ne treba ni govoriti - jednom je Milošević u sličnoj situaciji čak bio "pobedio" vojsku NATO-a. Šta je potom bilo upravo s Kosovom, i to se zna. Ovako upotrebljena reč "okupacija" i ovako intonirano saopštenje unapred diskvalifikuju državu koja će biti legalni i legitimni pregovarač. Ali u tekstu saopštenja - i potonjim izjavama samog patrijarha Pavla - ima i nečeg što se u laičkoj javnosti preuveličava pa čak i deformiše. Naime, ako je lipljanski episkop Teodosije predložen kao neka vrsta "oficira za vezu" između Sinoda i pregovarača to ne znači da je on član pregovaračkog tima - niti on to može biti - već neko ko će pomagati Sinodu da ubuduće formira svoj stav. A taj stav neće biti ovako "tvrd" kako se to sada čini - saopštenje za sada godi uhu prvaka SRS i možda i premijera Koštunice ali to nije konačan stav SPC. Naime, dobro se zna da će SPC prihvatiti promenjeno stanje i da će ostati na Kosovu kakva god administracija tamo bude bila jer Crkva uvek sarađuje sa "postojećim vlastima". Ako je svaka vlast "od boga" - po apostolu Pavlu - to jednostavno znači da je bolja i najgora vlast nego bezvlašće i bezakonje. Da je to tako nije samo stvar ocene i procene nekog komentatora već i realnog odnosa Crkve u sličnim prilikama. Začudo, niko se trenutno i ne priseća Kumanovskog sporazuma, i to je bilo legalno i legitimno - po Kumanovskom sporazumu upravo - preuzimanje dela teritorije, a to je Kosovo od strane OUN po odluci SB i stavljanje te teritorije pod vlast oružane sile vojske NATO-a. Znamo sigurno dve stvari. Najpre znamo ko je tada bio na vlasti, kao i to kako su reagovali iz SRS i Crkve. Crkva je s uspostavljenom administracijom sarađivala i opstala na Kosovu i nema razloga za pomisao da sada neće biti tako. Sve se to zna ali je nevolja u tome što trenutno o tome mnogi, i u Crkvi, i u zemlji Srbiji, ne žele da se zna.
Zanimljivo je da se ova magla nudi sada kada pregovori ipak započinju i kada su mnoge mogućnosti otvorene.
To su činjenice a ostalo su patetične fraze i famozne "kletve" sa kojima smo mnogo izgubili. Bilo kako da bude - a nadamo se onom najpovoljnijem - nikada ne treba unapred otpisivati varijantu kompromisa koja bi i Srbima i Albancima mogla značiti - ako ništa drugo - novi i pravi početak drešenja famoznog kosovskog čvora. I u toj varijanti Crkva će na Kosovu postojati sa svojom arhiepiskopijom i svojom raško-prizrenskom eparhijom, kao što postoji i na drugim teritorijama nezavisnih država ili država koje su u nekoj vrsti državne zajednice ili saveza.
Postoji još jedna važna činjenica koja se ne bi smela zaboravljati u trenutku kada pregovori započinju. Ako se kaže, recimo - kako je i napred pomenuto - da Srbija ne zavisi od Kosova, to bi trebalo precizirati. U nekom smislu i u nekoj varijanti moglo bi i drugačije biti, odnosno mnogo šta bi Srbiji zavisilo ili bi moglo zavisiti od Kosova, odnosno od toga kakvo rešenje tamo bude nađeno. Moglo bi se dogoditi da od toga zavisi i proces uključivanja u Evropu i njene integracije, jer Kosovo je sada problem ne samo srpsko-albanski već evropski i svet će najverovatnije neko rešenje tražiti u fokusu evropskih i globalnih tokova koje Srbija ne bi smela da zanemari.