|
Godina XVII (2005)
|
1-31. decembar 2005.
|
 |
|
|
Republika
|
Zbivanja
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Vlast u bezdržavlju Ako bismo hteli najkraće da je okarakterišemo, za ovu Vladu moglo bi da se kaže da podbacuje svuda gde treba pokazati maksimum kompetencije, a da ne doseže tamo gde treba da ispolji pravu državničku mudrost. Ovakve poluvlade su nesreća za svaku zemlju, a neizbežna potencijalna tragedija kada se jedna zemlja, kao sada naša, nađe pred otvorenim pitanjima od sudbinskog značaja za sadašnjost i budućnost. Naša neprilika je u tome što su se na dnevni red ove invalidne Vlade Srbije slila, za kratko vreme, sva pitanja, jedno važnije od drugog - budući status Kosova i Metohije, sporazum sa EU o asocijaciji i pridruživanju, regulisanje odnosa sa Crnom Gorom, (ne)saradnja sa Haškim tribunalom, ispunjavanje teških uslova MMF-a, novi ustav, strategija ekonomskog razvoja i šta još sve ne. Nedovoljno obaveštenom posmatraču može da se učini da smo u ponečemu i napredovali, ali kada se stvari pogledaju izbliza lako se uočava da u većini ovih tačaka osetno zaostajemo opterećeni zabrinjavajućom nemoći. Sa takvom neravnotežom ambicija i sposobnosti mogu se samo izazvati novi sukobi u društvu, i slamati perspektive za saradnju sa svetom. Nije naš glavni problem u tome što se Tadić i Koštunica ne slažu u pogledima na rešavanje kosovskog pitanja, već što i jednom i drugom nedostaje odgovorno promišljanje kako da se na najbolji način late ovog posla. I vladina rezolucija o suverenosti i teritorijalnom integritetu Srbije, koju je prihvatila Narodna skupština, i Tadićev predlog za podelu Kosova na dva entiteta, samo su puko podilaženje ukorenjenim predubeđenjima, bez ikakve vizije i osećanja istorijske perspektive. U
Naša Vlada i ostali organi Republike, uključujući i šefa države, nažalost, ne polažu mnogo na demokratiju i načela u vođenju politike. Njih kao da i dalje prati ona zlehuda i neizbežna "deveta rupa na svirali". Izgleda da je Vlada svu svoju politiku pretvorila u banalnu aritmetiku. Kada joj je nedavni odlazak SDP poslanika ugrozio skupštinsku većinu, ona je hitno pribavila dva nova poslanika iz DS i, uz podršku SPS, stala da se ponaša kao da je prebrinula najvažniju brigu, pa je čak počela i da se razmeće da će udobno da vlada do kraja mandata. I tu se vidi koliko mi odudaramo od demokratskog sveta i Evrope u koju sada tobože hitamo. U Nemačkoj, primera radi, čak su i višedecenijski rivali hrišćanski demokrati i socijaldemokrati obrazovali zajedničku vladu; i bez obzira kolika će joj biti trajnost, ovo će iskustvo ostati kao zanimljivo ispitivanje granica tolerancije i solidarnosti u vođenju javnih poslova. Kod nas je drugačije - ko god ima i jednog jedinog poslanika više taj superiorno obznanjuje da može sve, ne osvrćući se ni na koga drugog. Važno je biti i opstati na vlasti, a moralni obziri i politički principi su potpuno nevažni. Nedavno se Milorad Vučelić javno hvalisao da ovu Vladu u stvari drži Slobodan Milošević, a iz vlasti mu na to niko nije odgovorio. A i zašto bi kad je i to, u suštini, istina. Sve to dovodi do teških posledica i opasnih vrludanja. Posle kratkotrajnog Đinđićevog reformskog kursa, ova vlast je i najodgovornija što se dobar deo društva, medija i javnosti, stranaka i mnogih organizacija, pomerio u pravcu nacionalističke desnice. Jedna od ilustracija za to je i ono nedavno divljanje neonacista na novosadskom Filološkom fakultetu. Vlast se kao trgla, naredila hapšenja, a onda se odjednom stalo kada je sa raznih strana u javnosti predloženo da se naprave spiskovi i sve te ekstremne organizacije zabrane. Da se neko i odvažio na taj korak samo bi ozvaničio onu gorku istinu koju odavno svi znamo - kako je teško utvrditi liniju razlikovanja između ovih nacističkih ekstremista i onih iz vlasti i oko vlasti koji ih direktno inspirišu. Zato je i cela ova akcija stala pre nego što je i započeta. Naša izglobljenost iz savremenosti je duboka i fatalna. Cinično deluju gotovo svakodnevne izjave raznih političara koji se, kao kakvim omiljenim sportom, bave prognozama hoćemo li u Evropu ući desete, dvanaeste ili petnaeste godine ovog, XXI veka. Malo je onih koji pitaju, a još manje onih koji su i spremni da deluju da bi se red stvari obrnuo i da se na najviši stepen javne pažnje podigne zabrinutost kako i kada će se rešiti sve opasnijeg nacionalizma i u vlasti i van nje, i napokon izići iz stanja bezdržavlja i uspostaviti - novim ustavom - normalna država. |
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
