Pobuna (ne)vidljive manjine

Bojan al Pinto-Brkić

Talas nasilja je krajem oktobra zahvatio Francusku i druge evropske zemlje. Prosek od pet stotina zapaljenih automobila za noć, samo u Parizu; kada se uzme u obzir vreme, u nedeljama, dolazimo do petocifrenih brojeva. Brojeva automobila. Ako računamo da svaki automobil u proseku vredi desetak hiljada evra, ukupna šteta može se proceniti na sto do dvesta miliona evra, što nikako nije zanemarljivo.
Mnoga poznata osiguravajuća društva naterana su da potraže pomoć države, a kompanije za osiguravanje osiguravajućih društava (reinsurers, jedini posao koji ne može da propadne), čiji su profiti već skresani zbog zemljotresa u Kašmiru, uragana Katrina i terorističkih napada na neke od najpoznatijih turističkih destinacija, objavile su da će u 2005. godini verovatno raditi bez zarade. Njihovi vlasnici ne moraju da brinu o kirijama i hrani; deca će im se i dalje školovati u najskupljim školama i dobijati najbolje poslove. Ipak, pitaju se: je li to država u kojoj želim da živim?
Sa istim pitanjem svakog jutra budi se veliki broj građana Francuske drugog reda. Oni moraju da brinu o kirijama i hrani, jer socijalna pomoć nije dovoljna. Nezaposlenost je velika, a njima su namenjeni najgori i najslabije plaćeni poslovi. Njihova deca neće steći fakultetske diplome; biće srećna ako budu imala svoj krevet i parče hleba svakog dana. Roditelji, rođeni u vreme dekolonizacije, još uvek vide svetla metropole, ali deca odrasla u metropoli, zapravo u getoiziranim predgrađima, ta svetla preziru.
Čudno je to kako je Francuska, poznata po republikanskim debatama, zaboravila na potomke emigranata. Ako se može tako reći, društvo je gledalo kako problem raste, a nije se potrudilo ni da nađe primereno ime. Proklamovana politika jedne kulture nacije govorila je o milionima Francuza kao o "onima iz predgrađa" (eux des banlieues). Tek je nedavno u jednoj studiji o integraciji druge i treće generacije emigranata iz 50-ih i 60-ih godina prošlog veka, koji su došli iz Severne i Zapadne Afrike,1 skovan izraz "vidljive manjine". Ne zvuči lepo, ali je bolje od "đubrad", kako ih je u nastupu besa nazvao ministar unutrašnjih poslova.
Studija Instituta Montaigne fokusirana je na tri aspekta integracije: posao, vlasništvo i porodica. U predgovoru, predsednik instituta Claude Bebear piše da je nivo nezaposlenosti u Francuskoj, koji je blizu deset odsto, zabrinjavajući, da je nivo nezaposlenosti mladih od 23 odsto među najgorima u Evropi, a da u osetljivim urbanim zonama, kako političari zovu siromašna predgrađa, nezaposlenost doseže 40 odsto.
"Vreme je da nestane mit o republikanskoj jednakosti", piše Sabeg. Lica pripadnika vidljivih manjina prijemčiva su samo žandarmima. Njih nećete videti u medijima, osim u izveštajima o požarima u opštinskim zgradama. Autor primećuje da je neverovatno da su svi voditelji na nacionalnoj televiziji bele puti. "Jedini modeli ponašanja mladih pripadnika vidljivih manjina mogu se naći na sportskim terenima", piše Sabeg.
On podseća da pet do šest miliona Francuza nije zastupljeno u parlamentu, gde su jedini predstavnici crne puti oni iz dominiona. Jednostavno, niko ne glasa za nezaposlene.
Prava statistika, kada su u pitanju pripadnici vidljivih manjina, ne postoji. Nacionalni statistički biro prihvata da postoje samo Francuzi i ni na koji način ne beleži potomke emigranata posebno. Zbog toga nema jasnih podataka ni o nezaposlenosti, ni o brakovima unutar manjinskih zajednica, ni o procentu potomaka emigranata koji žive u opštinskim stanovima. A nema ih jer bi neko mogao da se zabrine što, recimo, svega deset odsto muslimana u Francuskoj stupa u bračne odnose sa pripadnicima ostalih verskih zajednica, ili što tri četvrtine muslimana u Parizu nisu vlasnici stanova u kojima žive.
Neko je nazvao poslednji talas nasilja pobunom golobrade Nike klase, čija se agresivnost ogleda u paljenju vozila koja ne mogu imati. U prvih sedam meseci 2005. godine, prema zvaničnim podacima, 21.900 automobila zapaljeno je u izolovanim incidentima širom Francuske. Procene su da bi do kraja godine taj broj mogao narasti na 40 hiljada. Osiguravajuća društva, pripremite se za crne dane...
Koncept republike, nastao na načelima Francuske revolucije, ipak, ne vidi crne dane kao krizu kapitala osiguravajućih društava. Niko nije sanjao republiku osiguravajućih društava već ljudi na ulicama.

1 Yazid Sabeg, Les minorites visibles, Institut Montaigne, Pariz 2005.