homepage
   
Republika
 
Kultura
Arhiva
O nama
About us
mail to Redakcija
mail to web master
 

 

 

Nikola Bertolino, Zavičaji, Narodna knjiga, Beograd 2004, str. 240

Raspamećeni zavičaji

"Detinjstvo i dečaštvo sam proveo u neprekidnim selidbama sa svojom porodicom. U jednom istom mestu jedva sam uspevao da sastavim dvadesetak meseci. Tako sam već u ranom životnom dobu bio lišen mogućnosti da se saživim s nekom sredinom. Samim tim bilo mi je suđeno da me ne prožme nikakav nacionalni duh i da ostanem netaknut tradicijama i mitovima vezanim za krv i tlo. Od početka sam bio jedan od onih koje je Moris Bare prezrivo nazvao iskorenjenima."
Ovako na početku svojih uspomena govori Nikola Bertolino (1931), književnik, prevodilac, esejista i kritičar, višegodišnji urednik BIGZ-a i "Nolita". Potomak italijanskog doseljenika pomorskog kapetana Paskvala Bertolina, rođen u Buenos Ajresu, gde su se "trbuhom za kruhom" zaputili njegovi roditelji, Bertolino se kao petogodišnjak vraća u Dalmaciju, u roditeljski zavičaj kod "svoje dobre none i nona Paškvala", gde završava osnovnu školu i upisuje gimnaziju. Ratne godine provodi u Omišu, Rabu, Sinju, Dubrovniku, Širokom Brijegu, Vukovaru, Zagrebu i u sremskom selu Golubinci, i u svim tim mestima neredovno, u skladu sa ratnim (ne)prilikama, pohađa osnovnu školu i gimnaziju. Prvi put će posetiti Beograd nakon oslobođenja i to tek 1947. godine; u njemu će docnije studirati na Filološkom fakultetu i provesti najveći deo života.
Iako u osnovi autobiografsko, ovo delo po našoj oceni ima nesumnjivo širi žanrovski okvir jer je pisano u najboljoj literarnoj narativnoj tradiciji, a dodatno uključivanje poetskog narativnog glasa, paralelno sa ispovedno-refleksivnim i deskriptivnim, daje jednu od najznačajnijih strukturalnih osobina povesti ovog u osnovi vrlo sadržajnog života uprkos svih nedaća istorijske stvarnosti balkansko-mediteranskog podneblja.
Pokušavajući da sagleda ključne društvene i istorijske varijable koje su međusobnom kauzalnošću i prožimanjem esencijalno uticale na njegov život, Bertolino nam, svojom unutrašnjom senzibilnošću i vrlo odmerenim ispovedno-emotivnim reakcijama, na beletrističan način približava svu dramatiku naše novije istorije, razume se ne preko krucijalnih i većinom dobro znanih istorijskih činjenica već pomoću onih iz svakodnevnog života, naizgled malo važnih, koje je nemoguće pronaći u suvoparnim i permanentno krivotvorenim istorijskim čitankama.
Ali iako govori o običnom, svakodnevnom, o životu svom i svoje porodice, autor svesno ili nesvesno, volens-nolens, otkriva množinu zanimljivih i važnih istorijskih pojedinosti koje bi, da ova knjiga nije napisana, zauvek ostale skrivene od očiju javnosti. Da Semjuel Pepis nije napisao kraću istoriju jednog dela svoga života, svet bi bio uskraćen za ključne detalje privatnog života ljudi 18. stoleća, ali i subjektivnog viđenja krupnih političkih i istorijskih događaja tog vremena. Jer ne treba smetnuti s uma istinu da subjektivizacija objektivne stvarnosti predstavlja značajan korektiv ove potonje, ona kompletira istorijsku sliku određene epohe na način koji kamenčići utisnuti umetnikovom rukom upotpunjuju nedovršeni mozaik. Slično je i kod Bertolina, od koga smo, eto, saznali između ostalog i to kako se živelo npr. u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, još više o psihološkim vezama između ljudi tog ratnog vremena, o njihovim uzavrelim emocijama pod pritiskom nesnosne propagande, a sve u slavu domovine, nacije i nacionalnog mita.
Prva saznanja o tome da neko uopšte ljude razlikuje po nacionalnoj i verskoj osnovi spoznao je autor uoči samog rata i u prvim njegovim danima. Na svojoj koži je osetio netrpeljivost, na nacionalnoj osnovi ispoljenu od strane jednog od svojih učitelja u Širokom Brijegu. Iako po rođenju Hrvat, katoličke denominacije, njegovo italijansko poreklo i nadasve prezime smetalo je učitelju koji je očito smatrao da dečak nije dostojan da se naziva "čistokrvnim" Hrvatom. Usled toga, dečak je trpeo ne samo mentalna već i fizička zlostavljanja. Takvi, u osnovi rasistički ispadi su kod mladog Bertolina trajno i neopozivo izazvali netrpeljivost prema svemu što deli ljude, oni su bili odlučujući faktor da se docnije prikloni idejama internacionalizma, antifašizma, slobode i demokratije. Tim pre što je njegov stric Niko bio poznati ustaški funkcioner u Zagrebu pa je izbliza bio u prilici da posmatra njegovu nadmenost, isključivost, pa i mržnju prema rođenom bratu, autorovom ocu, koji je po njegovom, stričevom dakle, mišljenju bio "izdajnik" i "slab Hrvat" jer je sarađivao sa partizanima koji su smatrani banditima i "hrvatskim ološem".
Čitav školski program, uključiv i ponašanje učenika bili su u skladu sa ideologijom novoproklamovane NDH: "Svi su, dakle, bili dužni da u odgovarajućim okolnostima dižu ruke u znak na pozdrav i izgovaraju reč Spremni, ali mi, školska deca, imali smo još jednu obavezu: da predstavljamo Ustašku uzdanicu, deo organizacije Ustaške mladeži koja je obuhvatala svu decu u svim školama. Zbirni naziv starije dece, one iz završnih razreda gimnazije, glasio je Ustaški junak... Najpre sam u školi morao slušati beskrajne govorancije, zatim sam dreždao postrojen izložen travanjskom suncu, pred starom lukom, na prostoru zvanom 'Ribarnica', sve dok nas nisu odveli na trg Lužu, pred Orlandov stub, da otuda slušamo uniformisane govornike kod male Onofrijeve česme koji su nas zasipali rojevima reči... Nezavisna... Poglavnik... rodoljublje... ustaša... dom... Hrvatska... uskrsnuće..."
Ono što je trebalo da nacionalno inspiriše i rodoljubno utvrdi mladog Bertolina, deluje upravo suprotno: stvara mu otpor, muku i trajnu averziju prema svemu što je isključivo i nacionalno pristrasno, uskogrudo. Stoga već u najranijoj mladosti pravi jasnu distinkciju između zavičaja i domovine (otadžbine kako bi nas "poučili" kler i današnji novokomponovani srpski nacionalisti). Zavičaj mu ispunjava sećanje u divnim slikama nastalim u životu, a ne u mitovima. Zavičaj je deo njega samog, to su najlepši doživljaji koje su mu darovali detinjstvo i mladost. Zavičaj daruje i ništa zauzvrat ne traži. Domovina/otadžbina, pak, od čoveka nemilosrdno zahteva žrtvovanje, pozivajući se na "čast" i nekakvo "viteštvo", svesno suspenduje individualne slobode zarad "svete ideje kolektiva" pri tom ne pitajući za cenu. Pakao kroz koji su prošli južnoslovenski narodi u doba Bertolinovog detinjstva ponovili su se i u njegovom zrelom dobu. Krug njegovih zavičaja se tragično zatvorio, raspamećeni ljudi u njima vodili su rat do istrebljenja.
"Detinjstvo i dečaštvo poklonili su mi zavičaje koji sa više prava mogu tako da se zovu, ali koji su, budući razdirani  
tragičnim antagonizmima, proizveli dvojnost mog osećanja pripadnosti; i najzad, u mom poslednjem zavičaju, u gradu za koji su me vezale godine mladosti i zrelog doba, a u kojemu mi se činilo da više ne nalazim omraze što stvaraju najpre nevidljive, a zatim i krvave 'linije bojišnice' među ljudima, mogao sam da se osvrnem na sve svoje ranije zavičaje stvarajući u sebi iluziju da su se najzad stopili u skladnu celinu, postali jedno. To me je do kraja uljuljkalo u uverenju da se više nikada neće ponoviti pakao čiji su se ponori tokom proteklih godina povremeno otvarali... Prizor mojih raspamećenih zavičaja nestao mi je iz vidokruga, da bi se tri decenije kasnije iznenada vratio, i potom nametnuo u obliku stravične eksplozije."
Verovatno je činjenica tragičnog "ponavljanja istorije" njegovih zavičaja podstakla autora da napiše ovu knjigu. Njena osnovna vrednost leži, pored pokazivanja te tragičnosti, i u mnoštvu autorovih opservacija ljudi i pojava iskazanih na relevantno književni način. Dobili smo, tako, sjajnu refleksivnu prozu, iskreno ispovednu, prepunu samoispitivanja, prozu čiji temelj nesumnjivo čini odmerenost, smirenost, intelektualizam i nadasve diskurzivnost.
 
  Z. M.
 
Kultura
Prilog spoznaji fenomena vlasti
Republika
Copyright © 1996-2005 Republika