Sveci i osvetnici

Proglašenje blaženih - "ugodnika božjih" - svetaca i svetitelja u hrišćanskoj Crkvi je drevna praksa - oduvek je bilo ljudi koji su svojim životom i delima nadišli okvire profanog života, koji su se žrtvovali za druge. Odolevali su, recimo, korupciji i s pravom su našli mesto u katalogu svetitelja kao "besrebrenici". Čin beatifikacije ima taj smisao, kao i čin santifikacije. Nisu svi sveti i svetitelji isti po zaslugama i vekovima se čuje dobra formulacija - Prema svecu i tropar. U katoličkoj crkvi to je službeni čin precizno definisan - sa svim detaljima postupka - u Codex iuris canonici. Kod nas pravoslavnih nema oficijelne santifikacije ali su kriterijumi jasni i veoma strogi - toga se čovek udostojiti može samo nakon fizičke smrti i nevinog postradanja uz posvedočenu činjenicu da se na njegovom grobu zbivaju čuda. Svi ikonografski obrasci, odnosno način prikazivanja govore o tome i opomena su vernicima kao najuzvišeniji ideal.
Iz istorije Crkve vidi se i ono drugo - rastojanje između ideala i stvarnosti.
Ideal u tom smislu opstaje uz dobro poznatu lošu tradiciju. Svi su vladari iz doba Nemanjića sveti i figuriraju u ikonostasu, iako u njihovom životu - barem većine njih - ničeg svetog i uzvišenog nema. Jedni su drugima "vadili oči". Rano se ustalilo i jedno shvatanje svetosti koje je u suštini antihrišćansko, ali ono opstaje do dana današnjega i najbolje ga izražava reč koja se često čuje - nju je navodio i poglavnik NDH Pavelić - Ko se ne osveti taj se ne posveti. U novije vreme je u SPC obnovljena praksa koja sledi iz loše tradicije. Kanonizovan je službeno - čega do sada nije bilo - episkop Nikolaj Velimirović koji "ne ispunjava uslove" ni na koji način. Naša mu je Crkva "jednodušno jednoglasnom saborskom odlukom" dodelila čak dva zapovedna dana - toliko nema ni sveti Sava - i to 18. mart kada se upokojio 1956. i 13. maj 1991. kada su njegove mošti prenete u zemlju. Tada se u rodnom selu Leliću okupio bio "cvet" srpske inteligencije koja je i time dala podršku politici rata koji se već rasplamsavao. Čin je prenošen preko nacionalne mreže televizijskih i radio-stanica; prenos je delovao skandalozno i neuobičajeno za praksu pravoslavne crkve. Time je otvorena stranica političkih kanonizacija, koja - sudeći po svemu - neće skoro biti zatvorena. Odluka ovogodišnjeg majskog Sabora da grupu sveštenika mileševske eparhije proglasi za svece "koji su prosijali na zemlji srpskoj" samo je dolila ulje na vatru i u javnosti izazvala šok. Ubrzo je postalo jasno da su neki od tih "svetaca" - Slobodan Šiljak i Milorad Vukojičić Maca - bili borci četničkih odreda koji su počinili zločine. Pitanja koja su se otvorila pokazala su da je ovaj nepromišljeni čin u funkciji namirivanja političkih računa još iz vremena poslednjeg svetskog rata. Neki u svemu vide namerno izazivanje i laičke i crkvene javnosti - oglasio se recimo poznati umetnik M. Janketić - čiju su majku "sveci" zaklali - i taj je čin nazvao "amoralnim". Oni pak sveštenici koji su se svojevremeno bili svrstali uz NOP i stradali nisu se našli na spisku Srba svetitelja iako to - mnogi među njima - zaslužuju kao istinski "novomučenici". Objašnjenje koje je ponuđeno bilo je jasno - kriterijum je bio ideološko-politički. Tako je "crveno slovo" u kalendaru stavljeno očigledno na pogrešno mesto. Bilo kako bilo, čin kanonizacije je zaista obesmišljen.
Kanonizacija ove vrste je ne samo namirivanje političkih računa iz vremena svetskog rata već je i danas u funkciji dnevne politike. Duh osvete se ponovo oglašava i glas je njegov sve prisutniji što nekim političarima treba ali što Crkvi može mnogo štete doneti - no o tome za sada malo ko i razmišlja.