Crkva i politika

Postsekularizam

Postsekularizam je tema o kojoj evropski intelektualci, naročito u Nemačkoj i Italiji, uzrujano diskutuju, uviđajući da Crkva ponovo želi da deli vlast sa politikom na tlu koje se smatralo definitivno sekularno - svetovno

Moguće je da su Fukujama i njegovi sledbenici u konstatovanju kraja istorije, ideologije i politike ipak u pravu. Već par decenija zatrpani smo pravcima čiji su prefiksi "neo", kao na primer neoliberalizam, ili "post", kao postsekularizam. Dalo bi se zaključiti da ono "neo" označava reviziju, a "post" negaciju pojma koji posle toga sledi. Sve zajedno nameće utisak o nemoći da se dospe do novih intelektualnih i ideoloških definicija i odrednica koje bi bile pripodobljene tehnološki i finansijski zahuktalom svetu. Stari termini i pojmovi pokušavaju da se nekako provuku kao nove teorije, makar dok nekom ipak ne sine pa uspe da definiše ovo vreme i njegove perspektive. Postsekularizam je tema o kojoj evropski intelektualci, naročito u Nemačkoj i Italiji, uzrujano diskutuju, uviđajući da Crkva ponovo želi da deli vlast sa politikom na tlu koje se smatralo definitivno sekularno - svetovno.

Debate

učinio je da religija izgubi na težini, ja odbijam Veberove teze, jer on nije imao u vidu da religija može da mutira formu svoje socijalne egzistencije i od javne postane privatna stvar. Religija koja opada je ona koja se oslanja na institucije, kao što je Crkva, odnosno javna religija. Moja ideja je da prelaskom religije iz javne u privatnu sferu nije opao broj vernika. Svet jeste postao jedan kontinent, međutim, na njemu je kroz proces sekularizacije prošla Evropa, ali ne Amerika, Azija i Afrika. U Americi je religija ostala javna (public)... međutim, i privatna (individualna) religija postaje sve više javna dinamična snaga - kao jedno od osnovnih individualnih prava. Evropljani danas slave papu, pevaju i igraju pred njim i na mnoge druge načine počinju sve više da liče na Amerikance". U pomenutoj raspravi sa kardinalom Racingerom, Habermas je izneo, pored ostalog, da koreni postsekularizma intenzivno počinju sa Solidarnošću u Poljskoj, kada je rušenje komunističkog sistema tesno vezano sa katoličkom crkvom i njenim trijumfalnim povratkom na javnu scenu. Sledeća instanca vraćanja religiji inicirana je 11. septembrom
		Pierre Auguste Renoir, Young Peasant Eating an Apple, c. 1894.

(Ne)naučene lekcije

Šteta je što Ćampi ne drži školu, na koju bi trebalo poslati naše političare da nauče kako im se valja ponašati u modernoj državi. Svuda gde je protutnjao proces tranzicije, sa valjda jedinim izuzetkom Slovenije, Crkva je dočekala svoj trenutak da se naplati za položaj koji je imala u ateističkom i prema Crkvi posebno opresivnom prethodnom režimu. Popovi su postali gotovo neizbežni u "talk show" emisijama, kapelani su stigli u vojsku, časopis Vojska više citira Nikolaja Velimirovića nego ministra odbrane, nastali su redovi za krštavanje ostarelih i dezorijentisanih komunista, počela je veronauka u školama, teološki fakulteti su postali deo Univerziteta, državni najviši funkcioneri počeli su da se utrkuju u ljubljenju ruku crkvenim velikodostojnicima - svesni ili ne da to znači priznavanje vazalnog položaja. Predsednik Srbije Boris Tadić, kome niko normalan ne može zameriti ako je vernik, prilikom posete Italiji susret sa sunarodnicima u Trstu organizovao je u tesnim crkvenim prostorijama, iako u tom gradu postoji prostrana zgrada konzulata, za koju se plaća debela kirija. Našao je za potrebno da odmah kaže kako nikada nije bio član Partije. Normalna državnička tolerancija nalaže da ima podjednak stav i prema vernicima i prema nevernicima.
Srpska pravoslavna crkva, polazeći od doktrine da je "Vlast od boga", bila je osetno kooperativnija sa komunistima (dok su vladali) nego predsednik, koji treba da predstavlja i one sa čijim se mišljenjem ne slaže. Čak i danas, u vreme "iranizacije" javnog i političkog života u Srbiji teško će se naći sveštenik koji će javno izjednačavati Tita i Belzebuba. Davno, ima tome 3-4 decenije, koliko me sećanje služi, profesor apologetike na Teološkom fakultetu u Beogradu dr Lazar Milin napisao je komentar u Pravoslavlju, u kojem je tvrdio da propast SPC nije nastala zbog dolaska komunista na vlast, nego zato što je Crkva, u kraljevini, postala državna, izgubila vitalitet i želju da se bori za napredak. Nagli prolazak mode hrljenja u crkve loše sluti da ta lekcija nije naučena.
Budući da mi nismo prošli proces sekularizacije, kao uostalom ni Rusija i druge pravoslavne zemlje, onda nema druge nego da se vratimo najinteresantnijoj i najuticajnijoj zemlji iz te skupine - Americi. Današnji njen predsednik Buš mlađi u svojoj četvrtoj deceniji života zapao je u tešku alkoholičarsku krizu iz koje ga je izvukao evangelistički "mag" i najveći TV propovednik na svetu Bil Graham. Upotrebio je klasičan evangelistički tretman, da svaki čovek postoji zato da bi obavio neku misiju. Buš mlađi shvatio je to ozbiljno pa je tako nestao alkoholičar a rodio se mesija. Isti taj Graham propovedao je svuda i pozivao građane da glasaju za njegovog izabranika. Statistike kažu da je 80 odsto evangelista glasalo za Buša i donelo mu drugi mandat. Džordž Buš je tako s osećanjem vaseljenske sigurnosti onome: "Bog čuva Ameriku", dodao i "Bog je sa nama", što neodoljivo podseća na "Got mit uns", što je pisalo na opasačima vojnika Trećeg Rajha.
Povlačeći se nedavno sa javne scene Bil Graham je poručio da mu preostaje još jedna misija - da ubedi Bila Klintona da se ponovo krsti (new born - ponovo rođen). Poruka je više nego jasna: učini li Klinton to, Graham će povesti kampanju da njegova supruga Hilari dobije podršku evangelista na izborima 2008. za prvu ženu predsednika SAD. Na preliminarne izjave Grahama da su Klintonovi "zadivljujući par", "čudesni prijatelji", pragmatična Hilari je već za savetnika uzela nekadašnjeg predsednika Nacionalnog udruženja evangelista - "Božjeg sabora" Dona Erga i izjavila da se redovno moli bogu, ali zbog zauzetosti ne ide baš redovno u crkvu. Džimi Karter je bio još jedan od američkih predsednika koji je bio "new born", on je verovao da je njegova misija da mirnim putem donese mir u svetu. Šta će ambiciozna Hilari uvrteti sebi u glavu kao svoju misiju, ko zna. Tek tako se u Americi biraju predsednici. Izreka kaže: "Kad Amerika kine, Evropa ima zapaljenje pluća". U vreme elektronike tendencije i "zaraze" brzo se i lako prenose.