Savet za borbu protiv korupcije nisam napustila zbog toga što sam bila razočarana postupcima Koštuničine vlade, nego zbog njene saradnje sa partijom Slobodana Miloševića i zato što je za ministra pravde postavljen čovek koji je, kao sudija, naše studente kažnjavao zatvorom, a i zabranio je knjigu Nebojše Popova.
Na sastanku vlade i Saveta 15. marta 2004. zaključeno je da je vladi potrebna puna saradnja sa Savetom za borbu protiv korupcije. Nova vlast se ulagivala Savetu i obećavala da će okrenuti drugi list. Međutim, posle prvih inicijativa Saveta vlada je pokazala da nije zainteresovana za njegove predloge, a prvobitna nezainteresovanost i odbijanje kasnije prelazi u javno diskreditovanje Saveta. Situacija po dolasku nove vlade nije se popravila nego je postala još gora. Ranije smo imali bar Đelića i još neke članove vlade koji su pokušavali da pomognu. Trebalo bi videti šta je ostvareno od svih tih obećanja koja je vlada davala na početku, a šta je od svega ostalo sada. (Zagorka Golubović)

Frank Handke, Fondacija "Fridrih Ebert": Ova diskusija bitna je za moj rad. Socijalni dijalog je glavna tema u našem projektu, kao i njegovi zadaci i društvena kontrola nad transformacijom. Ovde su ljudi vrlo nepoverljivi prema promenama zbog teških iskustava i zato je važno da imaju pozitivan odnos i shvate značaj približavanja Evropskoj uniji. Korupcija i tranzicija su dve sestre. Mi smo doživeli tranziciju u Istočnoj Nemačkoj i slažem se sa diskusijom o važnosti da društvo stvori kontrolne instrumente nad eventualnom korupcijom. Korupcija se mora posmatrati sveobuhvatno, ne samo ona na vrhu, nego naročito tamo gde se dešava proces privatizacije i tranzicije, što će biti posebna tema jedne naše buduće rasprave.

Zanimljivo je da su aktivnosti Saveta mnogo bolje vidljive i prepoznate van granica ove zemlje nego u njoj samoj, što potvrđuje kakav je stav vlade. Ona neće da ukine Savet, ne usuđuje se da to uradi, ali postoji milion vrsta pritisaka kako da se onemogući rad Saveta. Ja ću reći samo nešto u vezi sa finansijama. Kada je došla Koštuničina vlada, mi smo predložili solidan budžet, ali ga je ministar finansija Dinkić uvećao za još dva miliona dinara. Mi smo bili iznenađeni, pomislili smo da je to dobar znak i da možda počinju da nas shvataju ozbiljno. Ali tada dolazi ono "ali". Budžet se rasparča po nekim čudnim stavkama i kvotama, tako da za određene potrebe, naročito istraživanja, nema novca, a kada novac i krene iz Ministarstva finansija, on se zaglavi u Trezoru i po mesec dana. Onda se onih 20 miliona pretvori u 14. Mi razumemo te "cake" koje znače "nećemo vas ukinuti odjedanput, nego ćemo vas pomalo gušiti dok sami ne odustanete". To je poenta priče, ali ja verujem da nećemo odustati. (Stjepan Gredelj)

U Zakonu o privatizaciji piše da se privatizuje društvena, odnosno državna imovina. Državna imovina ima vlasnika, državu, i ona će sama odlučiti kada će nešto da proda. Ali ta formulacija je usvojena. Zašto onda nije privatizovana imovina ZOP-a? Gde je ta granica gde ministri prodaju ispod ruke, a gde je to što će biti privatizovano? Zakon o privatizaciji je toliko izmenjen da širom otvara vrata korupciji. Direktor Agencije za privatizaciju ima velika ovlašćenja, on nema obavezu da donosi rešenja, pa nema ni mogućnosti za žalbu, pa nema ni pitanja o korupciji. Kad direktor Agencije oprosti "Luk Oilu" 30 miliona dinara ugovorne kazne, nema prostora za pitanja. Zakonom o privatizaciji dozvoljene su i druge manipulacije koje dovode u krajnjoj liniji do osiromašenja društvenih fondova. Nažalost, takav zakon ima sve pohvale Svetske banke kojoj je važno da sve bude brzo. Mnoge kontrolne institucije i antikorupcijski zakoni ne funkcionišu. Na primer, Zakon o javnim nabavkama se do te mere selektivno primenjuje, da je vlada, bez ikakve reakcije Ustavnog suda, donela uredbu da sve nabavke za policiju proglasi tajnim, pa čak i nabavku pasulja. (Verica Barać)