|
Godina XVII (2005)
|
1-31. oktobar 2005.
|
 |
|
|
Republika
|
Zbivanja
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Zakon podivljale vlasti Aferaški stil vođenja javnih poslova, kakav se već uveliko odomaćio kod nas, sve više ugrožava i lične egzistencije i državnu celinu Sudeći po sve dramatičnijim odnosima Srbije i Crne Gore, proces prekompozicija država na Balkanu, koji je počeo pre 15 godina, još nije završen. Srećna okolnost u ovom trenutku je u tome što je ovaj prostor pod budnom pažnjom međunarodne zajednice, pa to bitno smanjuje izglede onima koji se lako laćaju oružja da ratom reše svoj državni status. Ali, to ne znači da u našim međusobnim odnosima, pre svega Srbije i Crne Gore, nema drastičnih bezakonja i brutalnosti, što nas stalno dovodi do ivice opasnog haosa, za koji niko ne zna gde i kako može da se završi. Sada smo umesto oružanih sukoba dobili afere kao sredstvo i ličnog i međudržavnog obračuna. Jedna od poslednjih afera - ona koju je pokrenuo ministar finansija Dinkić - započela je sa pojedincima iz vrha državne i vojne vlasti, a ubrzo se prometnula u definitivno zarušavanje ionako labilne Državne zajednice SCG. Kod nas je vojska dugo bila tetošena, u njene račune niko, sem posvećenih s vrha, nije smeo ozbiljno da zaviri a kamoli da nešto loše pronađe. Dinkić je to, međutim, uradio na najlošiji mogući način. On je, pored nekolicine oficira, glavnu oštricu napada usmerio na šefa državne zajednice Marovića i ministra odbrane Davinića, optužujući ih na manje-više otvoren način da su korumpirani i lopovi. I sve je to uradio pre svakog pravosudnog organa, da samovoljno i neprikosnoveno određuje i pravdu i pravne kvalifikacije. Pokazalo se ubrzo da, što se ove dvojice tiče, optužbe nisu zasnovane, a onda je u javnosti, zastrašenoj ovolikim razmerama afere, počelo da se pokreće pitanje šta se i zašto sve to kod nas dešava. Naravno, fenomen
Prema ovim niskim strastima, koje preovladavaju u javnom životu, formira se i poseban tip političara. Mnogi su se od nas u poslednje vreme skandalizovali Šešeljevim ponašanjem pred Haškim tribunalom, koji u jednom primitivnom maniru ignoriše i zakon, i red, i pravdu. Ali šta reći o onim našim razjarenim i gramzivim na vlast političarima, čak i ministrima i šefovima stranaka, koji skoro svakodnevno bacaju pod noge i zakonske obzire i pravila civilizovanog ponašanja. Replike Šešelja su svuda oko nas. Nikada ne može dovoljno da se naglasi koliko su afere, koje na svoju ruku otvaraju ovi ljudi, opake po svojim neposrednim i krajnjim ciljevima. Ovde ionako nema normalne države, niti novog ustava, sada se uništavaju i preostale šanse da najzad krenemo sa puta bezdržavlja. Šta vredi što ponekad i dobijemo kompliment iz sveta za neke uspehe u reformi ili izručenju optuženih za ratne zločine, kada je ovde i dalje sve u pitanju - počev od opstanka države do lične egzistencije. Solana je upravo ovih dana rekao da oni iz Evropske unije ne znaju s kim ovde da razgovaraju kada su nam institucije blokirane ili polublokirane. Što je najgore, popuštaju i sve legalne brane pred ovakvom najezdom lične i grupne agresije. U drugoj polovini septembra, u Centru "Sava", održano je međunarodno savetovanje o korupciji, na kojem je premijer Koštunica govorio o pravnoj državi i jačanju institucija, kao najboljem sredstvu protiv ovog zla. Čak je izričito tražio i da se političari uzdrže od međusobnog prepucavanja, ali mu nije bilo ni na kraj pameti da bar opomene Dinkića koji je prvi i zaigrao u ovom strašnom kolu. Zato se s razlogom može ukazati na jedno pitanje: koliko uopšte vredi borba protiv korupcije ako se vodi nepravnim, aferaškim sredstvima. Tu se onda briše granica između žrtve i počinioca. Pa, čak, ako u nekoj aferi ima i ponešto istinito, to i posle sudske presude može trajno da ostane pod sumnjom s obzirom na prethodne okolnosti raspleta. Jedna od prvih posledica aferaškog vođenja javnih poslova je i prekid međudržavnih komunikacija. Mi danas u izvesnom smislu imamo goru situaciju nego devedesetih godina prošlog veka kada se raspadala socijalistička Jugoslavija. Tada su se bar sastajali čelnici republika, istina neuspešno, a sada, u trenutku kada se državna zajednica ljulja iz temelja, nema ni pokušaja zvaničnih komunikacija između Srbije i Crne Gore. Sa srpske strane stalne optužbe da je Crna Gora nezakonito prigrabila budžetska sredstva, sa crnogorske pretnje prekidom i ono malo administrativnih odnosa. I tako u beskraj. U mutnim prilikama mogućni su i svaki drugi nejasni potezi. Takva je i ova najnovija priča sa postavljanjem za ministra odbrane penzionisanog generala Zorana Stankovića, čoveka koji očigledno nema dovoljno ni vojnog ni političkog autoriteta za posao koji mu se nudi. To sada otvara novu seriju pitanja. Zašto se uopšte krši već usvojeno načelo da civil treba da bude na čelu ovog ministarstva. Da li to znači da preko slabe ličnosti sam Koštunica želi da manipuliše vojskom pred crnogorski referendum? Ili da pred mogućnu deobu vojne imovine hoće da osigura premoćniju poziciju? Po nekima, mogućno je i to da vojsku, nezadovoljnu stalnim neizvesnostima i manipulacijama, Koštunica sada želi da odobrovolji postavljanjem njihovog čoveka. Na kraju, da li je uputno da jedna tako slaba i nestabilna vlada, kao što je ova DSS-ova, pred skorašnje izbore, preduzima tako dalekosežne mere u vojsci i sa vojskom, i sa kakvim namerama? Afere su uvek rađale nove nevolje i sve nova sumnjičava pitanja, a samo su strahovanja građana ostala nepromenjena. |
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
