Produbljivanje procepa na levici?

Imanuel Volerstin

Dileme su u poslednje vreme veoma oživele, kao što možemo videti iz tekućih političkih debata u Brazilu, Južnoj Africi i Meksiku. Naravno, politička i istorijska pozadina ovih zemalja sasvim je različita. Ali one imaju neke zajedničke osobenosti. Svaka ima funkcionalni parlamentarni sistem sa regularnim izborima. Ni u jednoj od njih nema ozbiljne oružane pobune koja bi ugrozila poredak. U svim ovim zemljama vodi se javna debata o tome šta bi levičarski socijalni pokreti trebalo da čine sada.
Trenutno je najdramatičniji slučaj Brazila. Tamo je levičarska partija, partija radnika (PT), došla na vlast oktobra 2002. sa izborom Luisa Inacija Lule da Silve kao predsednika. Bio je to dugo nedostajući trijumf levičarske partije, koji su baš tako i pozdravili socijalni pokreti, i u Brazilu i drugde u svetu. Na izborima, kao i u prethodnih dvadeset godina, PT je imala podršku dva najveća socijalna pokreta sindikata (CUT) i seljaka bezemljaša (MST), kao i niza katoličkih levičarskih socijalnih pokreta. Neposredan problem za vladu bio je da je PT, iako je pobedila sa jasnom većinom na predsedničkim izborima i bila najveća partija u donjem domu, dobila samo 20% sedišta u oba doma zakonodavnih tela.
Od početka politika Luline vlade izazivala je spor na levici. Vlada je imenovala ključne činovnike i usvojila finansijsku politiku koja je pogađala želje svetskih investitora i MMF-a, a socijalni pokreti su je zbog toga videli kao kapitulantsku pred neoliberalizmom. PT je obećala raspodelu zemlje bezemljašima i, za više od godinu dana, uradila je vrlo malo. PT je obećala i značajnu zainteresovanost u vezi s ekologijom Amazona i uradila je vrlo malo.
S druge strane, izgleda da se spoljna politika Brazila uplela u značajnu konfrontaciju sa SAD, insistiranjem na jačanju regionalne trgovinske zajednice iz Merkosura, i tražeći njeno širenje na celu Južnu Ameriku, prijateljski se povezujući sa Čavezom u Venecueli, vođstvom G-20 u STO, što se suprotstavlja naporima SAD i Evropske unije da slede neoliberalne ciljeve prema STO. Neki, međutim, vide politiku Brazila u Južnoj Americi kao regionalni "imperijalizam" koji se takmiči sa SAD.
Godine 2005. u sliku je ugrađen i novi element. Brazil se upleo u korupcionaški skandal u koji su umešane neke od vodećih figura u PT i vladi, sve dok se nije počelo govoriti o smenjivanju Lule. U svakom slučaju, njegov reizbor i/ili pobeda PT 2006. godine sada su u pitanju.
I tako, šta socijalni pokreti treba da rade? U početku, mnogi levičari intelektualci su bili protiv PT. I mali deo se otcepio. Ali, ni CUT niti MST ne izgledaju spremni da napuste partiju. Sada je, međutim, MST postala veoma stroga u kritikovanju vlade, a partija se podelila unutar sebe, posebno zbog finansijske politike. S druge strane, socijalni pokreti, levičarski elementi unutar partije i mnogi intelektualci kolebaju se da napuste PT, plašeći se da će se, posle 2007. godine, ponovo uspostaviti vlada desnog krila i da će biti teško skloniti je kada se dočepa vlasti.
Situacija u Južnoj Africi u mnogo čemu je slična. Tamo je Afrički nacionalni kongres (ANC) konačno pobedio u svojoj osamdesetogodišnjoj borbi da uspostavi državnu strukturu po pravilu "jedan čovek - jedan glas". I, naravno, kada je to postigao, ANC je lako pobedio na izborima, birajući Nelsona Mendelu za predsednika, 1994. godine. Njega je zamenio Tabo Mbeki 1999, koji je ponovo izabran 2004. U Južnoj Africi ANC je bila u savezu sa Južnoafričkom komunističkom partijom (SACP) za vreme godina otpora režimu aparthejda, kao i sa sindikalnim pokretom koji je sada otelotvoren u kongresu južnoafričkih sindikata (COSATU). Za razliku od PT u Brazilu, u Južnoj Africi ANC ima pretežnu većinu u parlamentu. Jedini formalni savez bio je sa SACP i COSATU (komunistima i sindikatima).
Stvarna politika ANC na vlasti nije bila naročito različita od politike PT. Sledili su ekonomsku i finansijsku politiku koju su levičari intelektualci (i, naravno, COSATU i SACP) videli kao neoliberalnu. Ministri koji su vodili takvu politiku bili su, međutim, članovi komunističke partije. Vlada nije uradila mnogo na obećanoj zemljišnoj reformi, mada nešto jeste za širenje elektrifikacije prema urbanim područjima crnaca. Iako je obećala bolji pristup vodi, vlada je delimično privatizovala dobavljače, čemu su se opirali socijalni pokreti.
U spoljnoj politici pridružili su se Brazilu u G-20 unutar STO. Branili su, doista, režim Zimbabvea od napada SAD i Velike Britanije što, međutim, nisu poštovali ni sindikati ni južnoafrički levičarski intelektualci, jer taj režim smatraju antidemokratskim. Mbeki je igrao značajnu diplomatsku ulogu na afričkom kontinentu kao "medijator" ali su to neki videli kao vrstu regionalnog "imperijalizma".
Neposredna kriza u Južnoj Africi i u Brazilu nastala je zbog korupcije. Jakob Zuma, tobožnji nastavljač Mbekija, donedavno potpredsednik, optužen za korupciju, čeka suđenje. Mbeki je pokrenuo Zuminu suspenziju iz partije i državne službe. Sindikati i komunisti, međutim, snažno su podržali Zumu, tražeći da se obustavi sudski spor i suspenzija. Ali, treba li zato da komunisti i sindikati prekinu svoje savezništvo? Za razliku od Brazila, gde se plaše da bi desničarske partije mogle doći na vlast, u Južnoj Africi socijalni pokreti se plaše da bi ih, ako prekinu sa ANC, to isključilo iz ograničene vlasti koju sada imaju.
U Meksiku, slična je partija demokratske revolucije (PRD), koja još nije na vlasti ali čiji se kandidat Andres Manuel Lopez Obrador vidi kao pobednik na sledećim izborima. Ključni socijalni pokret u ovoj situaciji je EZLN ili zapatisti. A oni su vrlo upadljivo zauzeli distancu prema PRD i pre njenog dolaska na vlast. Rekli su da od nje vrlo malo očekuju. I da PRD na vlasti neće biti različita od PT ili ANC na vlasti. PRD je takođe suočena sa korupcionaškim skandalima, mada manjim od onih u Brazilu i Južnoj Africi.
Odmah pošto su objavili svoje stavove, zapatisti su ih objasnili. Oni ne pozivaju glasače da ne glasaju za PRD, niti ih pozivaju da glasaju za PRD. Kažu da svaki glasač treba sam da odluči. Ali će se i oni, sa svoje strane, koncentrisati na "drugu kampanju" radi izgrađivanja demokratskih struktura i saveza, u Meksiku i u svetu uopšte, od vrha do dna.
I tako, produbljivanje rascepa svuda, ali bez konačnog prekida između levičarskih socijalnih pokreta i glavne levo-od-centra partije u zemlji. Može li situacija, u ove tri zemlje, da ostane u ovom neizvesnom stanju? Da li će partije odgovoriti na pritiske levičarskih socijalnih pokreta, tako što će voditi odvažniju, više levičarsku politiku? Ili obrnuto, mogu li socijalni pokreti da izdrže njihov pritisak, ukoliko se partije, umesto toga, pomere bliže desnici i postanu represivnije za socijalne pokrete? Sledećih nekoliko godina sve tri zemlje će biti na političkoj raskrsnici (a i mnoge druge zemlje, takođe), što će imati veliki uticaj na borbu socijalnih pokreta da stvore "drugi svet koji je moguć", po sloganu Svetskog socijalnog foruma.

Komentar br. 168, 1. septembar 2005.

Prevela Borka Đurić