Razmišljanja jedne nezaposlene žene

Politika i političari

Prethodno istraživanje je ukazivalo na zaključak da je ljudima "dosta politike"? Da li to važi i danas i da li na isti način? Da li se građanima još više "gadi" politika i zašto?
Ljudima je onda bilo dosta politike zbog rata, ali su ipak nešto radili. Danas im je dosta politike zbog političara. Dosta im je bilo izgubljenih ratova, nemaštine, straha od mobilizacije, a sada im je dosta ne politike nego političara. Političari ne razmišljaju unapred. Mislim da je jedino Đinđić znao da razmišlja unapred. Mnogi političari su ovde kratkovidi, nemaju viziju već im je samo stalo do lične koristi. Možda nisu svi političari takvi, ali oni koji jesu nanose ljagu i na one druge. A i kada se otkrije nešto, drugi političari ne reaguju kako treba. Ponašaju se vrlo bahato i nedodirljivo, "nama niko ništa ne može", i to kod naroda stvara još veću odbojnost. Ovaj narod je vrlo iskompleksiran, jer nema svojoj deci da pruži ono osnovno, a da ne kažem nešto puno više. Mi ni ne znamo zašto nemamo. Narod je besan u tom trenutku.

A kako političari treba da reaguju?
Odgovornije. Ako pogreše, tog trenutka treba da priznaju. Lažu narod. I to kod naroda stvara odbojnost. Pa se onda tu nađu radikali koji dolivaju ulje na vatru. Još naročito ako to nisu neke patriotske stranke, onda je narod još rigorozniji prema njima.

Koje su to patriotske stranke?
DSS i radikali. Uvek mi je sumnjivo kad neko počne da glumi patriotu. Ljudi ovde ne shvataju da za očuvanje jezika i kulture trebaju pare. Što smo siromašniji, više gubimo i svoj jezik i svoju kulturu. Za sve to trebaju novci.

Kakvo mišljenje postoji o ubistvu premijera Đinđića i o posledicama?
Pa posledice su već vidljive - inflacija, na primer. Ali posledica je i vraćanje radikala, samo sada bez Đinđića. Nemoj da misliš da ja verujem samo u jednog čoveka, ali mislim da ljudi traže jednu jaku ličnost. On je ipak mogao da organizuje ljude. To nije samo ubistvo Đinđića već ubistvo demokratske opcije u ovoj zemlji. Što ne znači da nisu grešili - svi greše, ali njih su greške mnogo više koštale. Jedna njihova greška je kao deset grešaka SPS. Ona afera sa Marijom Rašetom je mnogo teža nego rat vođen u Bosni. To je možda zato što su mediji bili mnogo više kontrolisani. Tek ćemo videti posledice. Ali mislim da su pogubne za nas, što je uopšte demokratska opcija ubijena i da se vraćamo na stanje koje smo već videli. Jako je malo ljudi toga svesno. Mislim da ovde ljudi u suštini nisu svesni tih posledica, kao ni posledica ratova, ni početka rata u Sloveniji, Hrvatskoj. Ovde ljudi već dugo žive autistično i neće da vide šta se dešava. Protiv Slobe su bili zato što je DS to sve dobro organizovala i što smo bili već tako siromašni. Ljudi su očekivali nešto bolje, onda su se najeli, dobili struju, pa su mislili da će odmah dobili i 2000 evra platu. Rano je došao 5. oktobar, trebao se desiti godinu dana kasnije. Ni ne znamo koju smo šansu imali. To ovde gomila ljudi ne zna. Problem je ovde i mlad svet, kojima je Budimpešta i Španija najduži put u životu. Šta onda o njima reći, sa njima je najlakše manipulisati, tek oni nisu svesni. Oni koji su svesni, oni odu u inostranstvo da žive. I šta reći za društvo koje kaže "koga nema bez njega se može". A koliko je nama stotina mladih i pametnih ljudi otišlo napolje. Oni bi vukli našu zemlju, a mi nemamo sluha za to. Jer ne stvaramo uslove da oni ostanu.

Kako tumačiš neizlazak velikog broja građana na niz predsedničkih izbora? Zašto građani apstiniraju: da li je to znak apatije, nepoverenja u politiku, stava "gledaj svoja posla", procena sopstvene nemoći da se utiče na politička zbivanja?
Pa mislim da se ne može ništa promeniti. Ne znaju da nije svejedno ko im je predsednik. Dobro, hajde predsednik. Ljudima je predstavljano da to nije bitno, "ah, predsednik, on nema tu nikakvu ulogu". Ali ljudi misle da im je svejedno ko im je na vlasti. I misle da izborima ne mogu ništa da promene, zato što mi nismo do 2000. ni imali prave višestranačke izbore. Ljudi ovde nisu naučili da biraju i da prihvate odgovornost svog izbora. Dosta su građani politički nepismeni i tu je odgovornost i nevladinih organizacija koje su se time bavile. Neizlazak građana na predsedničke izbore tumačim kao njihovu apatiju da se ništa ne može promeniti. I mislim da i dalje treba da postoji da 50% građana treba na sve izbore da izađe. Taj izlazak od manje od 50% pogoduje da se rade razne manipulacije. Ljudima se predstavlja da je to nevažno, i birači određenih stranaka se odbiju. To je bio pogrešan potez. Neko može da bude izabran sa 15% biračkog tela. To je mnogo veća manipulacija nego "daj da oborim izbore".

Da li misliš da i ostali građani tako razmišljaju?
Mislim da ne. Ljudi ni ne razmišljaju.

Kako procenjuješ uspeh Radikalne stranke i šta je čini popularnom?
Priča ono što ljudi žele da čuju. Ako mi pogledamo koliko je ljudi izašlo na izbore, pa koliko je to ljudi za njih glasalo, nije to mnogo više od njihovog broja standardnih birača. Oni su mnogo više dobili glasova neizlaskom drugih i podelom glasova drugim strankama. Karić je osnovao svoju stranku. Tu je i velika odgovornost G 17 +, koja je postala politička stranka, pa su ljudi kao nešto njima poverovali. Oni su isto odvukli neke glasove, koje bi DS dobila. Jer njih je sve DS okupila i povukla, a oni su se sada povukli i hteli da budu sami. A mislim da im uopšte nije stalo do ove države. Da se razumemo, svim političarima je stalo samo do sebe, a onda usput rade nešto i za nas. Jer trebaju da imaju odgovornost da su političari. Mislim da je radikalima stalo samo do sebe a pričaju narodu nešto drugo. A narod to voli da čuje. I njihovi birači najrevnosnije izlaze.

Zašto ne postoji volja za saradnju sa Haškim tribunalom i da li, u našem društvu, postoji svest o posledicama za dalji napredak Srbije?
Ljudi to doživljavaju kao organizaciju koja radi samo protiv nas. Tamo se sudi samo Srbima i oni žele da nas unište - takva svest postoji kod većine ljudi. Ljudi ovde ne shvataju da ratovi i nisu trebali da se vode. Ljudi su ovde bili besni na Slobu ne zato što su vođeni ratovi, nego što ljudi ginu. Niko nije doveo u pitanje opravdanost ratova. Čak i ljudi koji su bili u demokratskom bloku su opravdavali ratove, ali su bili besni što smo izgubili. Niko nije rekao da je bilo mogućnosti i da se to drugačije obavi. Za jako veliki broj ljudi haški osuđenici su heroji. Karadžić i Mladić su heroji. Kako sad heroji da budu osuđenici. Ljudi ovde, takođe, i ne misle da mi treba da uđemo u Evropu. Oni misle da su preveliki zahtevi za nas, tamo se i ne živi baš tako dobro, tamo se jako puno radi.

Da li je posledica neulazak Srbije u EU?
Da. Mislim da ljudima nije jasna ta posledica, a kod većine nije razvijena svest da treba da uđemo u EU, tako da ih to ni ne dotiče.

Zašto Srbija treba da uđe u EU?
Da ne bi bili crna rupa u Evropi. Nismo mi Švajcarska. Mi jako puno zavisimo od ostatka Evrope.

Kako se u našem društvu tumači povratak na scenu političkih snaga Miloševićevog režima (SPS i SRS)? Koliko su za to odgovorni politički rukovodioci, koliko građani, a koliko međunarodna zajednica? Ko u stvari ima moć u Srbiji?
Međunarodna zajednica ima svoje zahteve, koji se ovde drugačije tumače. "Evo, oni su protiv nas", a to upravo radikali koriste, i ostaci SPS-a, kako je svet protiv nas. A međunarodna zajednica nije imala sluha šta to može izazvati.

žele da čuju. Radikalioštrije, a DSS to fino sve upakuje. Ali kako oni neće dozvoliti ovo, pa neće ono, a na kraju "skinu gaće svi". A koliko su odgovorni političari? Bila je inercija lošeg posle 2000. Nije moglo da se preokrene tek tako ono što je rušeno 10, 15 godina. Nije se moglo preko noći promeniti. A DOS nije bio jedinstven, DSS se prvi povukao. I jedino šta je radio to je da i on - DSS pravi senzacije, da stavlja "klip u točkove" DS. Mislim, oni nisu ništa grešili, jer nisu ništa ni radili do sada. Sad se vidi
		Henri de Toulouse Lautrec, Alone, 1896.

Kako su im "odškrinuli vrata"?
Pa time što su pljuvali Đinđića i ukazivali na sve moguće i one nemoguće njegove greške. Pravili su podmetačine i afere. A narod nezadovoljan i odmah pomisli: "Pa i ovi su isti. Ovi su barem patriotske snage, a ovi su izdajnici. Pa nema veze što će nama biti gore, pa ovi su patriote".

Zašto je DS izdajnik, a ovi patriote?
Zato što tako DSS kaže. Narod nema racionalno objašnjenje. Njima kad kažeš da je DS zapad potkupio, oni to veruju. Jer ovde je zapad sinonim za fašiste, neko ko nas ne voli i ko želi sve da nas istrebi. Ja sam rekla, ljudi, oni da žele da nas istrebe, oni to jako lako urade. Mogli su 2000. to da urade. Samo nam stave sankcije, isključe struju - pomrećemo.

Kako su i koliko građani odgovorni?
Građani, oni koji izađu na izbore većinom su to "poslušnici". Radikali su najposlušniji bili. Njihovi navijači uvek svi izađu.

Zašto su njihovi birači "najposlušniji"?
Oni jedini imaju kompaktno telo. Ja kažem da je to stranka iskompleksiranih. Mislim da je mnogo veća apatija kod ovog demokratskog bloka, jer su izgubili veru. Neće glasati za radikale, pa neće ni za koga. To je ta politička nezrelost. I ovi glasaju za radikale iz političke nezrelosti. Zato što vole da su ovde. I vole da imaju vođu. A možda i ovaj demokratski blok želi vođu. Ne znači ako su demokrate da ne traže vođu. Ovde ljudi generalno traže vođu i ne mogu da ga nađu.

Po ovome, svi su zajedno odgovorni.
Mislim da su političari najodgovorniji, jer su u poziciji da povlače poteze u saradnji sa medijima. Političari imaju poluge moći kod sebe. Građani samo slušaju. Da li su te informacije dobre ili ne, to oni ne znaju. Oni samo slušaju ono što im se servira. Trebao se desiti i 6. oktobar, i to je Koštuničina odgovornost. Mislim da demokratija najviše pogoduje nedemokratima. Ostaviš ih u životu, pa te onda ubiju. To je Đinđić doživeo. Što znači da je Sloba s Mirom kao Čaušeski trebao da prođe, i još neki. Pa bi onda sledeći mnogo više pazili šta rade. A i mnogo mirnije bi onda objavili šta je sve rađeno. I to narod da ih kazni. To zvuči nedemokratski, fašistički, agresivno, ali mislim da se ovde ne može drugačije. Demokratija je najviše pogodovala mafijašima, koji su se demokratski povukli i sačekali svoj trenutak. Oni su iz pozadine dosta poteza povukli - finansiranjem Kurira i drugih časopisa koji rade posao za njih, finansiranjem stranaka koje im obećavaju nešto, i tako.

Mediji, javno mnenje i javnost

Kako procenjuješ ulogu senzacionalističke štampe i elektronskih medija (političkih tabloida: "Kurir", "Balkan", "Internacional", Pink...) i koliko ona deluje na stvaranje raspoloženja građana Srbije?
Na onaj običan neobrazovan svet puno deluju. Verujem da utiču i na njihovo mišljenje koje se odražava na izborima. Što je još gore, takvi koji veruju toj štampi i izađu na izbore. Pod neobrazovanim narodom ne mislim da nema obrazovanje, da nema oficijelno obrazovanje, već generalno neobrazovani, iskompleksirani, neostvareni. Ovde jako puno ljudi ima komplekse i frustraciju zato što ne rade, nemaju pare. A šta da očekujemo posle četiri rata. Imamo gomilu pijanih i impotentnih, o čemu niko neće da priča, bolesnih. Inače, ljudi vole da čuju senzacije. Generalno, ljudi vole senzacije, jako puno ljudi i ovi igraju na tu kartu. A iza njih stoji neko kome te igre odgovaraju. Ljudi se ne pitaju da li je to istinito jer mi još uvek nemamo tu medijsku odgovornost. Još uvek se mogu objavljivati neistine, a da niko za to ne odgovara. Naročito ako iza tih neistina stoji neko moćan. Ljudi možda čuju demanti ili možda neće da ga čuju. Ovi to i upakuju u formu koju narod hoće da čuje. A narod voli da čuje da je neko moćan nešto zgrešio. Mi smo 50 godina svi nešto sitno krali, počev od WC papira, pa nam onda jako prija kad čujemo da je neko veliki nešto veliko ukrao. Opravdavamo naše sitno. Šta ćeš, lopovska država. "Mogu ja WC papir, ako neko nešto veliko krade" - tako misli naš narod.

A ko ne čita senzacionalističku štampu?
Pa, ja mislim da ne čitaju oni koji drže do sebe i do svog mišljenja, oni koji razmišljaju. Pa zna se ko, demokratski orijentisani. Jedino ako žele da se obaveste koje gluposti ovi čitaju. Mislim da ljudi koji veruju sebi žele da iz pravih izvora dobiju informaciju.

Koje su to novine koje objavljuju prave informacije?
Pa sad je to već teško, recimo Danas još uvek. Ovaj Građanski list mi je sad već više žuta štampa, mada se oni nešto trude ali su mi nešto preletači. Radio 021 u Novom Sadu još uvek daje neke dobre informacije, TV Apolo doskora, B 92, recimo. Sve ove druge su u nečijoj službi. RTS je dobio na kvalitetu, ali oni imaju još uvek filter za informacije, kako ih raspoređuju, kako ih objave. Ne lažu, ali zavisi gde stave vest i kako je upakuju, koju dužinu im daju. A ljudi vole da čuju senzacije, to ih je Pink televizija naučila. Znaš gde je još odgovornost? Odgovornost je u ovim španskim serijama. Španske serije pojednostavljuju stvari. Gledajući te serije ljudi površno posmatraju stvari. Misle da je to život i počinju tako sve da posmatraju. Ceo život im je španska serija. Koliko znam uvek ima nekih senzacija, da je tetka u stvari bio teča i tako nešto. Uvek se neki preokret desi u tim serijama i ljudi počnu tako i da razmišljaju. Ljudi su navikli da tako razmišljaju, možda zato što im se ništa i ne dešava. Ljudima se u ovoj državi ništa ne dešava.

Kako to misliš da im se ništa ne dešava?
Pa šta da im se desi. Dešava se ovo svakodnevno, ali nema više dobrih bioskopskih predstava, TV program je katastrofalan, nema se para za putovanja. Ranije su ljudi ipak mogli da odu na letovanje, na zimovanje. Znači, naši kontakti sa spoljnim svetom su jako suženi. Čak i sa onima koji žive malo dalje od nas, ne mora biti iz druge države. Ljudi većinu informacija primaju u svom bliskom krugu ili sa televizije. Jako malo ljudi ima šire informacije, malo dolaze u dodir sa drugačijim nečim i postaju autistični. Ovo im super dođe, nešto se dešava. Od devedesete ljudima se ništa ne dešava, osim ratova.

Promene raspoloženja

Kako tumačiš promene u raspoloženju tvojih komšija, prijatelja: kao razočaranje zbog neispunjenih obećanja demokratskih vlada, kao nestrpljenje zbog sporih promena, kao izdaju demokratskih principa ili nešto drugo?
Nestrpljenje zbog sporih promena. Ljudi su očekivali brže promene. Želeli su brzo dobar posao, dobra kola i da putuju gde hoće. Eto to je to. Na drugom mestu je razočaranje u vlast, jer su od njih očekivali više. A ta vlast nije bila kompaktna. DOS nije bio jedinstven. I sami sebi su davali autogolove.

Zašto kod drugih građana opada popularnost demokratskih stranaka i jača mogućnost demokratskih promena?
Ljudi su bili za njih 5. oktobra. Očekivali su više nego što se moglo desiti, jer nisu imali realna očekivanja. A u principu nije im ni rečeno kako će sve biti. Jer niko nije hteo pre izbora da im kaže da će im biti jako teško. Ljudima je bilo dosta "stezanja kaiša" i onda su razočarani. Čak i ljudi koji znaju da razmišljaju. Moji prijatelji misle isto kao ja i svesni su svega. Ljudima je usađen taj nacionalni momenat, jer ništa drugo nemaju pa im je on bitan. I onda ljudi razmišljaju kroz tu prizmu. A od stranaka koje nisu nacionalno orijentisane više očekuju. To je to što se Mađar u ovoj državi mora mnogo više dokazivati, da voli ovu državu, nego Srbin. To je ono što ja čujem od ljudi. Oni kažu onaj Mađar. Za njih samo naši imaju imena.

Zašto se jedan broj građana okreće prema partijama bivšeg režima?
Oni pričaju ono što ljudi žele da čuju, a i zbog nacionalnog osećanja. Ako je to uopšte osećanje, to je ono što ljudi žele da čuju.

Šta misliš o međunacionalnim odnosima, da li su se oni pogoršali ili poboljšali, i šta je za tebe patriotizam?
Jedno vreme su bili bolji a sad se opet kvare. Jedan deo odgovornosti za to pripisujem i političarima iz tih manjinskih zajednica. Posle 5. oktobra odnosi su bili puno bolji. A ove "patriotske stranke" dosta šire nepoverenje prema manjinskim strankama. Zatim, imamo jako puno izbeglica, koji uopšte nemaju sluha da ovde živi i neko ko nije Srbin. Ja sam čula kako kaže "Mi ćemo vas osloboditi Mađara". Tu je svuda različitih navika, različitih očekivanja. Ljudi imaju urođen strah od različitog. Još bih istakla i odgovornost stranaka sa "većinskim stanovništvom", jer ko je veći ima veću i odgovornost, ove patriotske.

Šta je za tebe patriotizam?
Pa sigurno ne da verujem slepo nacionalnim vođama. To je da imamo sve više para, da sačuvamo i svoj jezik i svoju kulturu, ali i kulturu drugih, da dobro živimo. Da možemo da se lečimo, školujemo, putujemo. Da nas drugi ne vide "kao loše momke", nego da vide šta imamo da ponudimo na kulturnom, istorijskom, turističkom nivou. To je patriotizam, da nas ljudi počinju doživljavati kao normalne ljude. Da bolje živimo, tako ćemo se jedino sačuvati. Nacionalnoj pripadnosti se pridaje velika važnost.

Koji su glavni razlozi za opadanje optimizma i gubitka nade za bolju budućnost?
Neispunjena očekivanja, posledice otpuštanja radnika, inflacija. Nije to siromašenje kao što je bilo 90-ih, ali ne ide tempom koji ljudi očekuju. I oni su razočarani.

Da li si zapazila promene u stavovima ljudi iz svoje okoline: o opštoj klimi i raspoloženju i u čemu se to najviše manifestuje?
Promena ima kod onih koji su bili do 2000. za Slobu, pa su onda glasali za demokrate, ali većinom za DSS. Tako da to i nije bila promena. Koštunica je Slobi sličan. Ljudi su bili nezadovoljni prethodnim, i onda su bili za demokratski blok, pa su razočarani i okrenuli su se DSS. Ljudi žele da čuju i lepe laži. Primetila sam da misle da svi kradu i postoji jedno opšte nezadovoljstvo. Nikom ne veruju. Mislim da političari svojim postupcima dolivaju ulje na vatru.

Šta se promenilo posle 5. oktobra

U prošlom intervjuu si verovala u 5. oktobar. Aktivno si učestvovala u Otporu. Da li i danas misliš isto?
Mislim da se sve jako usporilo. Treba imati strpljenja. Moje mišljenje je da će nam sada mnogo više vremena trebati za bolji život. Pri tom ne mislim samo na ubistvo Đinđića, nego generalno. Peti oktobar je podrazumevao malo više ekonomskih nedaća, tj. da nećemo tako brzo imati velike plate. Ja sam onda učestvovala u kampanji za izbore i znala sam da odmah neće doći dobro, tako da ja u principu nisam razočarana. Ko imalo razmisli zna da se ne može sve preko noći promeniti.

Da li si zadovoljna pomacima u državi?
Pa jesam, dok su bili. Nisam ni dobro upoznata sa svime. Nešto je bilo dobro nešto loše, ali generalno je bilo bolje. Jer ono je bilo strašno. A ovi koji su sada na vlasti još uvek žive od inercije dobrog. Ali ne mogu ni oni tako doveka, i kada sve ispliva onda ćemo videti. Od 2000. do 2003. je bilo dobro, ali je onda počelo da biva sve lošije. Videćemo koliko su uništili i to što je urađeno. Sve pod plaštom brige za ovaj za narod. Sada sam već skeptična, jer je ova garnitura skroz drugačija. Mislim da je to garnitura koja je bila i 90-ih, samo u mutiranom obliku. Obukli su samo demokratsko odelo. Idemo u Evropu, a ne znam da li ovi političari trebaju Evropi.

Kakvi nam političari trebaju?
Odgovorniji, koji će bolje ovde raditi posao, ali i uskladiti nas i Evropu. Kad ovde ljudi budu shvatili zašto nam Evropa treba, onda će i više raditi da budemo tamo. I takav nam političar treba. Mislim da je Đinđić više odgovarao Evropi. I da je on bio most između nas i Evrope, ali ga sada nemamo.

Kakav je danas tvoj stav prema politici uopšte i političkoj praksi u periodu 2002-2005. godine? Kako procenjuješ učinak vlasti posle pada Miloševića: prve vlade DOS-a i druge Koštuničine koalicione vlade danas?
Mislim da su nam političari sve neozbiljniji i da su instant. Retko ko ima političku viziju za dalje. Niko nema viziju, nego je svima bitno samo da dođu na vlast. Niko ne zna u kom pravcu treba zemlja da ide, pa da se tako određuju krupni i mali koraci - i to paralelno. Oni to ne rade paralelno, već samo rade ad hoc. Sve se svodi na međusobnu borbu između njih, a ne za dobrobit društva. Ovde nema političkog dijaloga između stranaka. Mi imamo loše zakone i stalno se nešto dopunjavaju. I zbog toga treba da uđemo u EU, da nam srede tu zakonsku regulativu. Nama su svi zakoni polovični ili nakaradni. Zakoni su donošeni da bi služili samo onima koji su na vlasti. Možda narodu to nije jasno, ali DOS je dosta učinio za narod. Ali problem je to što je DOS bio sastavljen i od DSS. Koštunica je puno kočio i onda su bili potrebni kompromisi, da bi se koalicija sačuvala. Zaboravila sam učešće crkve. Narod, da bi imao bilo kakav oslonac, oslonio se na crkvu, pa joj je dat mnogo veći značaj nego što treba. Pa i tu su se radili kompromisi. Koalicija je trebala da bude sastavljena od stranaka koje su bile bliže DS i onda bi mnogo više uradili pozitivnih stvari. Ostale stranke su iskompleksirane, jer nemaju snagu u sebi. One su htele da budu jednake kao i stranke koje imaju infrastrukturu i kadar. A nisu takve. Ne znam šta je gore od Koštuničine vlade. Znam - radikali. Koštunica vodi jednu politiku "ne talasaj". Da svima ugodimo, a ništa ne rade. G 17+ još nešto i radi. Mi nemamo političku zrelost zbog nedostatka vizije. Ja nisam neki preveliki ljubitelj DS, ali mislim da je ona trenutno najjača stranka demokratske opcije u ovoj državi. G 17+ je tu ispao krajnje nekorektan. Svi su se ponašali kao da su nešto jako bitni i veliki. Ali, oni su zahvaljujući DS ono što su, jer da nisu bili u koaliciji s njom ko zna šta bi od njih bilo.

Politička aktivnost danas

Kakav stav imaš prema političkim partijama, kako ih procenjuješ i kojoj si najviše naklonjena?
Najviše sam naklonjena DS jer mislim da je to jedina demokratska stranka u ovoj zemlji. GSS i Demokratski centar su normalne stranke jer znaju da same ne mogu ništa pa su dale podršku DS. U tim strankama nisu iskompleksirani ljudi. Demokratske su opcije, sa malim razlikama, ali se mogu dogovoriti. Ja ću njih kritikovati dok su na vlasti, jer vlast uvek treba kritikovati, jer svi greše. Ovima sada ništa ne verujem. Mislim da loše rade i usporavali su onu prethodnu vlast. G 17+ i DSS mi nisu na istoj ravni. Ipak je DSS mnogo bliži radikalima. I to govori kakva je to stranka. DSS nema svoj profil i identitet. Ona je totalno neartikulisana.

Kakav stav imaš danas prema sopstvenom političkom angažovanju u političkim organizacijama i lokalnoj samoupravi i da li si spremna da se angažuješ za boljitak društva i kakve mogućnosti za to postoje?
Do 2000. sam bila jako angažovana i zbog "preletača" sam otišla. Jer sam tada videla da će oni napraviti najveći haos. I to oni tako perfidno rade. Pa sada se više ne osećam fizički dobro da bih se ponovo angažovala. Jako sam puno sebe onda uložila. Mada, kada bi bilo nešto dobro, možda bih se opet angažovala. To se nikad ne zna. Ja radim zbog ideje a ne zbog koristi. Za sada, ne. Za demonstracije sam uvek. Ne bih možda radila sada na onakav način. Ne bih ušla na teren. Ali ne u političkim strankama, i sada ne u lokalnoj samoupravi sa radikalima. Radila bih u nekom nevladinom sektoru, kada bi bile bolje.

Šta misliš o porukama SPS, SRS i Karićeve stranke i koliko si spremna da ih prihvatiš?
Pa njih ni ne slušam. Karić je najveći preletač. On ima takvu odgovornost u ovom društvu, zbog medija koje poseduje. Navodno je bio demokrata, ali uopšte nije takav. Ima veliku moć i mislim da treba doneti zakon da onaj ko poseduje medije ne može da se bavi politikom. Takođe, odgovorna politička funkcija ne sme da ide zajedno sa radom u obrazovanju.

Da li deliš većinsko mišljenje da optuženike za ratne zločine ne treba isporučivati Haškom tribunalu i da li se nešto promenilo u tvom stavu prema kažnjavanju ratnih zločinaca iz Srbije?
Nije se ništa promenilo. Trebalo ih je sve 5. oktobra isporučiti.

Kako opisuješ današnju situaciju u Srbiji: koji su glavni problemi sa kojima se Srbija danas suočava i koje su glavne prepreke da se oni reše? Kako vidiš svoje učešće i svoju odgovornost za bežanje od bitnih problema?
Prvo, nemamo Ustav, onda ovom narodu niko ne sme da kaže da mi nemamo više Kosovo. Mi se uvek bavimo Kosovom, a ne ekonomskim problemima koje imamo. Sumnjive privatizacije, priključenje EU, studije izvodljivosti, vize, strana ulaganja. To su sve problemi u Srbiji. Visoke kamatne stope. Na Kosovu treba ući u pregovore da se tim ljudima pomogne. Mislim da smo svi odgovorni i da smo svi trebali više da uradimo za ovu zemlju, pa i ja takođe. Trebali smo da se okupimo i da zahtevamo. Da izgrađujemo svoje mišljenje. Ja možda nisam dovoljno uradila, zato što sam se povukla 2000. Nisam imala više snage.

Šta radije čitaš, tabloide ili ozbiljnu štampu?
Čitam ozbiljnu štampu. Ne neku određenu već ono što ponekad kupim. Više gledam televiziju i slušam radio. A rekla sam ranije koju.

Koju političku snagu vidiš, na današnjoj političkoj sceni, koja bi mogla da probudi pozitivnu energiju za demokratske društvene promene (kakav je budio Otpor) i kome bi dala svoj glas na sledećim izborima? Gde se rasula pozitivna energija koja je inicirala demokratske promene 5. oktobra 2000. godine?
Mladi i obrazovani treba da se probude, nešto poput Otpora. Ali Otpor je bio nestranački. Ne može ništa biti nestranačko, jer pre ili kasnije sve se rasprši. Svi oni koji su bili u Otporu su imali neku svoju političku pozadinu. I onda su otišli u stranke. U Otporu je bilo svakakvih ljudi, kojima je bilo dosta Miloševića a malo njih je želelo suštinske promene. Jesam za demokratsku opciju i za njih ću glasati. Pozitivna energija se raspršila, nešto u razočarenje, a nešto u politiku. Tu mislim pre svega na Otpor.