Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XVII (2005)

362-363

1-31. avgust 2005.

Republika

OGLEDI

Nema progresa Srbije i Kosova bez pozitivne regulacije

Plansko predviđanje budućnosti Kosova

Predlog Okvirnog plana Srbije za Kosovo, deo studije "Sistemski prilaz kosovskom problemu"

Ivan Ahel

Polazne premise

Pri izradi "Okvirnog plana Srbije za Kosovo" polazi se od činjenice da se radi o problemima u kojima postoji jasno određen sistem od dva antagonista koje predstavljaju vlasti privremenih institucija Kosova i vlasti SCG. Međunarodna zajednica predstavlja moćno i uticajno okruženje ovog sistema; ona je jednovremeno najjači igrač koji presudno utiče na ishod spora. Nju predstavlja SB UN, odnosno UNMIK, šestočlana Kontakt grupa i predstavnici Saveta Evrope. Svi antagonisti imaju suprotne ciljeve i kriterijume, oni se nalaze u igračkom procesu u kojem treba realizovati kooperativne odnose i uravnotežiti interese strana u sporu. U ovakvim uslovima nije moguće preciznije planski predvideti budućnost Kosova jer se radi o interaktivnim problemima koje karakteriše visoka složenost sa osobinama pluralizma i višestrukim interakcijama. Svaka od involviranih strana neprekidno generiše sopstvene ciljeve ali tokom vremena sve strane evoluiraju težeći ostvarenju ravnoteže interesa. Svaka strana nudi svoj "Okvirni plan" kao polaznu ideju za pregovore. Osmišljeni "Okvirni plan Srbije" je ravnotežna ponuda pregovaračima za koju se pretpostavlja da može poslužiti kao povoljna osnova za traženje kompromisa. O ciljevima i sredstvima za dostizanje ravnotežnih ciljeva ne postoji saglasnost ali su sve strane spremne na usaglašavanje. "Okvirnim planom" se u izvesnoj meri strukturira problemska situacija, što dozvoljava izradu "Strategije Srbije za Kosovo". Proces društvene igre je kontinuiran, svi igrači učestvuju u participiranju i dizajniranju zajedničke budućnosti, ali sa nejednakim moćima. Zadatak koji se postavlja "Okvirnim planom" je zajedničko otkrivanje načina da se ova budućnost i ostvari tako da niko ne dobije sve a drugi da izgubi sve. Predlozi koji se nude osporavaju se ili potvrđuju kroz igrački proces polazeći od poznate kosovske realnosti. U toku ovog procesa sve involvirane strane spremne su da uče i da se menjaju i fiksiranih ciljeva nema. Zajednički cilj je konvergentno približavanje oponenata ka nekom zajedničkom cilju koji treba iznedriti u procesu pregovaranja.
Za izradu "Okvirnog plana" korišćena je analiza troškova i efektivnosti; ovim se postupkom identifikuju svojstva svake moguće etape u procesu usaglašavanja interesa. "Okvirni plan" predviđa korišćenje procesa pozitivne regulacije (igra sa pozitivnom sumom) u kojem svi dobijaju, ali ne isto. Problem se rešava kroz etapno usaglašavanje interesa. U ovom slučaju, sa porastom troškova raste i efektivnost. Mogućnosti pozitivne regulacije šematski su prikazane u narednom dijagramu. Razvojni proces dogovaranja realizuje se kroz tri etape (tačke 1, 2 i 3), s tim što se polazi od poznatog nivoa sadašnje efektivnosti, koji je mali, a teži se situacijama u kojima sa porastom troškova raste i efektivnost. Momenat razrešenja spora je situacija prijema SCG (ili Srbije) i Kosova u EU, zajedno ili odvojeno. Treća etapa završava se dostizanjem društvenog kvaliteta koji omogućava prijem Srbije i Kosova u članstvo EU; to je situacija razrešenja spora. Na drugoj gornjoj krivoj šematski je prikazan proces razvoja Srbije i Kosova u tri etape nakon skoka na viši gradijentni nivo efektivnosti (tačke 4, 5 i 6) kada Srbija i Kosovo postaju članice EU. Ovaj prikaz je nužan jer pokazuje da nema progresa Srbije i Kosova bez pozitivne regulacije. Okvirni plan podrazumeva da su strane u sporu prestale s upotrebom negativne regulacije (igra sa nultom sumom i igra sa negativnom sumom) kada se traži pobeda jedne strane, a s porastom troškova smanjuje se društvena efektivnost svih strana u sukobu. Situacija koja se planom predlaže zahteva preusmerenje troškova na političko, ekonomsko i kulturno umrežavanje i civilizacijsku saradnju Srbije i Kosova. Zajednička aktivnost podrazumeva sve intenzivnije međusobno civilizacijsko povezivanje, ali i povezivanje sa užim i širim okruženjem. U prvoj i drugoj etapi ne donose se političke odluke u vezi budućeg statusa Kosova i on se razrešava na kraju treće etape.
"Okvirni plan Vlade Srbije za Kosovo" podrazumeva nastajanje problemskog konteksta u kojem se strane u sporu u određenoj meri razlikuju i razilaze, ali postoji osnovna kompatibilnost njihovih interesa da se sačuva zajednička država ili da se Kosovo mirnim putem razdvoji od SCG po jasno definisanim uslovima. Koncept podrazumeva situaciju kada je dogovor sukobljenih strana ipak moguć. To je ključno pitanje; ako dogovor o zajedničkom životu nije moguć, plan je neprimenljiv i prelazi se na proces negativne regulacije (igra sa negativnom sumom) kada su svi gubitnici. Međunarodna zajednica obezbeđuje da se ostvari princip pozitivne regulacije i dogovor o zajedničkom radu. Sve involvirane strane sede za istim stolom i započinju rad na rešavanju svih problema po redu hitnosti. Svi se slažu da jednopotezna rešenja nisu moguća. U ovom poslu neophodno je ispoljiti civilizovano ponašanje, prihvatiti princip raspravljanja i dogovaranja. Za primenu ovog koncepta neophodno je da eksperti i političari međunarodne zajednice i dalje rade na Kosovu, odnosno da igraju ulogu upravljača i medijatora (UNMIK i Kontakt grupa), ali i arbitra (SB UN). U osnovi, to je model koji je primenila EU u procesu svog razvoja. U ovom procesu eksperti svih involviranih strana imaju zadatak da identifikuju relevantna pluralistička pitanja i oni nastoje da organizuju strukturu pregovaračkog procesa, sagledavajući njegovu kompleksnost i višedimenzionalnost. Opis osobina pojedinih etapa u razvoju ovog procesa, koje obeležavaju razvoj pozitivne regulacije na Kosovu, dat je u narednom pregledu. Svaka razvojna faza prikazana je svojim krajnjim stanjem, a proces koji se u toj fazi odigrava dat je opisno.

Prva etapa

Završetak ove etape obeležen je na dijagramu tačkom 1. Ova situacija nastaje u procesu početnog uravnoteženja interesa i odnosa između svih involviranih strana. Ona započinje sredinom 2005. godine i trajala bi dve do pet godina. U polaznoj situaciji na Kosovu se uvažava realnost i od nje se polazi; to znači da se uvažava postojanje Rezolucije 1244 i funkcionisanje privremenih institucija Kosova. Srbija priznaje kao neizmenljivo sve ono što je UNMIK uradio za proteklih pet godina. Na početku pregovora ne postoji jasno stanovište kako će izgledati nova državna zajednica i da li je uopšte treba formirati, nejasno je "šta" bi trebalo činiti da se ona formira i "kako" da se ona učini efikasnom, odnosno da li je bolje rešenje da umesto građenja zajedničke države dođe do mirnog razilaženja i stvaranja nezavisnog Kosova pod unapred definisanim uslovima. Isto tako, nejasno je "kakve" sve akcije treba preduzeti da bi se prevazišli nastali problemi. U ovoj fazi niko nikome ne nameće svoja rešenja i svi nastoje da se ovi mnogoznačni problemi nekako strukturiraju i organizaciono urede, da se vidi šta je to realnost, šta je u njoj

moguće učiniti, a šta je nemoguće. Za postupno rešavanje ovih situacija treba koristiti iskustva koja su nastala pri formiranju EZ, odnosno EU; to znači da je nužno primenjivati ideje sistemske paradigme.
Tokom druge polovine 2005. godine neophodno je izvršiti verifikaciju ispunjenja standarda. Ako su standardi delimično ispunjeni i razvoj događanja ima povoljan smer tada Kontakt grupa uspostavlja saradnju predstavnika privremenih institucija Kosova i Vlade Srbije. U prvom koraku svi učesnici zajednički definišu način

kretanja kroz problemske situacije i generišu međusobno razumevanje. U ove svrhe svi potpisuju "Deklaraciju o Kosovu" u kojoj se dogovara način zajedničkog rada i zajednička kontrola realizacije ostvarenog; ovu aktivnost treba obaviti početkom 2006. godine. Svi insistiraju na primeni standarda; za ove svrhe formiraju se zajedničke monitoring grupe od postojećih timova eksperata (Kontakt grupe, Vlade Kosova, UNMIK-a, Vlade Srbije itd.). U Studiji je predloženo formiranje "institucije kriznog menadžmenta Srbije" koja bi dala svoje stručnjake za rad u ovim timovima. Ona bi imala i svoj "GIS informacioni sistem Kosova" za dinamičko praćenje nastalih promena.
UNMIK, Kontakt grupa i privremene institucije Kosova odustaju od formiranja novog ustava Kosova i organizacije referenduma građana Kosova jer bi to narušilo zajedničke aktivnosti. Vlasti privremenih institucija Kosova zadužuju se da zaštite prava manjinskih zajednica i ta se aktivnost permanentno proverava. Vlasti Srbije se obavezuju da neće remetiti do sada ostvareni nivo samouprave na Kosovu i u tom duhu podstiču predstavnike srpske zajednice da rade u privremenim institucijama Kosova i lokalnoj samoupravi. Shodno tome, postupno se ukidaju srpske paralelne institucije Kosova. Sve involvirane strane prihvataju da nema prisilne podele Kosova, sem ako se o tome postigne dogovor između oponenata. Isto tako, nema ujedinjenja Kosova s Albanijom. U cilju povećavanja efektivnosti kosovskog upravljačkog sistema neophodno je da se grupa sudija međunarodne zajednice ugradi u sistem sudstva Kosova sa zadatkom da kontroliše ispunjenje standarda, pre svega da kontroliše ispunjenje manjinskih prava. Do sredine 2006. godine treba organizovati međunarodnu konferenciju o Kosovu pod predsedavanjem UN, koja bi verifikovala sve do tada učinjeno, što bi postalo fiksni ograničavajući parametar za dalja sporazumevanja. Pre ove konferencije treba dogovoriti uslove za dobijanje nezavisnosti Kosova i oni postaju fiksni ograničavajući parametar koji konferencija verifikuje. Da bi zaključci ove konferencije bili validni nužno je da ih podrže Srbija, Rusija, Kina i Savet bezbednosti UN. Tokom 2006, 2007. i nadalje UNMIK postupno predaje svoje ingerencije izvršnoj vlasti Kosova, a u funkciji ispunjenja standarda i dogovorenih elemenata uslovnosti. Tokom 2006. godine i nadalje ingerencije UNMIK-a postupno preuzimaju odgovarajuće službe EU. Nastavak misije KFOR-a je neophodan sve do trajne stabilizacije kosovskog sistema. Sve involvirane strane konstatuju da nema opasnosti od ponovnog rata na Kosovu i destabilizacije Balkana ako se postupno ide ka "uslovnoj nezavisnosti".
Ostvarena samouprava Kosova ne dovodi se u pitanje jer je to zahtev Rezolucije 1244. UNMIK postupno prenosi sve veća ovlašćenja na privremene institucije, a u funkciji primene standarda i dogovorenih kriterijuma uslovnosti. Proces kontrole primene standarda, pitanje zaštite interesa srpske zajednice i Srbije, kao i zaštita ljudskih prava ostaju u nadležnosti UNMIK-a. Razmatranje mogućnosti formiranja nezavisnog Kosova vrši se preko različitih generiranih alternativa od strane eksperata; sve alternative se dogovorno razmatraju, s tim da preko njih budu zaštićeni interesi svih involviranih strana. Isto tako, dogovorno se razmatraju sve mogućnosti povezivanja Kosova i SCG, s tim da sve strane ispolje interes za ovakvu saradnju. Polazi se od pretpostavke da je Rezolucija 1244 važeća i da je kroz petogodišnju aktivnost UNMIK-a formirana "delimična uslovna nezavisnost Kosova bez suverenosti"; to je realnost jer danas postoje Skupština i Vlada Kosova, koja faktički u najvećoj meri upravlja Kosovom, i ono je formalno deo SCG. U ovim okolnostima predmet dogovaranja je razrada elemenata uslovnosti za dobijanje potpunije nezavisnosti, kao i modaliteti ravnotežnog povezivanja u neki oblik složene državne zajednice. Kada se posmatra ostvarena efektivnost na prostorima SCG i Kosova može se konstatovati da je u polaznoj poziciji (2005. godine) ona veoma niska (tačka 1). Efektivnost Srbije i Kosova je upola manja od one iz 1990. godine i to su važni kriterijumi za mentalno osvešćenje političara, ali i naroda. Šanse da se ove pozicije bitno unaprede zavisiće od ostvarenog dogovora, ali to je spor proces koji će trajati decenijama. Svako zakašnjenje puno će koštati sve involvirane strane.
Polazna situacija vezuje se za pluralistički problemski kontekst, za usvajanje finaliteta EU, odnosno cilj obeju strana je stvaranje evropskog Kosova i evropske Srbije. Da li će se ovo stvaranje obaviti u zajedničkoj državnoj organizaciji ili odvojenoj stvar je dogovora i razvoja procesa koji u narednim godinama sledi. Osnova ovog prilaza je primena sistemskih ideja metafore kulture i političkih metafora pluralne politike. U ovim uslovima forsiraju se i ideje sistemske organske metafore jer svi shvataju značaj ravnoteže interesa i stabilnosti državnog sistema SCG i sistema Kosova. Dogovori koriste metode savremenih organizacija i eksperti imaju značajnu regulacionu ulogu. Troškovi za ove aktivnosti (T) su mali; odnosi sa međunarodnom zajednicom su povoljni jer se preko ovih ideja povećava harmoničnost i koherencija delova ovih sistema. Srbija i Kosovo dobijaju povoljne zajmove, naglo oživljava njihova privredna aktivnost i tržišna razmena roba i usluga. Istovremeno se povećava razmena ljudi, ideja i kapitala između Srbije i Kosova. Glavna osobenost ove situacije (prve etape u razvoju procesa sporazumevanja) je smanjenje nivoa razornog zagađenja (mržnje između ljudi), povećanje stabilnosti Srbije i sistema Kosova, a to vodi ka opštem napretku. U ovoj fazi dogovoreni su svi elementi uslovnosti i formiran je monitoring za ispunjenje ovih obaveza. U ovoj etapi nema suvereniteta Kosova, a polazna situacija je sadašnje stanje polunezavisnosti bez suverenosti. Kretanje procesa odvija se od sadašnje situacije polunezavisnosti bez suverenosti do višefaznog povećanja suvereniteta, i to sukcesivno kako se ispunjavaju dogovoreni uslovi.

Druga etapa

Završetak ove etape obeležen je na dijagramu tačkom 2. Ona predstavlja proces zajedničkog rešavanja krizne situacije jer su u prvoj situaciji prebrođeni svi osnovni organizacioni problemi, odnosno ostvarena je uspešna saradnja Prištine i Beograda. Uslov za prelazak na ovu fazu je da se ova saradnja nesmetano odvija. Svi učesnici spora shvataju da je njihovo viđenje problema ograničeno i zato ga niko drugome silom ne nameće. Svi nude brojna ravnotežna rešenja sa validnim iskazima za njihovo prezentovanje uz neprekidnu kontrolu i medijatorsku ulogu međunarodne zajednice, pre svega UNMIK-a i Kontakt grupe. Svi zajednički identifikuju znanja koja im mogu koristiti u procesu dogovaranja (sistemske ideje i ideje korišćene pri formiranju EU). Pojedini ciljevi se definišu i pojedinačni problemi se tretiraju kao realni i rešivi, pod uslovom da su ponuđena rešenja ravnotežna i da ih prihvataju sve involvirane strane. U ovoj fazi rešavaju se pojedinačni problemi po redu hitnosti i budući status Kosova se ne nameće. Smatra se da do sada ostvarena samostalnost Kosova i postavljeni standardi u dovoljnoj meri zadovoljavaju interese obeju strana. Prihvata se koncept da se budućnost zajednički etapno gradi metodom pozitivne regulacije i na ovom se prilazu istrajava. Ovakav koncept nije zadržavanje statusa quo, to je veoma angažovan proces svih involviranih strana u kojem će konačan status Kosova biti rešen na kraju treće etape. U ovoj situaciji međunarodna zajednica vodi Kosovo ka "usmerenom ali uslovljenom suverenitetu". Konačno, kada se standardi u dovoljno dobroj meri ispune, UN i EU zadržavaju ovlašćenja samo u oblasti ljudskih prava i zaštiti manjina. Međunarodna zajednica ne prestaje da stalno kontroliše ispunjenje standarda i svih elemenata dogovorene uslovnosti.
U drugoj etapi razvoja Kosovo bi bilo priznato u upravljačkom smislu kao "uslovno nezavisna celina bez suvereniteta" (formalno, suverenitet pripada SCG), a što je zahtev Rezolucije 1244. Za ovu se situaciju može reći da odgovara predloženom kriterijumu Srbije, koji je dat izrazom "više od autonomije, manje od nezavisnosti". Međunarodna zajednica zadržava upravljačka ovlašćenja u oblasti ljudskih prava i zaštiti manjina, kao i kontrolu ispunjenja svih elemenata uslovnosti. Praktično, na Kosovu ostaje protektorat UN, s tim što se ovlašćenja UN sa UNMIK-a prenose na EU. U ovim uslovima KFOR zadržava isti mandat i status. Iako se u ovoj etapi Kosovo tretira kao "delimično nezavisni entitet bez suverenosti", to nije konačno rešenje. Ovakva pozicija omogućava privremenim institucijama Kosova postupni razvoj upravljačkih sposobnosti, što treba i dokazati u praksi. Ovakva situacija pogoduje srpskoj zajednici Kosova jer se njen položaj kontinuirano poboljšava. U ovoj etapi protektorat EU postaje najvažniji faktor stabilnosti i svako prenošenje potpune vlasti na privremene institucije destabiliziralo bi sistem. Angažovanje međunarodne zajednice ogleda se u neprekidnom povezivanju strana da se održi pregovarački proces, ali i u pomoći pri rešavanju ekonomskih i drugih važnih egzistencijalnih problema Kosova, posebno onih koji su vezani za poboljšanje života svih ljudi. Problemi se ne posmatraju samo kao izbor između alternativa, nego se određuju posredni ciljevi koje zajednički treba dostići i razvijaju se modeli za svaku razmatranu situaciju. Ovakvim postupanjem višestruke perspektive više nisu antagonističke već svi akteri nastoje da deluju zajednički tražeći rešenje za neki zajednički parcijalni cilj koji je za sve koristan.
Troškovi (T) za ove aktivnosti rastu i lociraju se u proces učenja, u istraživačke aktivnosti, u nove privredne i infrastrukturne investicije, u infrastrukturu, u obezbeđenje zajedničkog života građana Kosova i savremeniju organizaciju i to bez političkih manipulacija. U ovoj soluciji same činjenice i logika ne igraju presudnu ulogu u procesu dogovaranja jer se poštuju i tuđa politička stanovišta kao značajna emotivna vrednost. Ideja vodilja je: "Daj, da bi dobio". Osnova ove solucije je definisanje pluraliteta stanovišta kako bi bila moguća analiza efektivnosti i troškova svih razvojnih faza. U ovoj situaciji bitno je saznati kakvi su prirodni, ljudski, materijalni i finansijski potencijali Kosova za privredni razvoj i kakve su reperkusije ovog stanja na privredu Srbije i privredu Kosova. Isto tako, neophodno je

proceniti vrednost prirodnih resursa Kosova i utvrditi uslove za njihovo dobijanje, zajedničko finansiranje i korišćenje. To su dinamički činioci razvoja koji se moraju detaljno razmotriti. Stalni monitoring kontroliše ispunjenje standarda i konstatovani defekti se u hodu otklanjaju, uz stalan nadzor službi UN i EU. U ovoj fazi posebna pažnja posvećuje se analizi radne snage Kosova srpske i albanske zajednice, njene sposobnosti da prihvati savremenu tehnologiju; preduzimaju se brojne mere da se ove sposobnosti unaprede. Posebno je važna analiza socijalne situacije na Kosovu, kako za albansku tako i za srpsku populaciju. Isto tako, analiziraju se raspoloživa sredstva za rad u važnijim društvenim preduzećima Kosova; analizira se i raspoloživi kapital kojim se ova sredstva mogu zameniti boljim i tako, kroz restrukturaciju privrede, unaprediti poslovanje. Od posebnog je značaja
		Henri de Toulouse Lautrec, Artilleryman Saddling His Horse, 1879.

zajedničko procenjivanje poslovnih potencijala kosovske privrede kroz preduzetnička razmatranja. Isto tako, za Srbiju su važna razmatranja stanja imovinsko-pravnih odnosa jer predstoji obimna transformacija društvenog vlasništva i rešavanje imovinsko-pravnih odnosa srpske populacije i Srpske pravoslavne crkve. Sve ove transformacije nikako ne smeju da se realizuju kroz kriminogene aktivnosti. Od posebnog značaja je analiza društvenih odnosa srpske i albanske populacije i analiza socijalnih uslova života u pojedinim enklavama. Na kraju ove etape Kosovo dobija status kandidata za članstvo u EU i preko protektorata EU započinju pregovori. Ova faza može da traje od tri do pet godina, ali i znatno duže i zavisiće od ispoljene kooperativnosti i kreativnosti svih involviranih strana. Za brojna pitanja srpske vlasti neće pokazati veći interes, ali se to u polaznoj situaciji ne može odrediti.

Treća etapa

Završetak ove etape obeležen je na dijagramu tačkom 3. Ovu situaciju karakteriše nastavak svih aktivnosti iz prve i druge faze pod patronatom EU. Osnova ove solucije je transferisanje ideja i promišljanja o problemskim situacijama koje su uočene a koje se odnose na vitalne interese oba naroda. U trećoj etapi ne menja se privremeno definisani status Kosova, "uslovna nezavisnost bez suverenosti", i svi na njega pristaju jer time privremene institucije vladaju Kosovom, a to bitno ne utiče na pozicije Srbije u igračkom procesu. U ovoj fazi treba započeti rad na iznalaženju načina za unapređenje tehnološkog i organizacionog znanja srpske i albanske zajednice jer bez njega nema efikasnog privređivanja na Kosovu. Sve konstatovane problemske društvene situacije shvataju se kao podloga za zajednički angažman na prihvatanju određenih pravila i određenih konstitucija, pre svega onih koje je usvojila EU. Ovu situaciju treba shvatiti kao razmenu pozitivnih odnosa između srpske i albanske kulture, privrede i trgovine i ove odnose treba zajedničkim naporima stalno unapređivati. Sve aktivnosti koje se upotrebljavaju u ovoj etapi odbacuju primenu samo principa "cilj - sredstva"; svi se angažuju da spoznaju "šta bi bilo korisno činiti da Kosovo i Srbija povećavaju svoje efektivnosti i brže napreduju ka EU".
U ovoj fazi dolazi do intenzivnih pregovora predstavnika institucija Kosova i Vlade Srbije u rešavanju brojnih problemskih situacija. To se odnosi na pitanja vezana za rešavanje primene standarda, povratak raseljenih lica, decentralizaciju teritorije Kosova, energetiku, infrastrukturu, imovinske odnose itd. Decentralizacija treba da bude tako urađena da srpske enklave imaju stvarnu mogućnost da same vode računa o svojoj sudbini. Posebno je važno rešiti pitanje statusa područja Kosovske Mitrovice, s tim što se ova oblast u konačnom procesu može priključiti Srbiji. Preko posebnih fondova UN, EU i Srbije omogućilo bi se preseljenje Srba sa Kosova koji to žele, ali na efikasan i dostojanstven način. U ovoj fazi procesu povratka izbeglica UN i EU daju posebno važno mesto i značaj; zato intenzivno pomažu ovaj proces. Isto tako, u ovoj fazi treba rešiti pitanje svojinskih prava srpskih građana, Srpske pravoslavne crkve i društvenog vlasništva države Srbije. Kao važan problem u ovoj fazi treba rešiti pitanje prava korišćenja rudnih rezervi Kosova od strane Srbije. Srbija bi trebalo da dobije koncesionarsko pravo za znatne količine kosovskog uglja. Evropska unija bi trebalo da posebnim stimulacijama potpomaže procese ulaganja stranog kapitala na Kosovo, s tim što u ovom procesu treba da dobijaju prednost investicije koje zapošljavaju pripadnike manjinskih etničkih zajednica.
Kada se svi navedeni poslovi završe prestaje podela vlasti između institucija Kosova i Evropske unije, odnosno Kosovo se upravljački potpuno osamostaljuje, ali bez suverenosti, uz saglasnost Srbije. Ova situacija donosi Kosovu status republike u SCG i sasvim novu pregovaračku poziciju. Decentralizacija vlasti na Kosovu, povratak Srba, garancije za normalan život kosovskih Srba i ispunjenje svih elemenata dogovorene uslovnosti neophodni su da bi Vlada Srbije prihvatila potpunu upravljačku nezavisnost Kosova bez suverenosti. U ovoj etapi ulogu suverena nad Kosovom igrala bi i dalje SCG preko protektorata EU. Na kraju ove faze zajednički se dogovara budući statusu Kosova jer će situacija biti daleko jasnija nego na početku. To će najverovatnije biti potpuna nezavisnost Kosova, ali su moguće i neke druge kombinacije konfederalnog povezivanja osamostaljenog Kosova sa Srbijom i Crnom Gorom. Za ovu situaciju izraz "više od autonomije" podrazumeva novi, "Kosovo republika", a ona omogućava dobijanje potpune nezavisnosti Kosova. U ovoj fazi nastavlja se gradnja novih zakona na Kosovu na osnovu standarda EU i učvršćuje se pravni poredak sa jasnom upravljačkom ulogom institucija Kosova bez određenja kome pripada Kosovo u pogledu suverenosti. Svim navedenim aktivnostima smanjuje se nivo razornog zagađenja, međuetnička mržnja se amortizuje; osnovni princip je realizacija stabilnosti kosovskog sistema, uz nastojanje da srpska zajednica maksimalno participira u rešavanju svih problema na najširim osnovama. To se odnosi na lokalni i regionalni nivo ali i nivo privremenih institucija Kosova. Ova solucija ne insistira na procesima optimizacije interesa sukobljenih strana već se ovaj proces zamenjuje učenjem i istraživanjem svih realnih problema koje treba zajednički rešavati uz traženje rešenja koja su korisna za sve. Praktično, optimalizuje se zajednička korist a to smanjuje nivo konfliktnosti. Osnova je upravljanje sa neprekidno izmenljivim tokom interaktivnih događanja između delova srpske i albanske populacije, i međunarodne zajednice, ali tako da se proces upravljanja organizuje na svim nivoima s težnjom da se ravnopravno zadovolje interesi svih involviranih strana. Na kraju ove faze institucije Kosova više nisu privremene i one preuzimaju celokupnu unutrašnju regulaciju, a Srbija prihvata takvu situaciju.
Sve involvirane strane usvajaju činjenicu da realni svet Kosova i Srbije nije sistemski uređen i da je problematičan i zato se ne insistira na njegovom brzom strukturiranju (hitnom definisanju državne pripadnosti). Svi pristaju da se kosovski problem reši kroz proces koji se odvija u više razvojnih faza, kako je ovim planom i predloženo. Isto tako, usvaja se potvrđena činjenica u praksi EU da metodologije istraživanja realnog sveta mogu biti sistemske i da sve moraju biti zasnovane na idejama metafore kulture jer bez ispoljavanja kulture nema napretka. Najveći napori srpskog i kosovskog društva usmeravaju se na proces učenja, da bi se razumelo kako to civilizovani svet napreduje u svim oblastima ljudskih delatnosti. Od suštinskog je značaja da u ovoj fazi svi nastoje da ispoljavaju pozitivne osobenosti svoje kulture i da ukidaju sve političke nacionalističke manipulacije narodom. Involvirane strane prihvataju ideje naprednog sveta, pre svega ideje EU o postupnoj gradnji složenih zajednica, zato se na konačnom rešenju ne insistira. Sve solucije koje služe realizaciji nekog problema sistemski se vrednuju pre odlučivanja za delovanje, ali tako da se uzima u obzir njihova relevantnost za sve one koji učestvuju u procesu dogovaranja i odlučivanja. Preduslov za donošenje odluka je razmatranje njihove kulturne izvodljivosti, što isključuje svaku upotrebu sile i prljavih manipulacija. Tržišna utakmica selekcionira vrednosti i smanjuje uticaj politika na vrednovanje ljudskog angažovanja u svim aktivnostima na Kosovu.
U ovoj fazi neprekidno se unapređuje saradnja Srbije i privremenih institucija Kosova sa međunarodnom zajednicom, ali i međusobno; povećava se protok ljudi, roba, materijala, novca i energenata između Srbije i Kosova. U ovim uslovima troškovi regulacije (T) će rasti, ali će se srazmerno njima povećavati i društvena efektivnost Kosova i Srbije. U ovoj fazi moraju da budu razrešena sva pitanja vezana za prijem Srbije i Kosova u EU i da svaka strana jasno vidi svoju evropsku budućnost. Konačan rezultat ovog pozitivno usmerenog monotonog procesa je nagli skok u novi, daleko bolji državni kvalitet Kosova i Srbije u momentu njihovog prijema u EU. U svom razvojnom procesu danas Kosovo kasni za Srbijom cca 20-30, a možda i znatno više godina i ovim se procesom naglo ubrzava njegova tranzicija. Na kraju ove faze dogovara se konačan status Kosova, ali je to tada jednostavan posao jer su obezbeđeni povezujući civilizacijski elementi srpskog i albanskog naroda, koji su povezali sve države EU. Orijentaciono se procenjuje da bi ova etapa trajala najmanje pet godina, a verovatno i znatno duže. Optimistička prognoza je da bi se to moglo dogoditi 2010-2020. godine, zavisno od spremnosti involviranih strana za pozitivno angažovanje. Pesimističke prognoze vode u proces negativne regulacije, kada katastrofalno stradaju sve involvirane strane i rešenje se odlaže u nedogled.

Četvrta etapa

Završetak ove etape obeležen je na dijagramu tačkom 4. Ona započinje posle skoka Srbije i Kosova u znatno veći društveni kvalitet u momentu prijema obe zajednice u EU (zajedno ili sa malim vremenskim zakašnjenjem za Kosovo). Ova se situacija odnosi na procese kojima se u Srbiji i na Kosovu razrešavaju brojne problemske situacije; pre svega, rešeno je pitanje povratka izbeglica, pitanje zaštite nacionalnih manjina, rešeno je pitanje organizacije državne uprave na Kosovu, rešeni su mnogi problemi koji opterećuju kosovsku privredu, tržište i finansije, rešeni su svi problemi vezani za dobijanje uslovne nezavisnosti, bitno je smanjen nivo razornog psihološkog zagađenja između srpskog i albanskog naroda, a posebno je uhodana primena standarda uz stalno rešavanje socijalnih problema uz pomoć EU. Osnova ove alternative je zajedničko (ili odvojeno) opažanje svih važnijih društvenih problema, usaglašavanje pojedinih tvrđenja, upoređivanje različitih varijanti i, konačno, zajedničko odlučivanje o budućim akcijama tako da rezultat donese korist svim zainteresovanim stranama. U ovim uslovima moguće je povezivanje Kosova, Srbije i Crne Gore u neku složenu zajednicu, čak i u okolnostima da je na kraju treće etape Kosovo dobilo nezavisnost. Tada će delovati jaki regionalni integrativni faktori zasnovani na principima koje za svoje povezivanje koristi EU.
Glavna karakteristika ove faze je stabilizacija političkog i privrednog sistema Srbije i Kosova, naglo povećanje društvenog proizvoda, osposobljavanje srpske i kosovske privrede, poljoprivrede, bankarskog sistema, tržišta, ali pre svega kosovskih institucija da ravnopravno učestvuju u svim procesima u okviru EU. Ove će se aktivnosti odvijati preko procesa privatizacije, restrukturacije i stabilizacije uređenog tržišta uz neprekidnu primenu standarda. Kod ove solucije ulaženje u situaciju koja se smatra problemskom nikada nije fiksirano. Svaka problemska situacija se iskazuje tako da omogući upoređivanja pojedinih alternativa i traženje rešenja koja unapređuju društveni sistem Kosova i Srbije. U ovoj fazi definišu se sve relevantne aktivnosti za unapređenje problemskih situacija, grade se konceptualni modeli, upoređuju dobijeni rezultati na modelima sa realnim stanjem i tek se tada definišu odgovarajuće promene koje su izvodljive. Konačno, kada se uspostavi interesna ravnoteža preduzimaju se akcije koje će rešiti svaki problem. Ova etapa vremenski je neodređena i ona podrazumeva dobijanje punog i nepodeljenog suvereniteta Kosova, odnosno ona označava uključivanje Kosova u Evropsku uniju. Realizacija ove faze zahtevaće više decenija, ali postoji mogućnost da ovo vreme i znatno duže traje ako razvojni procesi budu zaostajali. Ako dođe do zastoja realizacije ovih ideja tada Kosovo dobija "podeljeni suverenitet" u odnosu na EU jer su i dalje na Kosovu prisutne institucije EU. Srbija ostaje stamena u svojim polaznim zahtevima a to su uslovi da se generira novo zlo. Nužni preduslov da se ostvari ovaj scenario je uspelo razrešenje procesa trajanja "uslovne nezavisnosti Kosova" i njegovo pretvaranje u "bezuslovnu nezavisnost". Obe strane moraju da prihvate nužnost fundamentalnih promena u svim elementima međusobnih odnosa kako bi se u ovim zajednicama instalirale ideje EU. Trajanje ove etape ne može se odrediti jer će dužina zavisiti od intenziteta međusobne saradnje. Troškovi (T) ove situacije su relativno mali jer se odnose na procese učenja i promišljanja svih realnih problema nakon skoka Srbije i Kosova u novi, bolji kvalitet. Može se smatrati da je na kraju četvrte razvojne situacije kosovski problem praktično rešen.

Peta i šesta etapa

Završetak ovih etapa obeležen je na dijagramu tačkama 5 i 6. Prikazivanje ovih razvojnih etapa ima za cilj da objasni zakonitosti evolucionog procesa razvoja organizmičnih struktura u uslovima pozitivne regulacije. Ove etape pokazuju razvojni proces koji nastaje nakon potpunog stabiliziranja društvenog sistema Kosova i Srbije, kada su formirane odgovarajuće institucije, kada funkcioniše pravna država i važi politički pluralizam, kada se političari svih strana ponašaju civilizovano, kada pristižu investicije, kada su privrede osposobljene za tržišnu utakmicu i kada započinje njihova burna izgradnja u okvirima EU. U ovoj situaciji primenjuju se sve sistemske aktivnosti koje je primenila EU u svom razvoju. Ove se etape vezuju za eksponencijalni razvoj svih segmenata društva uz pomoć pluralne politike, savremene nauke i tekovina moderne civilizacije. Detaljnije obrazlaganje ovih etapa nije nužno jer za njih važe sve poznate ideje moderne, modernizma i postmodernizma.

Zaključak

Predloženi "Okvirni plan Srbije za Kosovo" obezbeđuje uspešno putovanje kroz problemske situacije na Kosovu sve do njihovog konačnog rešenja. Proces pozitivne regulacije omogućava da se, u relativno kratkom roku, svi vekovima stvarani problemi između srpske i albanske zajednice Kosova uspešno reše na zadovoljstvo svih oponenata. Plan ne forsira nijednu involviranu stranu, on je po osnovnim pitanjima interesno ravnotežan i zato je najverovatnije prihvatljiv za međunarodnu zajednicu. On može da bude teže prihvatljiv za one političke subjekte koji neguju ekstremna usmerenja srpske i albanske strane, ali se to može prevazići delovanjem sistemskih ideja metafora kulture i pluralne politike. Predloženi "Okvirni plan za Kosovo" omogućava Vladi Srbije da razradi svoju "Strategiju za Kosovo" i da preko nje uspešno učestvuje u procesu pregovaranja.

Autor je doktor tehničkih nauka


	Kultura	Kulturna scena Crne Gore

Republika