Žak Sapir

Ekonomska politika ima za cilj da modifikuje ili orijentiše ponašanje proizvodnje, potrošnje i štednje. Ona obavezno obuhvata izvestan broj "recepata" koji se neminovno odnose na organizaciju društva. Ti recepti nisu neutralni. Ekonomisti u ulozi savetnika princa tvrde da su ti recepti fundirani na normativnom diskursu, koji sa svoje strane upućuje na "zakone" čiji je status jednak zakonima prirode. Međutim, postojanje tih "zakona" nikada nije dokazano. Hipoteze na kojima se oni zasnivaju su u kontradikciji sa nesumnjivo društvenim karakterom ekonomskih aktivnosti. Princip "nevidljive ruke" nije logički potvrđen ni od strane Adama Smita (Adam Smith) niti od bilo kojeg drugog autora. On predstavlja čistu metafizičku aporiju u rezonovanju ovog utemeljivača ekonomske nauke. Isto se može reći i za brojne hipoteze vezane za teoriju generalne ravnoteže, a na koju se uglavnom oslanja dominantan pravac ekonomske misli.1
Ta inicijalna prevara se cepa. Tako vidimo ekonomiste koji brane recepte ekonomske politike koji su u direktnoj i otvorenoj suprotnosti sa mikroekonomskim rezultatima za koje tvrde da im služe kao polazište. Time normativni i preskriptivni diskurs tih ekonomista gubi i poslednju vezu sa naučnom praksom. On progresivno prelazi u čisto ideološku vežbu u samom momentu kada tvrdi da istupa u ime nauke i da potpuno isključuje politiku.2 Tu se prelazi sa ekspertize na ekspertizam.
Na sreću, ne hrane se svi ekonomisti tim istim hlebom. Ipak, ljubav prema ropstvu je u profesiji daleko rasprostranjenija nego što bi se to moglo pomisliti ako bi se uzele u obzir samo izjave otvoreno političkog karaktera. Koje je teorijsko i ideološko poreklo te ljubavi prema ropstvu i kako je se rešiti? Da bi se odgovorilo na ovo pitanje potrebno je pogledati izbliza rezultate rada ekonomista, u ulozi savetnika.

Poput drveta, ekonomska politika se ocenjuje prema plodovima koje donosi. Ti plodovi mogu biti veoma gorki. Rusija u tranziciji, a u koju su zapadni ekonomisti ušli kao u osvojenu zemlju, predstavlja dobar primer takvih plodova. Ekspertizam je u Rusiji zablistao u punom sjaju, donevši katastrofalne rezultate.
Ali ovi plodovi mogu da budu ne samo gorki. Jedna od pouka onoga što se dešavalo u Rusiji je da se pod maskom govora stručnosti i tehnike mogu kriti najsiroviji apetiti. Odvojena od svake demokratske kontrole, nemajući drugi reper do sebe same, ekonomska ekspertiza je spremna na najgore.
U Rusiji, liberalni eksperti su duboko zasekli i doveli do raspada demokratskih institucija sa mukom izgrađenih tokom perestrojke. U Francuskoj se takva hirurgija više ne izvodi. Govor saosećanja koji se razvija u našoj zemlji (Francuskoj, prim. prev.), i koji može da se osloni na nekoliko milosrdnih mera, služi samo kao neka vrsta anestezije. Jer on, suštinski, baš ništa ne menja. Standardni (mainstream, prim. prev.) ekonomisti, koji vode ekonomsku politiku, znaju li oni stvarno šta govore? Ako se pođe od njihovih reakcija na rezultate ekonomske politike može se postaviti i jedno drugo pitanje. Ti ekonomisti, znaju li oni šta rade? Od Rusije pa do Francuske, nameće se jedno malo istraživanje.

1. Kampanja standardnih ekonomista u Rusiji

... još uvek miris krvi: ni svi parfemi Arabije neće oprati ovu malu ruku. Šekspir, Magbet

Savetnik nije taj koji plaća (mada...)

Prioritet je bio dat borbi protiv inflacije. Smatralo se da je jedini uzrok inflacije bio budžetski deficit koji je naglo porastao 1991, kao posledica brutalnog pada budžetskih prihoda. Ovo nije bilo iznenađujuće, s obzirom na neprilagođenost starog sovjetskog fiskalnog sistema ekonomiji koja se brzo i, mora se reći, nepredvidljivo menjala.
Vlade koje su se smenjivale, počev od 1992, samo su pogoršale stanje. Da bi odgovorili zahtevima zapadnih savetnika da, što je moguće pre, smanje rashode, one su odbijale da vrše isplate onoga što je bilo izglasano i zacrtano u budžetu, a odnosilo se na nabavke i prinadležnosti. Takva kratkovida politika je minirala princip fiskalne discipline. Da stvar bude gora, ukidanje takse na izvoz primarnih proizvoda, izvršeno 1994. godine, na izričit zahtev MMF-a, moglo je samo da doprinese ubrzanju reprodukovanja deficita.8
U takvim uslovima, uz saglasnost MMF-a, ruska vlada je emitovala hartije od vrednosti, GKO i OFZ, a da bi finansirala budžetski deficit. Tržište ovih hartija od vrednosti je bilo organizovano uz tehničku pomoć velike američke banke Goldman Saks (Goldman Sachs). Ono je ubrzo postalo bogat izvor mogućnosti za spekulacije, kako za finansijske tako i za nefinansijske aktere. Kamatne stope su tu bile veoma visoke (u početku i iznad 100% na godišnjem nivou) doprinoseći time usmeravanju domaće štednje u korist spekulacija a na štetu proizvodnje. Kreiran od strane eksperata, ovaj sistem je doprineo produbljenju ekonomske depresije, time što je odvraćao raspoloživa sredstva od investiranja u proizvodnju. A depresija je "ubijala" fiskalne resurse države, reprodukujući time deficit.
Treba li da začudi to što su kupci, suočeni sa državom koja je loš platiša, zahtevali visoke kamate? Teret koji su predstavljale kamate ubrzo je postao preterano težak. U decembru 1997. kamate su prelazile polovinu fiskalnih prihoda federalnog budžeta. Sve je ukazivalo na to da je toliki dug bio neizdrživ i da je kriza bila neizbežna.9 Upravo je krah gorepomenutog tržišta avgusta 1998. prouzrokovao dobro poznatu finansijsku krizu.10 Tu nije bilo ničeg slučajnog. Zaključak je već bio sadržan u premisama.
Borba protiv inflacije se nije tu zaustavljala. Vođena je i izuzetno restriktivna monetarna politika. Centralna banka je 1994. praktično prestala da snabdeva ekonomiju i finansijski sektor. Realna ekonomija, dezorganizovana totalnom liberalizacijom cena i neuređenim otvaranjem za inostranu konkurenciju, brzo je ostala bez potrebne likvidnosti. Ritam neplaćanja se ubrzao i neizvesnost se instalirala u samom srcu ugovornih odnosa. Ovo je produbilo depresiju, dovevši do pada DBP (društvenog bruto proizvoda) od oko 50%. Posledice toga bile su osiromašenje bez presedana, i zemlje i stanovništva, što je dovelo i do dramatične demografske krize sa kojom je Rusija danas suočena.
Kontrakcija tražnje je učinila proizvodne aktivnosti slabo rentabilnim, izuzimajući tu izvoz primarnih proizvoda. Ekonomski akteri koji su imali sredstava, ova su usmeravali ka trgovini i finansijama. Zapadni eksperti su svemu ovome gromko aplaudirali. U njihovim očima Rusija je ulazila u epohu u kojoj u ekonomiji dominiraju usluge, ti simboli modernizma, sa vrlo specifičnim trojstvom: mafijaš, informatički pirat, prostitutka.
Mere ekonomske politike, koje su inspirisali zapadni savetnici, dovele su do pada inflacije. Ali su, s druge strane, imale i jednu neočekivanu, mada sasvim logičnu posledicu: progresivnu demonetarizaciju ekonomije. Neizvesnost koja je pratila sva plaćanja u novcu navela je preduzeća da se okrenu trampi. U razmeni između preduzeća deo trampe, koji na početku 1993. nije prelazio 7%, uoči krize iz 1998. godine prešao je cifru od 50%. Ta trampa nije, ni u kom slučaju, bila proizvod sovjetske prošlosti niti pak puko sredstvo u funkciji opstanka nerentabilnih preduzeća. Ona je predstavljala arhaičan i, mora se priznati, ne baš efikasan, ali svakako neophodan odgovor na posledice politike na snazi od leta 1993.
Porast trampe, pored njene anegdotske strane, koju su posmatrači najradije uočavali, ima i drugu stranu, koja nam govori o nečemu što je suštinsko, s aspekta teorije. Monetarna politika, kao instrument par excellence makroekonomske politike može da uništi, ako se ne vodi računa o mikroekonomskoj osnovi njenog sopstvenog postojanja. Nedostatak likvidnih sredstava je, zaista, imao razorno dejstvo na formalne ili pak implicitne institucije, koje su bitne za uspostavljanje poverenja, a koje se nalazi u srcu svih ugovora. A, u nedostatku tog poverenja novac ne može da funkcioniše.
Ovo što je sada istaknuto, mada važno, ostaje nevidljivo za ekonomistu koji veruje - bilo to iskreno ili ne - da ekonomski akteri deluju u prostoru u kojem su informacije perfektne i jednako distribuisane. Fetišizam tržišta standardnih ekonomista je dobrim delom zasnovan na pomenutoj iluziji. Zato je dodela Nobelove nagrade za ekonomiju Džozefu Stiglicu (Joseph Stiglitz) i još dvojici njegovih kolega, oktobra 2001, poprimila karakter izuzetno važnog događaja. Stiglic je posvetio svoju karijeru nastojanjima da ukaže da realističnije hipoteze, poput onih o nesavršenosti i nejednakoj distribuciji informacija, omogućavaju da se shvati zašto logika tržišta može da bude neefikasna. Kada je postao vodeći ekonomista u Svetskoj banci Stiglic je sa te pozicije više puta ukazivao na ono što je politiku, poznatu pod nazivom "Vašingtonski konsenzus", činilo neadaptabilnom, čak i opasnom.11
Stopa likvidnosti ruske ekonomije je, dakle, bila izuzetno, nenormalno niska uoči krize iz 1998. Dostizala je samo 13%, merena odnosom monetarne mase prema BDP. U zemljama Evropske unije taj odnos se kreće u rasponu od 60% do 110%. U zemlji poput Brazila, koja je bila suočena sa fenomenom inflacije gorim od onog u Rusiji, stopa likvidnosti je takođe bila osetno veća, iznoseći oko 35%.
Konstatovali smo da su mere makroekonomske politike produbile depresiju i doprinele daljem osiromašenju zemlje. One su, osim toga, dovele i do jake precenjenosti rublje. Na kraju 1996. godine realan devizni kurs bio je petostruko viši u odnosu na nivo zabeležen sredinom 1993. Nivoi zabeleženi počev od leta 1995. bukvalno su gušili industriju i poljoprivredu. U tom periodu bilo je jeftinije uvoziti proizvode iz Evropske unije ili iz Sjedinjenih Država nego ih proizvoditi u Rusiji. Takvo stanje stvari, u jednoj osiromašenoj zemlji, bilo je više nego apsurdno. (...)

Logika jednog tržišta bez institucija

Priča o privatizacijama je zadivljujuća. U inicijalnom programu zapadnih savetnika privatizacije nisu bile prioritet. Počev od 1992, nakon konstatacije da ekonomija Rusije nije reagovala na preduzete mere liberalizacije, na način na koji se to očekivalo, pitanje privatizacija je stvarno postalo prioritet. Savetnici, finansirani od strane Univerziteta Harvard, odigrali su odlučujuću ulogu u tretiranju ovog dosjea, uz blisku saradnju ruskih visoko plasiranih ličnosti, poput gospode Čubaisa, Boika i Koha.
To da su privatizacije bile izvođene na skandalozan i nezakonit način danas je već utvrđena činjenica: izveštaji Federalnog suda nadležnog za audit, objavljeni u januaru i martu 2001, to jasno pokazuju. Te privatizacije su bile instrument koji je omogućio stvaranje onoga što se danas u Rusiji naziva oligarhijom, kao posebnim vidom koncentracije vlasništva u industriji, obeleženog potpunom povezanošću nekih političara sa tim privatnim interesima.12
Istovremeno, sukcesivne vlade, sledeći savete međunarodnih eksperata, pokrenule su finansijsku liberalizaciju zemlje. Postupali su u skladu sa tendencijom preovlađujućom na međunarodnom planu. U Rusiji je ta liberalizacija bila preterano brza. Ona se odigrala u periodu od sedam godina, odnosno od stupanja na snagu dekreta o zadružnim bankama (1. januara 1990) pa do otvaranja, za strance, tržišta državnih hartija od vrednosti (1. januara 1997). U tom periodu rublja je postala potpuno konvertibilna (uključujući, dakle, i kapitalne transakcije), pretvaranje duga u akcije postalo je moguće, berza je konstituisana. Ima malo ili možda uopšte nema primera u istoriji da su se tako duboke promene dogodile u tako kratkom roku. Zemljama zapadne Evrope trebalo je 13 godina (1945-1958) da bi uvele konvertibilnost za tekuće transakcije, dok im je za kapitalne transakcije trebalo mnogo više godina. Što se tiče deregulacije finansijskih tržišta, u Evropi je do nje došlo tek tokom 80-ih godina. U slučaju Rusije, sve je upućivalo na opreznost. Ali, reformatorski hubris je bio jači.
Ništa, dakle, nije bilo ozbiljno urađeno da zemlja dobije institucije neophodne za funkcionisanje finansijske sfere koja je izgrađena. Džozef Stiglic je to pošteno priznao nakon finansijske krize iz 1998.13 Potrebno je istaći da je Svetska banka bila relativno slabo aktivna u početnom periodu tranzicije u Rusiji. Saveti su u najvećoj meri pristizali bilo iz departmana Univerziteta Harvard - Harvard Institute for International Development (HIID), bilo iz MMF, bilo iz privatnih američkih ili engleskih banaka.
Novonastale banke, u nedostatku finansijskih sredstava, posezale su za spekulacijama na novoosnovanim finansijskim tržištima koja su se istovremeno otvarala.
Posledice te prebrze liberalizacije bile su poražavajuće. Međubankarsko tržište je doživelo prvu žestoku krizu 1996. Ta kriza nikada nije bila potpuno prebrođena, ali to nikome nije poslužilo za pouku. Nesolidni bilansi velikih banaka su sasvim prirodno ove navodili da preuzimaju relativno velike rizike, a da bi došli do profita kojima bi kompenzirali nedostatak u kapitalu. Kada se devet najznačajnijih ruskih banaka zadužilo kod zapadnih banaka, u proleće 1998, za sumu od preko 50 milijardi dolara, dok njihov sopstveni kapital nije prelazio 3,8 milijardi dolara, a da bi "igrali" na tržištu GKO, trebalo je da se svi zabrinu. Moglo se uočiti da su se ove banke ponašale kao najočajniji među kockarima u kazinu. Kada je Rusija bila primorana na devalvaciju ove operacije su stavile pečat na smrtne presude za pomenute banke. (...)

Vreme drugara

Rusija je takođe bila snažan pokazatelj ponašanja zapadnih savetnika. Ovo se jednako odnosi i na sve ono što dotiče političku svest kao i praksu pojedinaca. Zauzimanje ortodoksnih (standardnih, prim. prev.) ekonomista, došlih s one strane Atlantika, za jaku izvršnu vlast a na štetu izgradnje pravih demokratskih institucija je neosporno. Ono je doživelo svoj vrhunac u nedeljama koje su prethodile raspuštanju ruskog Parlamenta 1993, kao i u onima koje su usledile nakon toga.14
Ruski liberali nisu zaostajali za svojim kolegama. Jegor Gajdar, prvi ministar u vladi Borisa Jeljcina 1992. godine, bio je zagovornik najekstremnijih mera i najbrutalnije diktature, ukoliko bi one vodile ka poboljšanju ekonomske situacije.15 I kod jednih i kod drugih, u tom periodu, dominiralo je osećanje da su čak u mogućnosti da predvide događaje, da drže ključeve budućnosti. Ovakvo osećanje nije bilo zasnovano na hiromantiji već na verovanju u ekonomske "zakone", nepromenljive, nezavisne i odvojene od ljudskih aktivnosti. Savetnici (Džefri Saks, Anders Aslund ili Stenli Fišer)16 kao i predstavnici vlasti (Jegor Gajdar, Boris Fjodorov i nešto kasnije Anatolij Čubais) snose odgovornost, u najmanju ruku moralnu, za sukob do kojeg je došlo oktobra 1993. i koji je Rusiju doveo do ivice građanskog rata.17 Danas, kako to pokazuju sondaže javnog mnenja, sprovedene od strane najuglednijeg ruskog instituta, VTsIOM, ogromna većina stanovništva osuđuje tadašnje ponašanje Borisa Jeljcina.
Iz pomenutog sukoba proizašao je novi ustav koji su napisali liberali i čije je usvajanje u decembru 1993. ostalo pod senkom sumnje. Izvršna vlast je bila oslobođena svake kontrole i svake odgovornosti. Uloga i status novog Parlamenta, Dume, bili su svedeni na one Rump Parlamenta.18 U tim uslovima se razvila politička ekonomija tranzicije koja je dovela do kraha, avgusta 1998. Vlast, čiji je legitimitet bio slab i osporavan, nije prestajala da se oslanja na centre finansijske moći, a čije je stvaranje olakšala. Postala je njihov zarobljenik. Finansijski moćnici su upotrebljavali i zloupotrebljavali njene slabosti da bi iznuđivali, mesec za mesecom, nove i ekstravagantne ustupke. Ustupci su podignuti na nivo principa, a davanje ispod stola postalo je način života.
Spekulacija, opasna i neodgovorna, koja je prouzrokovala smrt velikih banaka u predvečerje devalvacije se dâ bolje razumeti. Nema spora da je bankarski sistem bio strukturno ranjiv. Ali neke banke, one koje su bile u rukama "oligarha", bile su - ili su mislile da su - u mogućnosti da utiču na pravila igre. Tu su iluziju gajile sve do 11. avgusta 1998. Čvrsto ugrađeni u jeljcinistički politički sistem koji su finansirali (što se lepo dalo videti na izborima 1996. godine) oligarsi su živeli s osećanjem potpune nekažnjivosti. U ekonomiji je to poznato pod nazivom moralni rizik ili na engleskom moral hazard. Reč je o situaciji koja je pretočena u teoriju i u kojoj je akter spreman da preuzima najnepromišljenije rizike jer je ubeđen da je osiguran protiv svih negativnih posledica svog izbora.
Ovi bankari, kojima su se zapadnjaci toliko udvarali tokom 1996. i 1997, bili su najveći dobitnici operacije loans for share (jeftina privatizacija velikih izvozničkih preduzeća za pozajmice date vladi) 1995. godine. Oni su postigli, poput generalnih farmera starog režima (ancient régime),19 da direktno upravljaju javnim finansijama. To im je bilo omogućeno zahvaljujući nepostojanju, u Rusiji, sistema analognog Trezoru u Francuskoj. Takvo arhaično stanje bilo je održavano zahvaljujući Anatoliju Čubaisu i Borisu Nemcovu, koji su se u svojstvu ministara suprotstavili uvođenju jednog takvog sistema.
Sam Čubais je primio, od jedne izdavačke kuće povezane sa jednim od dobitnika u ovim operacijama, sto hiljada dolara avansa na ime autorskih prava za neko fantomsko delo. Što se tiče Borisa Nemcova taj nije propuštao terevenke koje su se često pretvarale u prava orgijanja, a koje je organizovao taj isti oligarh. Razumljivo je što su se u takvom kontekstu velike banke osećale trajno zaštićenima od posledica svojih nepromišljenosti.
Moralni rizik (moral hazard) je u Rusiji bio proizvod tajnih dogovora i korupcije koji su postali deo sistema. Tako je izgledalo naličje takozvane nezavisnosti ekspertizma i eksperata. Bon appétit gospodo, dolični ekonomisti i čestiti savetnici!

Transatlantske veze ili izgubljena čast Harvarda

1991. bio jedan od osnovnih posrednika između Džefrija Saksa i Gajdara. Kada je Gajdar postao prvi ministar, on je postavio - usluga za uslugu - Konstantina Kagalovskog za prvog predstavnika Rusije u MMF-u. Nataša Kagalovski, Konstantinova supruga, našla se u Londonu u svojstvu predstavnice Bank of New York odgovorne za bankarske račune Rusa u Sjedinjenim Državama.24 Zgodna koincidencija. Preko te banke prošle su milijarde dolara mafijaškog i drugog nezakonito stečenog novca, tokom jedne od najvećih operacija pranja novca koju svet poznaje. Jedan detalj: ruska Duma je predložila i usvojila 1997. zakon protiv finansijskog kriminala. Boris Jeljcin je stavio veto na taj zakon. Bilo je potrebno sačekati 2001. i odlučnu podršku predsednika Putina da bi jedan takav zakon, ponovo predložen od strane Mihaila Grišankova, mladog poslanika Dume, bio usvojen i objavljen.
		Ovaj grafikon je preuzet, nakon izvršenih dopuna, iz J. Sapir, "La crise financičre russe comme révélateur des carences de la transition libérale", Diogéne, no 194, april-jun 2001, str. 119-132. (N.B. HIID: Harvard Institute for International Development; GKI: Ruska agencija za upravljanje državnom imovinom; CRP: Ruski centar za privatizaciju.)

Odgovornost zapada: slepilo ili tajni sporazum

Takva je bila praksa mladih liberala. Vratimo se na trenutak na ono o čemu je pisao, u leto 1993, Stenli Fišer, drugi čovek MMF-a; u citatu se može retrospektivno uživati: "Upravljanje svim programima nedavnih reformi, kao i uspešnom stabilizacijom, bilo je povereno jednoj osobi, obično ministru za finansije koji je radio sa malom ekipom savetnika od poverenja (uglavnom mladih) koji su kontrolisali sprovođenje programa na nivou različitih ministarstava".25
Prisustvo političke ideologije je tu jasno vidljivo. Videli smo do čega je ono dovelo u Rusiji. Počev od 1994-1995, mreže koje smo opisali nisu više bile odraz čisto političkih simpatija. Strukturisale su se u veze zasnovane na interesima; neke su bile nezakonite, kao što su to pokazala sudska gonjenja, neke zakonite - sa pozicija ruskog zakonodavstva - ali veoma diskutabilne kad je reč o etici ekspertize. Što se američke vlade tiče, ona je redovno bila informisana o malverzacijama ruskih "liberala". Ali, odgovorni u vladi takođe su redovno odbijali da reaguju na upozorenja koja su stizala iz njihovih sopstvenih službi. Tajni dogovori nisu bili samo ruska karakteristika. U ovom poslu njih je bilo i na zapadnoj strani. Razloge tome treba tražiti u uticajima bankarskog miljea koji je želeo da u Rusiji što je moguće duže opstanu opisani finansijski mehanizmi, zbog koristi koje su iz njih izvlačili. Državni sekretar Trezora u Vašingtonu, 1998. godine, bio je Robert Rubin, koji je u prošlosti nekoliko godina radio na uvođenju tržišta GKO.
Bivši odgovorni u CIA i u Nacionalnom savetu za američku bezbednost Fric Ermat (Fritz Ermath) nije se ustručavao da javno iznese ovaj problem prilikom saslušanja pred Komisijom za bankarske i finansijske poslove Predstavničkog doma američkog Kongresa.26 Ali ovi tajni dogovori idu još dalje. Tokom nedavne nominacije Lorensa Samersa - bivšeg zamenika a zatim naslednika Rubina u Trezoru (koji je ujedno i jedan od potpisnika knjige pomenute na početku ovog odeljka) - na mesto predsednika Univerziteta Harvard, Mat Bivens (Matt Bivens), bivši direktor dnevnog lista na engleskom jeziku, Moscow Times, napisao je, a da njegovi navodi nisu demantovani, sledeće:
"Samers nije naveden u zahtevu javnog tužioca27 za sprovođenje istrage (protiv HIID), ali je on više decenija bio mentor Šleifera. Kao profesor u MIT, on je angažovao Šleifera, tada mladog studenta na Harvardu, kao asistenta, čime je počelo ono što je Journal of Economic Perspectives okarakterisao kao 'dug period prijateljstva i uzajamne edukacije'. Čak i kada je rad Šleifera u Rusiji postao predmet istrage, Samers je nastavio da ga podržava. (...) Takođe je interesantno videti kako su Harvard Project i ruski reformatori sarađivali u cilju uspostavljanja kontrole nad američkom finansijskom pomoći. (...) Evo kako su stvari funkcionisale. Harvardska grupa je negovala prijateljske odnose sa 'reformatorima' poput Čubaisa. (Prijateljstvo u akciji: kada je Jeljcin nakratko udaljio Čubaisa, zbog nameštanja tendera vezanog za naftne kompanije, Harvardska grupa je upotrebila novac USAID-a28da bi zaposlila Čubaisa kao konsultanta sa platom od deset hiljada dolara mesečno.) USAID je opravdavao veze zasnovane na dubokom uzajamnom poverenju između Harvarda i reformatora iznoseći tu činjenicu kao jedan od razloga za davanje dodatne pomoći Harvardu, odbijajuću pri tom projekte predlagane od strane drugih institucija.
U retkim prilikama u kojima je USAID odobravao novac organizacijama koje nisu imale potvrdu Harvarda, zadatak reformatora je bio da to anuliraju. Primera radi, kada je ekipa Stanforda dobila posao na konkursu USAID da radi sa ruskom komisijom za berzanske operacije, koju su sastavili Šleifer i Hej, reformator koji je bio na čelu komisije je odbio tu ponudu. Stanford je tako ostao bez ugovora, da bi Harvard kasnije dobio novac za taj isti posao".29
Indikativno je da u američkom kontekstu ove optužbe, koliko je poznato autoru, nisu dovele do tužbe za klevetu. Ovo ipak zaslužuje proveru. Jer, ono na šta se optužbe odnose ima značaj koji prevazilazi pitanje iznosa odobrenih HIID-u od strane USAID. Zaista, jedino što daje legitimitet "nezavisnoj" ekspertizi ekonomskih savetnika je procedura izbora. Ta procedura bi trebalo da garantuje da saveti koji se daju imaju naučni karakter. Obično je to razlog zbog kojeg se pridaje toliki značaj proceduri, poput one vezane za konkurs ili tender. Ono što otkriva Bivens odnosi se na najbesramniju primenu šeme "veze i poznanstva". Tamo gde je trebalo da budu transparentnost i čistota izbora na nauci fundiranih, pronalazimo tajne dogovore i korupciju bez stida i srama. U tim aktivnostima pojavljuje se lik zvaničnika američke administracije Lorensa Samersa, dugogodišnjeg prijatelja glavnog čoveka u HIID Andrea Šleifera.
Ni Roberta Rubina koji je, avgusta 1998, bio po funkciji nadređen Samersu, nije mimoišlo nekoliko sumnji. Pre nego što je zauzeo veoma visoki položaj sekretara američkog Trezora, Rubin je bio jedan od odgovornih u banci Goldman Saks (Goldman Sachs); interesantno je da je upravo on kontrolisao uvođenje tržišta državnih hartija od vrednosti GKO, koje su bile detonator kraha. Rubin je 1992. bio savetnik Borisa Jeljcina za problematiku bankarstva. Juna 1998, uoči same finansijske krize, Goldman Saks, koji je plasirao velike količine ruskih hartija od vrednosti kod zapadnih investitora, podigao je, za račun vlade u Moskvi, nove hartije od vrednosti u iznosu od 1,25 milijardi dolara. U cilju davanja kredibiliteta ovoj operaciji ta banka je organizovala skupu večernju zabavu u Moskvi, u Domu sindikata. Prema pisanju dvojice američkih novinara, Džozefa Kana i Timotija O'Brajena (Joseph Kahn i Timothy O'Brien), zvanice su bile poznate ruske i zapadne ličnosti. Banka je platila 100 000 dolara g. Džordžu Bušu ocu da bi obezbedila njegovo prisustvo. Kada je došlo do krize i kada ruska vlada nije bila u stanju da izvršava svoje obaveze vezane za GKO, plasirane delom preko Goldman Saksa, ova firma je objavila da su njeni gubici minimalni. Ona je, naime, nekoliko nedelja pre krize, preprodala GKO, koje je posedovala.30
Koje divne slučajnosti! Mogla bi da nas navede da poverujemo da ima boga za bankare. Izgleda da se posebno manifestovao onda kada je jedan od njenih bivših zaposlenih postao ekvivalent američkom ministru za finansije.
Tvrdnja da je banka mogla da se izvuče na vreme zahvaljujući dobroj anticipaciji njenih eksperata nije baš ubedljiva. Da je Goldman Saks pristupio masovnoj prodaji GKO-a, koje je posedovao, krajem jula ili početkom avgusta, to bi zasigurno zabrinulo i upozorilo ostale operatere. Da bi se prodaja izvela na način koji ne bi uznemirio tržište bilo je potrebno da se ista odvija postepeno i da bude razvučena na više nedelja. Ovo znači da se ta banka, zbog svoje uloge u plasiranju GKO, našla u poziciji da sama prodaje hartije od vrednosti koje je svojim klijentima savetovala da kupuju. To sasvim sigurno nije nezakonito. Međutim, može se postaviti pitanje etičnosti takve prakse. Podsetimo, na kraju, da je Goldman Saks takođe razvio vrlo bliske odnose sa jednim od ruskih oligarha, Mihailom Hodorkovskim,31 jednim od zaštitnika Kagalovskog umešanog u aferu vezanu za Bank of New York.

Pouke tranzicije u Rusiji

Eto šta su značili ekspertizam i ekonomska politika utvrđivana i sprovođena izvan svake demokratske kontrole. Postoji veza koja vodi od destrukcije Parlamenta u Rusiji oktobra 1993. do praktikovanja korupcije i tajnih dogovora koje smo upravo opisali.
Ova veza je pre svega logična. Vlast, lišena legitimiteta, brzo se svodi na bandu predatora. Ona funkcioniše u zatvorenom krugu, ohrabrujući time zloupotrebe koje se mogu vrlo lagodno umnožavati u uslovima nedostatka parlamentarne kontrole. Nezavisnost uslova odlučivanja, toliko hvaljena od strane nekih ekonomista, ne predstavlja garanciju protiv preovlađivanja ličnih interesa, zloupotrebe društvenih sredstava, pretvaranja krađe u svakodnevni sport. Ta nezavisnost, s druge strane, postaje garancija za nekažnjivost ne malog broja aktera.
Politička veza je takođe evidentna. Takav razvoj je bio tolerisan, štićen i čak ohrabrivan od strane zapadnih zemalja i zapadnih organizacija u ime odbrane tržišne ekonomije i demokratije. Međutim, kao što je rekao Dejvid Sater (David Satter) u svom svedočenju pred američkim Kongresom, postiglo se suprotno od onoga što se tražilo:
"Reformatori su izgubili popularnost u Rusiji, ne zbog toga što su branili demokratiju, već zato što su omogućili kriminalizaciju svoje zemlje".32
Ne bismo mogli bolje da otvorimo pitanje o posledicama spontane politike, drage nekim ekonomistima. Ima ih u Moskvi, Vašingtonu, ali i u Parizu, kao i u nekoliko drugih prestonica. Veoma često, ekonomska politika, sprovedena u delo u ime kanona dominantne ekonomije, podseća na mazgu, jogunastu i sterilnu. Ona se ustvrdoglavi u svojim greškama i ništa ne olakšava. Kada se njeni rezultati razlikuju od predviđanja uvek se nađu dobra objašnjenja. Po pravilu, reći će vam da su principi dobri, ali da nisu bili primenjeni sa dovoljno odlučnosti i istrajnosti. Nesložni glasovi se tada jednim zamahom ruke uklanjaju i optužbe za okrenutost ka prošlosti lako se upućuju onome ko kritikuje. Tako shvaćena ekonomska politika predstavlja, to ne zaboravimo, za one koji je primenjuju i brane, inkarnaciju modernosti i progresa.
Sve bi ovo ličilo samo na lošu šalu da posledice nisu bile toliko ozbiljne. Očekivana dužina trajanja života u Rusiji je drastično skraćena tokom tih užasnih godina. Stotine hiljada mladih, oba pola, gurnuti su u prostituciju i kriminal. Siromaštvo proizvodi nasilje, a poniženje hrani mržnju i gnev.

* Prvo poglavlje knjige Economistes contre la démocratie: Pouvoir, mondialisation et démocratie (Ekonomisti protiv demokratije: Vlast, mondijalizacija i demokratija) Žaka Sapira (Jacques Sapir), francuskog ekonomiste, profesora na Ecole des Hautes Etudes en Sciences Sociales u Parizu. Knjiga je objavljena u Parizu, u izdanju Albin Michel, 2002. Prevela sa francuskog Liliane Petrovic.
1 G. Myrdal, The Political Element in the Development of Economic Theory, objavljeno inicijalno na švedskom jeziku 1930, Cambridge, Mass., Harvard University Press, 1954. u prevodu na engleskom.
2 O toj transformaciji pogledati F. Lordon, Les Quadratures de la politique économique, Albin Michel, 1997.
3 Videti G. W. Breslauer et C. Dale, "Boris Yeltsin and the Invention of a Russian Nation-State", Post-Soviet Affairs, vol. 13, no 4, 1997, pp. 303-332.
4 MIT: Massachusetts Institute of Technology (prim. prev.).
5 O. Blanchard, K. Froot, P. Krugman, R. Layard i L. Summers, Reform in Eastern Europe, Cambridge, Mass., MIT Press, 1991.
6 R. Dornbush, "Priorities of Economic Reform in Eastern Europe and Soviet Union", Occasional Paper no 5, CEPR, London, 1991.
7 Za sistematičniju evaluaciju pogledati, J. Sapir, "A l'épreuve des faits... Bilan des politiques macroéconomiques mises en śuvre en Russie", Revue d'études comparatives Est-Ouest, vol. 30, no 2-3, 1999, pp. 153-213.
8 Umesno je dodati da je, kasnije, 1997, MMF prestao da se protivi takvim taksama. Ali, avaj, zlo je već bilo učinjeno.
9 Za bližu analizu procesa koji je doveo do krize pogledati J. Sapir "La crise financičre russe: la finance émergeante en transition", in J. Gravereau et J. Trauman (ed.), Crises financičres, Economica, 2001, pp. 271-288.
10 J. Sapir, Le Krach russe, La Découverte, 1998.
11 Pogledati, na primer, S. J. Grossman i J. Stiglitz, "Information and Competitive Price Systems", American Economic Review, vol. 66, no 3, maj 1976, Papers and Proceedings of the Annual Meeting of the American Economic Association.
12 J. Sapir, Le Krach russe, op. cit.
13 J. E. Stiglitz, "Quis Custodiet Ipsos Custodes?", Keynote Address, Annual Bank Conference on Development Economics. Europe Governance, Equity and Global Markets, World Bank i CAE, Pariz, 21-23. jun 1999.
14 Pogledati, naročito, S. Fisher, "Prospects for Russian Stabilization in the Summer of 1993", in A. Aslund (ed.), Economic Transformation in Russia, New York, St. Martin's Press, 1994, pp. 8-25 i J. Sachs, "Prospects for Monetary Stabilization in Russia", in A. Aslund (ed.), Economic Transformation in Russia, op. cit., 34-58. Ovde treba podsetiti da je Stanley Fisher tada bio drugi čovek po značaju u MMF.
15 V. Mau, Ekonomika i Vlast: predvoditelnie itogi, Moskva, Natchala Press, 1995, str. 42.
16 Jeffrey Sachs, Anders Aslund, Stanley Fisher.
17 O ovim događajima pogledati J. Sapir, Le Chaos russe, La Découverte, 1996.
18 Naziv dela engleskog Dugog Parlamenta, koji je Oliver Kromvel 1648. zadržao (oko 60 članova, dok je ostale izbacio) (prim. prev.).
19 Oblik vladavine u Francuskoj pre revolucije 1789. godine (prim. prev.).
20 Videti J. Sapir, "Le FMI et la Russie: conditionalité sous influence", Critique Internationale, no 6, zima 2000, pp. 12-19.
21 Videti J. R. Wedel, Collision and Collusion. The Strange Case of Western Aid to Eastern Europe, 1989-1998, New York, St. Martin's Press.
22 C. Goldberg, "U.S. Seeks Millions in Suit Against Advisers to Russia", New York Times, 27. septembar 2000, elektronsko izdanje.
23 Videti R. Bonner, "Bank of New York Dismisses Second Employee in Laundering Case", New York Times, 3. septembar 1999, elektronsko izdanje.
24 Videti D. Hoffman, "In Russia, the Money doesn't Add up", Washington Post, 29. avgust 1999, str. A1 i "N.Y. Probe Unsettles Moscow Magnates", Washington Post, 31. avgust 1999, str. A7. Videti takođe svedočenje T. A. Renyi, predsednika Bank of New York Co. Inc. pred Odborom za banke i finansijske usluge Predstavničkog doma američkog Kongresa, Washington, 22. septembar 1999, via Internet (www.house.gov/banking/testoc2.html).
25 S. Fisher, "Prospects for Russian Stabilization in the Summer of 1993", in A. Aslund (ed.), Transformation in Russia, op. cit., str. 24.
26 F. W. Ermath, "Testimony of Fritz W. Ermath on Russian Organized Crime and Money Laundering before the House Committee on Banking and Finance", 21. septembar 1999, Washington, USGPO, via Internet (www.house.gov/banking/testoc2.html).
27 Department of Justice (prim. prev.).
28 USAID je agencija američke vlade za finansiranje tehničke pomoći zemljama u razvoju. Ona je bila jedan od osnovnih izvora finansiranja HIID, sa iznosima koji su prelazili više desetina miliona dolara.
29 M. Bivens, "Harvard's Fitting Choice", elektronsko izdanje Moscow Times, 18. jun 2001.
30 J. Kahn i T. O'Brien, "How Goldman Sachs Escaped the Russian Economic Bloodbath", The New York Times, 17. oktobar 1998.
31 Ibid.
32 David Satter, Senio Fellow, The Hudson Institute and Visiting Scholar, The John Hopkins University Nitze School of Advanced International Studies, (SAIS), Statement, House Committee on International Relations, 7. oktobar 1999.