Estradna banalizacija zločina

U jednu od tekovina medijske slobode ubrajaju se i TV-pričaonice, skrojene prema prividno demokratskom principu "neka se čuje i druga strana". Najozbiljnije društvene i političke teme se na tim emisijama pretvaraju u predmet zabave desetina hiljada navijački ostrašćenih gledalaca i idealna su prilika da se svakojake aveti prošlosti promovišu, štaviše rehabilituju, u očima nekritičke, neobrazovane, petnaestogodišnjom propagandom zatrovane publike. Pred gledaocima se ređaju visoki funkcioneri SPS-SRS režima, ratni huškači i ratni profiteri, likovi koji su posredno, a neki čak i neposredno, krivi za zločine prema drugima, za zločine prema sunarodnicima i pljačku neviđenih razmera. Nastupaju samouvereno i arogantno, kao najveći pravednici i žrtve, umesto da se zavuku u mišju rupu, mada bi mnogima od njih trebalo da se bavi bar komisija za lustraciju, ako ne i javni tužilac. Pridružuju im se i razni nadmeni stručnjaci koji se razmeću svojim poluistinama i svojim neznanjem.
Ova "strana", dakle, ima puno razloga da učestvuje u takvim emisijama. Pitanje je zašto pristaje da u tome učestvuje ona druga strana, neki od pripadnika malobrojnije grupe ljudi koju smo devedesetih nazivali "druga Srbija"? Pristaju da budu izloženi najgorim uvredama, a pod adrenalinom često nisu sposobni da se argumentovano suprotstave bezočnim tvrdnjama i lažima, kojima se obesmišljava svaki razložan razgovor. Verujem da su njihovi motivi časni, valjda je njihova želja da makar nekome otvore oči i objasne neke činjenice koje mnogi zapravo ne žele ni da čuju ni da znaju. U tome uglavnom ne uspevaju, pa posle ovakvih emisija ostaje samo gorčina. Mučan utisak dodatno pojačavaju mladi navijači u studiju, razni obrazovci, justinovci i nomokanonovci, koji se ponose svojim fašističkim sklonostima. Ove "svađaonice" čak i manje indoktrinirane gledaoce u najboljem slučaju navode na zaključak da su "svi isti", "svi su jednako krivi", "samo se svađaju" dok narod "nema šta da jede". Sasvim je očigledno kojoj političkoj opciji i kakvoj političkoj budućnosti one idu u prilog.
U ovoj nakaradno shvaćenoj i primenjivanoj slobodi medija i prava na izražavanje sopstvenog mišljenja jedini mogući odgovor bio bi principijelno odbijanje učestvovanja u takvim talk-show-ima, njihov dosledan bojkot. Treba sve ove aktere naše katastrofalne prošlosti (koja nažalost i nije prošlost) naprosto pustiti da se - kao u Miloševićevo vreme - sami međusobno raspričaju. Emisije bi tako postale dosadne, verovatno bi opala gledanost, od čega bi bilo bar kakve-takve koristi. I ne bismo se zavaravali da smo se igde bitno pomerili ili promenili. I bar ne bismo učestvovali u vređanju žrtava. Jer takve emisije, i ono što se u njima čuje, nedopustiva su uvreda upravo i najviše za žrtve.
Zar iko može zamisliti da su se u posleratnoj Nemačkoj oči u oči mogli naći Julius Štrajher i Hajnrih Bel (poređenja nisu lična) da bi javno raspravljali o tome da li je nacizam bio dobar ili loš za čovečanstvo i za sam nemački narod, i da li se holokaust uopšte desio ili je to bilo samo sporadično ubijanje na svim stranama kao neminovna pojava u ratu, koji je izbio kao posledica međunarodne jevrejske zavere?