Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XVII (2005)

362-363

1-31. avgust 2005.

Republika

Zbivanja

Čvrsto zatvorenih očiju

Danas, deset godina posle zločina koji predstavlja civilizacijsku sramotu, građani Srbije su na kraju puta satkanog od laži, obmana, pljačke, ubistava, zločina i zločinaca

Dragica Stanojlović

Posle Srebrenice u Srbiji ne bi smelo ništa da ostane isto. Srebrenica je raskrsnica sa koje Srbija treba da odabere novi put. Monstruozna uništenja ljudi, koja su svoj patološki klimaks dostigla u Srebrenici, zahtevaju preispitivanje svakog od nas koji smo u tom neizmernom ludilu živeli. Srebrenica je kraj mitske priče kojom su Srbi hranili svoje infantilne duše. Posle Srebrenice mentalna matrica Srba je ozbiljno devastirana. Njen zapis o narodu koji dostojanstveno brani slobodu i svoje bližnje je - isprljan. Epski ratnici koji su odvažno kretali u boj za "krst časni i slobodu zlatnu" izgubili su slavu i junaštvo. Istorija pisana kao pesma u kojoj su Srbi hrabri i pravedni izbrisana je krvlju srebreničkih žrtava. Deset godina je zvanična i nezvanična Srbija ćutala, odlagala bolni susret sa stravičnim zločinom, umanjivala ga, optuživala druge i uljuljkivala sebe lažima. Danas, deset godina posle zločina koji predstavlja civilizacijsku sramotu, građani Srbije su na kraju puta satkanog od laži, obmana, pljačke, ubistava, zločina i zločinaca. Čvrsto zatvorenih očiju prešli su taj put, višestruko povređivani, noseći u svom kolektivnom nesvesnom zapis o sopstvenoj nevinosti i zločinačkim nastojanjima drugih naroda da ga nevinog optuže, da ga nevinog kazne, da ga iz zlobe i zavisti unište. Stare mitove budile su nove vođe, željne slave i bogatstva koje su lako mogli da steknu u ratovima. Ispraćali su građani Srbije svoje ratnike sa cvećem uvereni da je njihov odlazak na tuđu zemlju i u tuđe kuće častan posao spasioca. Profana formula vešto aktivirana scenarijem koji funkcioniše u svakom autoritarnom društvu, po kojem je neprijatelj svako ko ne misli kao vođa, podelila je stanovnike Srbije na one koji slede "patriotski" put i na "izdajnike i strane plaćenike". "Patriote" su sledile svoje mentalno devijantne vođe bez sposobnosti da anticipiraju raspone tragedije koja se događala na prostoru nekada zajedničke

države. Nesposobni da izgrade lični stav o zbivanjima u njihovom okruženju, bez kritičkog odnosa prema plasiranoj informaciji, oni su kao istinu prihvatali vulgarno simplifikovanu floskulu da se Srbi brane od združenih napada povampirenih vekovnih neprijatelja, Turaka, Nemaca, ustaša i ostalih probuđenih zločinaca. Uživljavali su se u uloge žrtava i pravednih stradalnika, koje se mentalno lako nose. Nizak nivo političke kulture, koji odlikuje pripadnike autoritarne grupe, sklonost da nekritički prihvataju konstruisane slike o veličini sopstvenog naciona čija je civilizacijska uloga određena zakonima kosmičkog reda, predstavljali su kolektivni mentalni štit pred racionalnim sagledavanjem suštine velike nesreće koja se gotovo materijalizovala od siline patnji, muka i stradanja ljudi koji su se našli na udaru "patriotskih" ratnika. Deset godina kolektivnog ćutanja nad najmorbidnijim zločinom savremenog čovečanstva dovelo je do kulminacije socijalne patologije u kojoj su svi njeni stanovnici postali taoci sveopšteg bezumlja. Članovi političkog establišmenta

taoci su sopstvene želje za vlašću i nesposobnosti da otvore oči pred zadacima koje su deklarativno preuzeli. Oni ne umeju i ne smeju da se suprotstave neformalnoj grupi ljudi koja se obogatila igrajući ratne patriotske igre i koja svojim novcem i direktnim uticajem na formalne predstavnike vlasti kroji istinu prema svojim merama. Građani su taoci svojih strahova od mučne svakodnevice od koje se štite čvrsto zatvarajući oči pred informacijama koje mogu da budu veoma bolne. Retki su odvažni i odgovorni koji su za Srebrenicu znali od onih krvavih dana kada su ljudi ubijani samo zato što je u nečijem bolesnom umu bila još bolesnija ideja o stvaranju velike države samo za Srbe. Njihovi glasovi razuma gubili su se u orkestriranom napadu "patriotskog" bloka koji je štitio ubice i zločince, napadom branio svaki pokušaj približavanja istini.
Strahote Srebrenice ćutanjem građana Srbije preseljene su u njihovu svakodnevicu. Zatvorenost za patnje drugih, prihvatanje suživota sa zlikovcima i razbojnicima koje deo stanovnika veliča kao heroje, odsustvo potrebe da se suprotstave primitivizmu, nasilju i bezumlju, opšte je duhovno stanje današnjih Srba.
Deo političkog i crkvenog establišmenta uporno pokušava da promoviše ideju zločina bez kazne. Sabiraju ubijene pripadnike srpskog naciona kao da žele da nekom morbidnom računicom sakupe sve smrti počinjene u opštem ludilu, pa da uporede broj žrtava kako bi onaj ko ima najviše ubijenih bio oslobođen odgovornosti za smrti onih drugih. U tom stravičnom obredu prebrajanja i razvrstavanja ubijenih poništava se elementarni humani zapis dat kao obaveza da saosećamo sa patnjama drugih ljudi. Zločinci koji su podstrekavali i organizovali ubistva nastavljaju sa zločinačkim delom brišući identitet žrtava i prevodeći ih u apstraktne brojke, s ciljem da kod mentalno uspavanih građana Srbije ne izazovu saosećanje sa stradalima.
Zločin Srebrenice u rudimentiranim ružnim i bolesnim delovima je svakodnevica Srbije. Kad osvanu natpisi u srpskim gradovima, kojima se njihovi bolesni kreatori zahvaljuju ubici za Srebrenicu, nije problem u tome što postoje devijantne ličnosti koje kreiraju takvo delo već je problem u tome što nema ko da ga izbriše. Građani Srbije su se zgrozili gledajući snimke egzekucije izvršene nad srebreničkim mladićima ali to svoje stanje nisu izrazili masovnim okupljanjima i odavanjem pošte stradalima. Ako asocijalna manjina divlja državom vređajući sve ljudsko u čoveku, zašto oni koji sebe smatraju drugačijima taj svoj stav ne iznesu javno?
Predsednik Srbije i časni malobrojni članovi nevladinih organizacija i odvažni pojedinci su to učinili. Veoma malo da se zločin Srebrenice odagna sa savesti srpskog naroda. Ravnodušno ćutanje većine i raspojasano divljanje devijantne manjine čine zločin Srebrenice aktuelno prisutnim. Čvrsto zatvaranje očiju pred njegovom težinom učiniće da ostanemo slepi pred svakom budućom nepravdom i zločinom. U mraku naše neodgovornosti ostaćemo uplašeni, zarobljeni i nesrećni. U našem zarobljenom umu lepota, napredak i prosperitet neće pustiti klice. Neshvatanje moralnih i etičkih pravila koja univerzalno povezuju čovečanstvo ostaviće nas kao i do sada na marginama civilizacije.


	Događanja	Farsa do suzavca

Republika