Rat gospodina Buša

Imanuel Volerstin

Sada znamo da se Džordž V. Buš, pre svog izbora za predsednika, poverio jednom svom prijatelju da želi rat sa Irakom i da će se, za razliku od oca, otarasiti Sadama Huseina. I tako je i uradio. Ali, pošto su američke tikve ozbiljno počele da se obijaju o njegovu glavu, a većina Amerikanaca danas kaže da rat ne vredi izgubljenih života, vreme je da se svedu računi onoga što je gospodin Buš postigao.
Želeo je munjevit rat i nije uspeo. Američki okupatori danas su suočeni, dve godine posle započete invazije, s nepopustljivim iračkim otporom koji izgleda da SAD nisu u stanju da uguše. Umesto toga, kako vreme prolazi, otpor izgleda sve smrtonosniji. SAD kažu da je njihova strategija treniranje iračkih vladinih trupa do tačke kada će one moći da se nose s ovim otporom. Svi, međutim, priznaju, a pre svih američki generali u Iraku, da SAD možda neće postići ovaj cilj ni za mnogo sledećih godina, a možda nikad. Sam Donald Ramsfeld govori o potrebi da se ostane u Iraku dvanaest godina, što znači da ne misli da će iračka vlada uskoro biti u stanju da kontroliše irački otpor, bez američke pomoći.
U ovom trenutku tek je nekoliko pojedinaca iz iračke vlade koji bi učinili i mali takav napor dobrovoljno. Izgleda da trening ne uspeva. Može se pretpostaviti da su američki treneri kompetentni i visoko motivisani. Zašto onda trening ne daje rezultate? Ima tu nekoliko razloga. Jedan je motivacija iračkih trupa. Najvećim delom, oni su u tome jer je to relativno dobro plaćen posao, iako sada krajnje opasan.
Pa skupljaju čekove a izbegavaju bitke, posebno otkad su, u većini, loše opremljeni. Jedan odvažan zapadni novinar, koji upravo dolazi iz tih trupa (većina zapadnih novinara ostaje u dobro zaštićenoj zelenoj zoni Bagdada), priča da ove grupe pevaju antiameričke pesme čim se njihovi američki savetnici udalje.
Neki komentatori su uporedili američki trenirane i podržavane iračke trupe sa snagama otpora. Ove druge, bez američkog treninga i podrške, izgleda da se bore jako dobro, što priznaje i američka vojska. Oni sigurno u tome nisu zbog para. Usuđujem se da kažem da su u tome zbog patriotizma, svejedno da li je to irački nacionalni patriotizam ili islamski džihad, ili kombinacija oba. A to je veoma moćna motivacija. Malo-malo neki američki savetnik obećava da će ustanici biti savladani i nudi primere kako su Britanci savladali malezijske ustanike i Mau Mau u Keniji. Ali, postoje očigledne razlike. U Maleziji, ustanici su bili ukorenjeni u kineskoj zajednici, a malajska većina za njih nije imala simpatija. A Mau Mau je nedostajao pristup modernom naoružanju. Nema poređenja sa situacijom u Iraku koja je bliža, po svojoj strukturi, svim onim pokretima otpora koji su pobedili zapadne režime ili režime koje je Zapad podržavao.
Gospodin Buš je, takođe, želeo režim na vlasti koji bi bio jak, dugoročan saveznik, sposoban da upravlja zemljom. Do sada mu nije uspelo.
Nijedan od tri računa - snaga, uloga značajnog američkog saveznika i sposobnost upravljanja zemljom - iračka vlada još nije u stanju da plati.
Vojnu snagu, jasno je, nema. Hajde da pogledamo sposobnost upravljanja zemljom. U haotičnoj situaciji kakvu Irak danas pokazuje vidi se odlazak obučenih profesionalaca koje Irak ima više od većine bliskoistočnih zemalja. Za vreme Sadama, neki su odlazili zbog represije ili straha. Danas odlaze jer im živote ugrožavaju mafiozi, ustanici, nasumično nasilje i kidnapovanje. Obrazovane žene ostaju u kući delom iz straha od haosa, a većim delom zbog muslimanske fundamentalističke prisile.
Što se tiče značajnog američkog saveznika nadam se da Kondi Rajs ne računa na sadašnju iračku vladu, ni kratkoročno ni dugoročno. Jer Iračani moraju da deluju zajedno, a enormne su tenzije između raznih etničkih i religioznih grupa. Ako je iračka vojska slaba, to ne zavisi od milicija koje su, sve je jasnije, budućnost reda (i nereda) u Iraku. Sve u svemu, ne postoji nacionalni projekat, bar ne onaj po kojem si dobar momak u neoliberalnom svetskom poretku.
Treće čemu se gospodin Buš nadao bilo je ponovno dokazivanje neosporne hegemonije SAD u svetskoj areni. Već je suvišno ponavljati da je ime sadašnje situacije multipolarnost i da su SAD na nizbrdici. Dik Čejni može da galami koliko hoće, a da se mi pitamo da li doista veruje da su SAD jače nego ikada i da svet udovoljava američkim željama.
I, konačno, kao uskogrudi i uskomisleći provincijalac, kakav je Džordž V. Buš, očekivao je da će SAD procvetati kod kuće i vratiti se u mitski raj barona razbojnika iz 19. veka, da će se sreća slivati u srećne male gradove, sa hrišćanskim porodicama, koje nedeljom odlaze u crkvu, krijući svoje grehe. Umesto toga, SAD žive nacionalni kulturni rat koji je masivan i preti da postane nasilan u sledećoj deceniji. SAD nikada nisu toliko bile raslojene, unutar sebe, još od vremena građanskog rata. Doista, na neki način, SAD ponovo odigravaju građanski rat. Ali, kako to inače biva, ponavljanje ne proizvodi samo farsu već, mnogo više, proizvodi zlo.
Ričard Nikson, u retrospektivi, izgleda samo kao kratkoročni kriminalac, ali, barem, inteligentan. On se nosio sa porazom u Vijetnamu iako nije započeo rat. Ipak, njegov pad su izazvale njegove ulizice u kontekstu poraza u Vijetnamu. Da li će Džordž V. Buš biti okrivljen? Sumnjam. Ali su njegove ulizice daleko moćnije nego ulizice Triki Dika, a istorija (i američki narod) sudiće mu mnogo strožije.
U međuvremenu, Amerikance i Iračane ubijaju i sakate svaki dan. A ove smrti ništa dobro neće doneti.

Komentar br. 164, 1. jul 2005.
Prevela Borka Đurić