Krstan Malešević, "Ljudski trag", I, II, III, Media centar, "Prelom", Banjaluka 2005, str. 752

Tragom zločina u Bosni

U svojoj trotomnoj knjizi Ljudski trag u izdanju banjalučkog "Preloma", danas jedne od retkih izdavačkih kuća u Republici Srpskoj koje nisu na liniji nacionalizma niti još uvek živog, povampirenog čak, nasleđa karadžićevskih šovensko-fašistoidnih ideja o posebnom božjem izaslanstvu "napaćenog i golorukog srpskog naroda", prof. dr Krstan Malešević promišlja, najopštije rečeno, moralnu dimenziju smisla ljudskog življenja. U prvom tomu reč je o teorijskom poimanju morala, u drugom o moralu u svakodnevnom životu, a u trećem se, pak, razmatraju pitanja sudbine morala u krvavom bratoubilačkom ratu na prostorima bivše SFRJ. I sam žrtva Karadžićevog režima, prinuđen da, zbog opiranja ratu i suludoj politici etničkog čišćenja koju su po prećutnom odobrenju iz Beograda disciplinovano i sa velikim žarom sprovodile srpske vođe u Bosni, napusti Banjaluku gde je na Ekonomskom fakultetu radio kao profesor, Malešević u trećem delu svoje knjige opširno opisuje ratne događaje iz vizure čoveka koji je odbio da ide na front i bori se protiv svojih prijatelja Bošnjaka i Hrvata, pa je nekoliko ratnih godina proveo u sablasnom gradu koji je uvođenjem populističkog jednoumlja pod parolom "ti si ništa, srpski narod je sve", pre ličio na koncentracioni logor nego na nekadašnju šeher Banjaluku prepunu života i raspevane mladosti.
Čini se da je taj nepotrebni rat - koji su na Zapadu s pravom posprdno nazvali "lični rat gospodina Miloševića" - strahote koje je doneo, kao i posledice po međunacionalne odnose u Bosni i danas teško sagledive, zapravo nagnao profesora Maleševića da prione na pisanje jedne ovakve knjige. Jer najsvežije primere ljudskog moralnog posrnuća i potkopavanja osnovnih temelja ljudske etičnosti dao nam je, po bestijalnosti, mržnji i zločinima, upravo "naš" građanski rat, posebno u Hrvatskoj i Bosni. Humanista po prirodi i demokrata po ubeđenju, autor život shvata kao večno preispitivanje sebe samoga, ne samo drugih jer veruje u Sokratovu tezu da život bez toga gubi svaki smisao. Malešević je uveren da je neprestano i uporno uspinjanje na duhovne vrhove naprosto neophodno ako se želi, u skladu sa najvišim principima uma, pronalazak uporišnih tačaka u životu bez kojih ne vredi ni živeti. Samo takav odnos prema svetu i životu određuje čoveka kao moralno biće i nakon njegovog odlaska sa ovog sveta ostavlja duboku brazdu vidljivu novim pokolenjima, ostavlja, jednostavno rečeno, istinski humani, ljudski trag. Otuda i naslov ove knjige.
Nažalost, nasilje nastaje u uslovima glorifikacije vlastitih interesa, bilo da se radi o određenoj socijalnoj grupaciji ili etničkoj zajednici. Nasilje generišu ne samo ti interesi već i nerazumevanje i neprihvatanje interesa i potreba drugih. A to uvek i svuda dovodi do konflikta pri čemu vojno jači nameće svoju volju drugima. To je univerzalni princip ljudske istorije. U Bosni, sredini za koju se do samog izbijanja sukoba naivno verovalo da do njega neće doći, dogodili su se najveći zločini prema civilnom stanovništvu nakon Drugog svetskog rata. To se pre svega odnosi na masakr 8000 bošnjačkih civila u Srebrenici, na zločinačko ubijanje Sarajeva i Sarajlija opsadom koja je trajala tri i po godine, i na sistematsko "čišćenje" teritorija, ubijanjem i proterivanjem muslimanskog življa. U vladi tzv. Srpske Republike Bosne i Hercegovine (docnije Republike Srpske) u najboljem nacifašističkom maniru postojao je tzv. Odbor za nacionalnu čistotu, a po opštinama i preduzećima takvi odbori su se eufemistički zvali Komisije za nivelaciju kadrova. Te komisije su formirane još 1991. godine nakon jednostranog i od strane federalne države nekažnjenog odvajanja samoproklamovane tzv. SAO Bosanska Krajina (koja je odmah uspostavila najtešnju saradnju sa uveliko postojećom fantomskom paradržavom na teritoriji Hrvatske koja je sebe nazivala SAO Krajina, docnije Republika Srpska Krajina, čije formiranje "balvan revolucijom" 17. avgusta 1990, federalna država takođe nije ničim sankcionisala!).
Komisija za nivelaciju kadrova u banjalučkim preduzećima i ustanovama, čiji je šef 1992. godine postao zloglasni Radoslav Brđanin, bavila se etničkim čišćenjem u Banjaluci. Niko ko nije bio Srbin nije mogao ostati na rukovodećem položaju u opštini, firmi ili kakvoj drugoj ustanovi. Isti je slučaj bio i sa "neposlušnim Srbima" istinski projugoslovenski orijentisanim, koji su se protivili šovinističkoj politici SDS-a i zagovarali ravnopravnost svih nacija i vera. Brđanin je poručio Hrvatima, Bošnjacima i "slabim" Srbima da se sami povuku u određenom roku, inače će to biti učinjeno silom od strane Srpskih odbrambenih snaga. Već tada je, dakle, sa zvaničnog mesta obelodanjeno postojanje paravojnih formacija za koje su nacionalisti tvrdili, a i danas kada se nekima od njih sudi u Hagu tvrde da ih nije bilo! Na stan profesora Maleševića neposredno nakon takvog upozorenja "nepoznati maloumnik je bacio bombu kašikaru". Policija nije ništa preduzela, a počinilac, naravno, nikada nije uhvaćen. Odbivši vojni poziv, jer nije želeo da se bori protiv svojih nekadašnjih komšija Hrvata i Muslimana, usled neviđenih pritisaka koji su potom usledili, Malešević je bio prinuđen da napusti Banjaluku, grad koji nije neposredno bio izložen ratnim dejstvima, ali je to bio duhovno otupeo, rastrojen i nacionalizmom potpuno zatrovan grad.
Ova knjiga nije ispovest samog autora, to je ona najmanje. Ona ima svoj moralno-filozofski pa i sociološki aspekt koji su dominirajući. Ipak, svesno sam izdvojio ovaj treći, najmanji, najsićušniji, ali ovom trenutku svima u Srbiji najprimereniji. Jer i nakon deset godina od bratoubilačkog rata, od neshvatljivog srpskog zločina u Srebrenici, od Karadžićevog "davljenja" Sarajeva, od fašističkih logora za nesrbe kao što su bili npr. Manjača i Keraterm, čak 60 odsto građana Srbije ne veruje da su se tako masovni zločini uopšte dogodili. Takvima preporučujem ovu knjigu, ali samo treći tom pa i tu jedva nekih pedesetak stranica (takvi i inače malo čitaju!) u kojima jedan bosanski Srbin, a ne "belosvetski eksperti koji mrze Srbe i vaskoliki srpski narod", autentično svedoči o tim događajima.