Razgovor s Jelkom Kljajić Imširović

Državna tajna

O jednoj smrti, sudskom procesu "šestorici" i uslovima za iskorak ka demokratiji

Već dvadeset i jednu godinu, svake godine, 30. aprila obeležavamo godišnjicu smrti Radomira Radovića. Tog dana Radomir Radović je pronađen mrtav. Mnogo toga se za ovih dvadeset i jednu godinu promenilo u državi, društvu, životima Radomirovih prijatelja sa Otvorenog univerziteta, ali jedna stvar je ostala ista. Poslednji dani života Radomira Radovića i okolnosti u kojima je umro ostali su državna tajna. Reč je o državnoj tajni koju čuva Državna bezbednost, nekada DB, danas BIA. Ta smrt neće biti rasvetljena sve dok se ne otvore arhivi Državne bezbednosti. Ključ je i dalje u rukama ove službe - kaže za Danas Jelka Kljajić Imširović. Godine 2003. uputila sam pismo Savetu za državnu bezbednost Vlade Republike Srbije u kojem sam zahtevala da mi se omogući uvid u relevantnu dokumentaciju o smrti Radomira Radovića. U deset tačaka zahtevala sam uvid u određene dokumente koji su važni za rasvetljavanje smrti ovog mladog čoveka. Nisam dobila nikakav odgovor ni od prethodnog Saveta za državnu bezbednost - Živkovićeve vlade, ni od ovog koji deluje pod Koštuničinom vladom. Jednostavno, Državna bezbednost ostaje nedodirljiva.

Ko je bio Radomir Radović?
On je najtragičnija ličnost iz kruga beogradskih disidenata vezanog za Otvoreni univerzitet. Zapravo žrtva političko-policijskog obračuna sa Otvorenim univerzitetom. Ono što se birokratskim jezikom naziva "slučaj Radomira Radovića" počelo je kao "slučaj dvadeset osmorice" 20. aprila 1984. godine kada je u jednom privatnom stanu, za vreme predavanja Milovana Đilasa na temu "Nacionalno pitanje i KPJ između dva svetska rata", uhapšeno dvadeset i osam ljudi koji su došli da čuju predavanje i razgovaraju. Među uhapšenima je bio i Radomir Radović. Iste večeri, dok su u Gradskom SUP-u uzimane izjave od uhapšenih, održan je i jedan sastanak. Stane Dolanc je u Gradskom SUP-u održao sastanak na kojem su pored njega bili prisutni ljudi iz političke i policijske nomenklature grada. Sutradan u novinama osvanuli su naslovi: "Stane Dolanc u Gradskom SUP-u" i "Uhapšena ilegalna grupa". Dakle, sa najvišeg nivoa koordinirana je i vođena akcija obračuna sa Otvorenim univerzitetom. Od političara protiv Otvorenog univerziteta i "opasne grupe koja drži ilegalne sastanke" najeksplicitnije su se izjašnjavali Stane Dolanc, Veselin Đuranović, Branko Mikulić, Nikola Ljubičić, Hamdija Pozderac i Slobodan Milošević, tada predsednik Gradskog komiteta SK Beograda.
Radomir Radović je bio građevinski tehničar, tada zaposlen u Hidrogradnji, istaknuti sindikalni aktivista. On je bio veoma obrazovan čovek i interesovao se za sva politička dešavanja.
Između 20. i 21. aprila saslušavan je u policiji. Saslušavao ga je Ranko Savić, visokorangirani operativac DB-a, inače zadužen za neprijateljsku delatnost u kulturi i na BU. Ponovo je uhapšen 22. aprila, saslušavan i pušten negde iza ponoći. U ponedeljak 23. aprila Radomir odlazi na posao, vraća se kući, izlazi da se nađe sa devojkom, u kasnim poslepodnevnim satima rastaje se sa devojkom i nestaje. Od tada ga niko od poznanika i prijatelja nije video do 30. aprila kada ga je tetka Jelena pronašla mrtvog. Mi, učesnici Otvorenog univerziteta, kao i Radomirovi najbliži, verovali smo da je on 23. aprila ponovo uhapšen.

Zašto je baš Radomir postao žrtva policijskog terora?
Možda baš zato što je bio radnik, i to obrazovan i politički i sindikalno angažovan radnik. Još 1982. godine Radomir je uputio pismo Devetom kongresu Saveza sindikata Jugoslavije u kojem se založio za sindikat nezavisan od države, za istraživanje uzroka krize u kojoj se društvo tada nalazilo, i postavio pitanje političke, krivične i moralne odgovornosti tadašnjeg rukovodstva za krizu. Takođe, tražio je da se sindikat izjasni protiv uvođenja vojne diktature u Poljskoj i represije nad poljskim radnicima i sindikatom Solidarnošć. To DB-u sigurno nije promaklo. Državna bezbednost je pratila i šta se događa na javnim tribinama, a tu je, takođe, povremeno učestvovao i Radomir Radović. Sećam se jedne njegove diskusije u SKC povodom drugog izdanja knjige Karla Štajnera Sedam hiljada dana u Sibiru. Bila sam impresionirana zrelošću njegovih pitanja i dubinom razumevanja društvenih procesa i represije u SSSR-u. Mnogi su tada postavljali pitanje: kako da u Staljinovo vreme nije bilo otpora tom tiranskom režimu. Radomir je intervenisao. Ustvrdio je da to nije tačno, da su i u najmračnijem vremenu masovnog terora postojali svesni otpori diktatorskom režimu.
Ubrzo nakon Radomirove smrti, u režimskoj štampi pojavile su se DB-ovske insinuacije da je on na saslušanjima dao vrlo "pozitivnu izjavu", tj. izjavu protiv Otvorenog univerziteta. A u jednom od saslušanja, čiju zabelešku posedujem, pitaju Radomira da li je bio na tribini na kojoj su govorili Branko Horvat i Nebojša Popov. Reč je o javnoj tribini. I dalje pitaju ga za sastanak Otvorenog univerziteta na kojem je uhapšen, ko ga je pozvao, da li je on nekoga pozivao i šta se događalo. U odgovorima on brani pravo ljudi da slobodno govore ono što misle. Dakle, reč je o besramnoj moralnoj diskvalifikaciji već mrtvog čoveka. Slične diskvalifikacije nalaze se i 18 godina kasnije u odgovoru pukovnika Ivana Đorđevića, tada šefa kabineta ministra Dušana Mihajlovića, na pismo koje je ministru uputio prof. Svetozar Stojanović, tražeći razjašnjenje Radomirove smrti.
U tom periodu radnička klasa je korišćena kao legitimacija društveno-političkog sistema. Za očekivati je da se vlast više plašila obrazovanih radnika nego intelektualaca. Na jednom partijskom sastanku koji je po hitnom postupku organizovao Slobodan Milošević (materijal za taj sastanak je deljen na revers), povodom suđenja šestorici, Milošević je lično govorio o nastojanjima te neprijateljske grupe da podbuni studente u domovima i radnike.

U kakvim okolnostima se saznalo za smrt Radomira Radovića?
U poslepodnevnim časovima, 30. aprila, u brvnari (vikendici) u Orašcu kod Obrenovca tetka Jelena je pronašla Radomira mrtvog.
Postoje dve zvanične verzije o Radomirovoj smrti. Prva verzija potiče od Obrena Đorđevića, prvog čoveka DB Srbije u to vreme. On je 10. maja 1984. izjavio za Tanjug, što su prenela sva sredstva informisanja u SFRJ, da je R. Radović izvršio samoubistvo uzimanjem prevelike doze sedativa. U tom trenutku, obdukcioni nalaz još nije bio gotov. Obdukcija je završena 2. maja, koji je bio neradni dan, i bez prisustva advokata Vite Kneževića i Radomirove tetke Jelene Radović. Oni su imali pravo da prisustvuju obdukciji. Kad su se 3. maja pojavili da prisustvuju najavljenoj obdukciji samo im je rečeno da je ona izvršena prethodnog dana. U obdukcionom zapisniku i izveštaju uz obdukcioni zapisnik, kao i u još jednom izveštaju Instituta za sudsku medicinu, stoji da je Radomirova smrt nasilna, nastala usled uzimanja smrtne doze jedne vrste insekticida koji se koristi u povrtarstvu i vinogradarstvu. Na kraju, sledi i saopštenje Okružnog javnog tužilaštva, sredinom juna 1984. godine, u kojem se eksplicitno kaže da je Radomir izvršio samoubistvo insekticidom i da nema potrebe da se vodi dalja istraga. Inače, javni tužilac koji je trebalo da istražuje Radomirovu smrt bio je niko drugi do Danilo Nanović, tužilac u procesu šestorici. Pretkrivični istražni postupak je zapravo vođen tako da se sve zataška.
U vikendici, kada su došli policija i lekari, nije izvršena nikakva kriminalistička obrada. Nisu uzeti nikakvi otisci na licu mesta da bi se eventualno utvrdilo ko je tu sve bio. Druga važna činjenica je da se u dva dokumenta pominju dva različita datuma njegove smrti. U obdukcionom zapisniku kao datum smrti pominje se 30. april, datum kada je i pronađen. U kasnijem dopunjenom izveštaju Instituta za sudsku medicinu kaže se da je Radomirova smrt nastupila najranije sedamdest dva časa pre obdukcije.

Postoje li bilo kakvi tragovi o Radomiru od trenutka kada se rastao od svoje devojke 23. aprila do trenutka kada ga je tetka Jelena pronašla mrtvog?
Apsolutno se ne zna gde je Radomir bio od 23. aprila do smrti.
Obdukcioni nalaz nije dao odgovore na dva pitanja: u bazi jezika nađena je šupljina ispunjena žutom tečnošću za koju je utvrđeno da je insekticid fenitrotion; na podlaktici je bio ožiljak veličine manjeg zrna pasulja što bi moglo da potiče od davanja injekcije bilo sedativa ili otrova-insekticida fenitrotiona. Okružno tužilaštvo se na to nije osvrnulo, a Institut za sudsku medicinu to nije dalje tumačio. Posebno sumnjiva okolnost je da količina insekticida koja se nalazila u brvnari nije bila dovoljna da bi se Radomir njome otrovao. A i skoro je nemoguće da uzimanje tog insekticida prođe bez povraćanja, a nigde u vikendici tragova povraćanja nije bilo.
U Orašcu Radomira niko nije video. Tik uz ovu brvnaru je kuća jednog učitelja sa kojim se Radomir družio. Nemoguće je da je Radomir živ bio u brvnari nekoliko dana i da se nikome nije javio. Da bi došao do brvnare morao je ići autobusom, pa još dva kilometra peške putem na kojem bi sigurno naišao na poznanike. Niko ga nije video da dolazi, da ide do prodavnice, da izlazi u klozet koji nije bio u kući, da ide po vodu jer u brvnari nije bilo vode. Po njegovom licu se videlo da se od 23. do 30. aprila brijao, a u brvnari nije bilo brijača. Cipele su mu bile potpećene što je govorilo da ih je nosio kao papuče. U kući su postojale papuče. Nije bilo razloga da potpećuje cipele - to je karakteristično za ljude koji su u zatvoru.
Nemam dilemu da je Radomir ubijen. Moja dilema je vezana samo za to da li je reč o unapred smišljenom i naređenom političkom ubistvu ili je, što bi rekao Jočić, smrt nastupila kao neka vrsta "omaške" operativaca koji su ga obrađivali. Moglo se dogoditi da su u policiji pokušali da mu iznude izjavu pod sedativima, da su mu dali prejaku dozu, da su se i sami operativci uplašili pa su ga preneli potajno u brvnaru u Orašcu. Možda je tamo on došao do svesti pa su mu onda dali jedino što su imali pri ruci - taj insekticid.

Kada i kako je javnost upoznata sa Radomirovom smrću?
O Radomirovoj smrti DB i štampa su ćutali nedelju dana. Pre no što je Obren Đorđević zvanično izjavio da je Radomir izvršio samoubistvo sedativima, visokopozicionirani službenik DB-a Ranko Savić u informativnom razgovoru sa jednom učesnicom Otvorenog univerziteta je rekao to isto.

Nakon Radomirove smrti podignuta je optužnica protiv šestorice. To je jedan od poslednjih procesa te vrste u našoj zemlji?
Postupak protiv šestorice kao tužilac vodi Danilo Nanović, istražni sudija je Duško Kovačević, a predsednik sudijskog veća je Zoran Stojković, današnji ministar pravde. Pre nekog vremena sam u emisiji "Utisak nedelje" slušala Zorana Stojkovića, po ko zna koji put, kako govori o tom procesu. Iznenadila me izjava predsednice Vrhovnog suda Srbije Vide Petrović Škero da je zasluga ministra Stojkovića, tadašnjeg sudije, da je taj proces bio javan. Nisam mogla da verujem svojim ušima. Politički procesi su uglavnom bili javni. Proces protiv Draže Mihajlovića je, na primer, preko radija prenošen.
Treba reći, istine radi, da su se optuženi i njihovi advokati danima borili sa sudijom Stojkovićem da se suđenje odvija u većoj sudnici kako bi svi zainteresovani mogli da ga prate. Stojković se u emisiji hvalio kako je od međunarodnih organizacija, primerice od organizacije Amnesty international, dobio pohvale za vođenje tog postupka, što je notorna neistina. Tadašnji sudija Stojković jeste taj proces vodio na jedan uljudan način. Hoću da kažem da se nije drao, nije psovao. Videlo se da on dobro poznaje pravo, ali to svoje dobro poznavanje prava koristio je za zaobilaženje prava, a ne za pravedno suđenje.
Pavluško Imširović, jedan od optuženih, je sudiji Stojkoviću za mesec dana suđenja nabrojao preko dvesta prekršaja sudske procedure.

Šta je sudija Stojković nastojao da izbegne?
Kad god su mu postavljana pitanja vezana za članstvo u Savezu komunista članova sudskog veća, nastojao je da to pitanje izbegne ili bar da ga ne notira u zapisnik. Obrazloženja advokata za postavljanje ovih pitanja su bila utemeljena i jasna. Najviši funkcioneri Saveza komunista su se i pre početka suđenja izjašnjavali protiv "ilegalne" grupe koja je navodno organizovala neprijateljske sastanke. Sva pitanja vezana za partijske sastanke koje je prilježno organizovao Slobodan Milošević, Stojković je karakterisao kao irelevantna i eskivirao ih. Maksimalno je izbegavao svako pitanje koje je pominjalo represiju nad nekima od uhapšenih učesnika Otvorenog univerziteta. Bar pet ljudi je maltretirano u policiji. Jednog mladića su tukli po tabanima. Jednog su saslušavali petnaest sati neprekidno. E, sudija Stojković je onemogućavao da ta pitanja, ako se i čuju u sudnici, uđu bar u zapisnik. Naravno, isto se odnosi i na sva pitanja vezana za R. Radovića.
Kako je Stojković vodio postupak govori i činjenica da je saslušano više od sto svedoka koje je predložio tužilac. Svi ti svedoci su ranije saslušavani u Centralnom zatvoru, a njihovo saslušavanje je istražni sudija poverio DB-u. Nijedan predlog optuženih da se saslušaju i neki drugi ljudi, kao ni druge njihove predloge, sudija Stojković nije uvažio. Ta činjenica dovoljno govori o poslušništvu i poltronstvu sudije Stojkovića u odnosu na režim kojem je služio. Još više o tome govori presuda koju je on izrekao. Ta presuda je apologija tada aktuelnog političkog sistema. On u presudi ostrašćeno brani taj sistem, a napada ideju višepartizma i demokratije zapadnog tipa. Iako je tužilac odustao od gonjenja za udruživanje radi neprijateljske delatnosti, to Stojković u javnim nastupima u poslednje vreme pripisuje sebi. Stojković u presudi izražava žaljenje što se na osnovu izjava svedoka optužbe optuženi nisu mogli goniti za ilegalno neprijateljsko delovanje, pošto on i u presudi i dalje izražava uverenje da se radi o ilegalnim tribinama opozicije. Presuda je inače puna ideološkog žara. Na jednom mestu Stojković u presudi kaže da svakako postoji sloboda mišljenja, ali mišljenja kao psihičkog procesa, ali kad se to mišljenje iskaže, ono više nije samo mišljenje i može da bude i predmet krivičnog gonjenja.
Stojković danas kaže: takvi su onda bili zakoni, pa se tako moralo i postupati. Tačno je da je postojao član 133 kojim se gonio delikt mišljenja. Pogotovo je restriktivan onaj stav tog člana koji se odnosi na zlonamerno i neistinito prikazivanje društvenih prilika. Ali da je Zoran Stojković imao imalo hrabrosti, o čemu ga je Olja Bećković upravo i pitala, on osuđujuće presude ne bi ni pomislio da donese. Tri teksta na osnovu kojih je osuđen Miodrag Milić, sjajan poznavalac novije istorije, bila su vezana za period od pre trideset godina. Sudija sa unutrašnjim integritetom i hrabrošću bi rekao: ne mogu da osudim čoveka za ono što piše o prilikama od pre trideset godina. Stojković je Milana Nikolića osudio za neprijateljsku propagandu samo zato što je u Milanovom stolu pronađena njegova magistarska teza na engleskom jeziku, koju je pokazao samo svom mentoru Ralfu Milibandu. Milićev greh je pak bio što je jedan primerak njegovog teksta nađen kod lektora.

Stojkovićeve izjave danas doživljavate kao krajnji cinizam dželata?
Neverovatno je da i posle svega vređa razum ljudi ovakvim izjavama. Nije jedini. Negde 1987. i Dolanc je pod pritiskom događanja okrenuo ćurak. Samo tri godine nakon naših mrcvarenja na tom procesu on je Mladini dao izjavu da bi bolje bilo da tog procesa i nije bilo. Tada se Dolanc izjasnio i kao protivnik verbalnog delikta, kao i Stojković, ali tek nakon uvođenja višepartizma.

Kako objašnjavate povampirenje Zorana Stojkovića i njegovu neverovatnu funkciju ministra pravde danas?
Mora se priznati da je on dosledan. On je dosledan poslušnik sa stručnim znanjem i bez morala i savesti. Takve svaka vlast, kojoj do morala nije, ceni.
Činjenica da je takav čovek u ovoj zemlji ministar pravde najrečitije govori da se mi još nismo suočili sa prošlošću, da nismo napravili rez u odnosu na prethodni autoritarni sistem, jer isti ljudi zauzimaju još značajnija mesta i funkcije.

Kada ćete poverovati da se ovde društveni odnosi stvarno menjaju?
Kad se otvore arhivi DB-a. To treba da bude početak suočavanja sa prošlošću i ljudima koji su taj i takav sistem kreirali. Zoran Stojković je bio jedan od tih. Drugi uslov da poverujem da se društvo stvarno menja je donošenje zakona o poreklu imovine. Dok god se ne suočimo sa nelegalno stečenim bogatstvom u vreme Miloševićeve vladavine nama će vladati kriminalne i mafijaške grupe, pojedinci ili organizacije.