|
Godina XVII (2005)
|
1-31. jul 2005.
|
 |
|
|
Republika
|
OGLEDI
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Bez rasvetljavanja i sankcionisanja zločina nije moguće uspostaviti političku zajednicu Kritičko mišljenje i zločin Bitnu prepreku na našem putu ka savladavanju mučne prošlosti čine, očigledno, snažni otpori, ne samo u politici već i u kulturi, kritičkom mišljenju i stvaranju institucionalnih i bilo kakvih racionalnih okvira za istraživanje i rešavanje složenih problema naše savremenosti, gde svakako spada i zločin
U proučavanju granica prosvetiteljstva kao oblika kritičkog mišljenja
središnje mesto imaju "kritička teorija" i jedan
od najvećih zločina sredine prošlog veka - Aušvic.1
Jasno je, dakle, šta je teorijski okvir i metoda, a šta predmet istraživanja.
Ako to uzmemo za podsticaj našeg istraživanja, onda bi predmet bio jedan
od najvećih zločina s kraja istog veka, zločin u Srebrenici, a otvoreno
je pitanje teorijskog okvira njegovog proučavanja. Za naše razmatranje podsticajne su dve javne tribine, održane prošlog meseca u Beogradu. Prvu tribinu organizovala je, 17. maja, javnosti nepoznata studentska organizacija Nomokanon na Pravnom fakultetu, u najvećem amfiteatru koji može da primi i preko hiljadu ljudi, a pod naslovom "Istina o Srebrenici". Tribinu je vodila javnosti nepoznata osoba. Održavanje ove tribine je odlagano zbog provokativnosti prvobitnog naslova - "Oslobođenje Srebrenice". Govornici na održanoj tribini su samo postojanje zločina osporavali ili relativizovali - licitiranjem broja žrtava (obično manje od 8000, koliko se
Drugu tribinu organizovala je Vesna Pešić, jedan od osnivača Centra za antiratnu akciju, iskusan sociolog, antiratni aktivista i političar. Ova tribina je održana 26. maja u Centru za kulturnu dekontaminaciju gde može da se okupi do tri stotine ljudi. Ovom prilikom karakteristična je normalna komunikacija, racionalna argumentacija i dijalog. Za učesnike tribine nije sporno da je reč o zločinu, već je sporan odnos prema njemu, što je i bila tema tribine. Nataša Kandić, javnosti poznata direktorka Fonda za humanitarno pravo, predočila je skupu nove činjenice o konkretnom zločinu (one će ubrzo izazvati burne reakcije, o čemu će dalje biti više reči). Istoričar i političar Milan St. Protić, inače deklarisani srpski nacionalista, smatra da je zločin evidentan, da je počinjen u ime srpske nacije, a da odgovornost pada na određene aktere - vrhove SPC, Akademije, vojske, režima i određene intelektualne krugove, a ne na čitavu naciju. Stoga je preka potreba i nacionalni interes da se zločin temeljito rasvetli a počinioci kazne. Dvojica bivših pripadnika dosovske vlasti, potpredsednik Vlade Žarko Korać i Vladimir Beba Popović, šef vladinog Biroa za komunikacije, podsetili su prisutne na usmerenost Vlade Zorana Đinđića, ubijenog marta 2003, ka sankcionisanju zločina, što ubedljivo potvrđuje isporučenje Miloševića Hagu. Oni su ukazali i na otpore takvoj orijentaciji, i u samom DOS-u, pre svega kruga oko Vojislava Koštunice, ali i u snagama na koje se oslanja Miloševićev režim. Govorili su i o napadima koji su usledili nakon emitovanja, i na državnoj televiziji, jula 2001, filma "Glas iz groba", koji dokumentuje zločin u Srebrenici. Tim povodom su radikalski poslanici u Narodnoj skupštini tražili utvrđivanje odgovornosti i kažnjavanje onih koji su odlučili o prikazivanju ovog filma. Na podsticaj iz publike otvoreno je i pitanje zašto u vreme kada je DOS bio na vlasti nije uhapšen general Mladić, ključna ličnost zločina u Srebrenici. Predstavnici Vlade su potvrdili da je tadašnja vlast znala gde se on nalazi, ali da nije imala dovoljno moći da ga uhapsi. Tribina održana 26. maja otvorila je neka bitna pitanja. Da li je dosovska vlast imala izraženiju političku volju da se zaista suoči sa zločinima i da ih sankcioniše, te koliko je uopšte bila sposobna i spremna za diskontinuitet sa starim režimom? Da li je pokret koji je srušio Miloševića i doveo na vlast DOS i sam imao dovoljno potencijala za korenit zaokret i koliko je ta često slavljena "energija" izražena i iskorišćena? Na čemu je počivala i danas počiva moć pristalica starog režima koja se suprotstavlja rasvetljavanju i sankcionisanju zločina? U čemu su sličnosti i razlike u pragmatizmu Đinđićeve i Koštuničine vlade? Kakav je u svemu tome udeo međunarodnih činilaca? Na ovoj tribini je Miljenko Dereta, direktor Građanske inicijative, pročitao pripremljen predlog osam nevladinih organizacija (one nisu učestvovale u pripremi tribine), Narodnoj skupštini Srbije da usvoji Deklaraciju kojom priznaje zločin u Srebrenici i preuzima obaveze sankcionisanja zločina, s tim da ovaj dokument dalje zastupaju narodni poslanici Nataša Mićić i Žarko Korać. Deo predmeta našeg istraživanja je i odjek ovih tribina u javnosti. Prvu su propratili bezmalo svi mediji. Preovlađuje objektivistički ili neutralan pristup, pod geslom profesionalizma. Smatra se da svako ima pravo da javno iznese svoje mišljenje. I zataškavanje, pa i opravdavanje zločina, svrstava se u slobodu izražavanja, čak u akademske slobode. I predsednik Srbije, naporedo i predsednik Demokratske stranke, Boris Tadić, posmatra događaj na Pravnom kao deo slobode izražavanja. U jednom delu medija povlađuje se ideološkoj isključivosti. Izvesni kritički tonovi sadržani su u objavljenim "ogradama" od te tribine od strane rektora BU i grupe profesora Pravnog fakulteta. Oni se ne upuštaju u razjašnjavanje uslova u kojima je ona bila moguća kao mesto zataškavanja i opravdanja pa i pohvala zločina. Sve u svemu, u javnosti je ostao opšti utisak da se desio jedan skandal, u nizu sličnih, i pamti se dok ne iskrsne neki novi, i tako sve u beskraj. A time što se ne posvećuje pažnja svim važnijim aspektima konkretne pojave javnost nema realne mogućnosti da se strukturiše oko bitnih problema, u koje svakako spada i zločin. Druga tribina, koja nudi mogućnost strukturisanja javnosti, imala je skromniji odjek u medijima (najpodrobnije je prikazana u Republici br. 358-359, 1-30. jun). Najtiražnije novine, Večernje novosti, je prećutkuju. Politika donosi samo šturu agencijsku vest. Najiscrpniji je Danas (27 maj). Donose se fragmenti izlaganja. Potencira se, već na naslovnoj strani, pomenuta Deklaracija. Pitanjima koja je ova tribina otvorila nije posvećena gotovo nikakva pažnja, osim u izveštaju Dragana Banjca u Glasu javnosti (27. maj). Oba događaja posmatraju se kao deo šarolike estrade na kojoj se dešava sve i svašta, pa se o tome izveštava kao o jednokratnim i svršenim događajima. I nedeljnici, koji imaju i vremensku prednost da neguju istraživačko novinarstvo, u fokusu drže prvu tribinu, dok iz druge uzimaju samo pomenutu Deklaraciju (Monitor, 27. maj). Kod nedeljnika su primetne i izvesne razlike u uređivačkoj politici. Vreme (2. jun) se ne upušta u sadržaj tribine, izdvaja Deklaraciju, a objavljuje i dokumentovan i kritički intoniran članak svog renomiranog saradnika Dejana Anastasijevića. I NIN (2. jun), u članku Ljiljane Smajlović, fokusira Deklaraciju a uopšte ne pominje tribinu na kojoj je ona pročitana. Njene pokretače autorka dočarava čitaocima u negativnom svetlu: veli, postoji "dosta rasprostranjeno uverenje da jedan broj nevladinih organizacija deluje maltene kao ispostava američke Šeste flote", i "da su njihovi moralni predlozi i politički potezi uvek sumnjivo bliski ili identični interesima naših neprijatelja". Mada ona ne poriče "strašni srebrenički pokolj" i prezire "primitivno zlo koje progovara iz Ljiljane Bulatović", relativizuje pravnu i moralnu kvalifikaciju zločina na kakvu nailazimo u kritičkom delu javnosti. I ona kao balans poteže zločine nad Srbima, a da ni sama ne pominje bilo koji od njih, već odijum upravlja u ciljanom smeru: "za istraživanje zločina čiji su Srbi žrtve teže se pronalaze donatori, i moćni i uticajni prijatelji koji će to po svetskim tribinama promovisati i popularisati". Autorka uzima u zaštitu predsednika Tadića, odnosno njegovo tumačenje zataškavanja i odbrane zločina kao dela akademskih sloboda. Svakako, valja rasvetljavati i sankcionisati i zločine nad Srbima, s konkretnim imenima i žrtava i počinilaca, ali ne manipulisati njima da bi se zaobišlo rasvetljavanja bilo kojeg konkretnoga zločina, pa i onog koji su počinili Srbi u ime svih Srba. A tako se, videsmo, postupa u određenim krugovima kada je reč o zločinu u Srebrenici. U članku NIN-ove novinarke ima i nečeg pouzdanog; ona jasno prognozira: "već sada je jasno da nisu velike šanse da Skupština Srbije usvoji Deklaraciju beogradskih nevladinih organizacija o Srebrenici", pozivajući se na (ne)podobnost predlagača. Nekako u isto vreme oglasio se i Šešeljev zamenik na mestu lidera SRS, Tomislav Nikolić, koji najavljuje radikalsku inicijativu za hitno sazivanje sednice Narodne skupštine na kojoj bi se usvojila Rezolucija o zločinima u ratu kako bi se srpski narod izbavio od kolektivne krivice (TV BK, 2. jun). Ubrzo je i sam predsednik Narodne skupštine Predrag Marković (G 17 plus) odbio da najavljenu Deklaraciju svrsta u dnevni red, jer se, veli on, Srebrenica ne nalazi na teritoriji Srbije (TV B 92, 4. jun). U javnosti je, ipak, odjeknulo, i to veoma snažno, ono što je na drugoj tribini najavila Nataša Kandić. TV B 92 emitovala je širu a RTS kraću verziju video-snimka ubijanja šestoro Srebreničana na Treskavici, jula 1995. godine (većina ubijenih su maloletnici). Ista video-kaseta emitovana je i na suđenju Miloševiću u Hagu. Stravični prizori izazvali su bujicu snažnih emotivnih reagovanja. Vlada je hitro naložila da se uhapse prepoznati zločinci, pripadnici formacije "Škorpioni" (oko koje je nastao spor da li su deo MUP-a Srbije ili paravojna jedinica). Karla del Ponte, koja se 2. juna nalazila u Beogradu, ocenila je, u prisustvu Koštunice, da je Vlada izvela "briljantnu operaciju" i dodala kako očekuje da će i njeni begunci biti uhapšeni. Jedan od prizora s te video-trake privukao je posebnu pažnju javnosti. Reč je o blagosiljanju učesnika u zločinu. Utvrđeno je da ih je - pojedinačno - blagosiljao otac Gavrilo, starešina manastira Privina Glava pokraj Šida. On priziva Gospoda: "Daj vernoj vojsci tvojoj da bude na savlađivanje neprijateljskog naroda". Inače, ustanovljeno je da je isti otac Gavrilo nadaleko popularan iscelitelj, da ga pohode mnogi nevoljnici da ih izbavi, uz bogate nagrade (prilikom nedavne pohare pomenutog manastira odneta je zamašna suma deviza i dinara, kao i dukata i zlatnog nakita) (Danas, 4-5. jun). Povodom prizora zločina bilo je govora na raznim medijima. Tome je posvećena i cela popularna emisija "Klopka" na BK Televiziji. General Miroslav Radovanović, psihijatar (VMA), zgrožen viđenim prizorima, podseća da "u ratu svi ubijaju", i da u tome prednjače patološke ličnosti. I general Zoran Stanković, patolog (VMA), pominje zlo u ljudskoj prirodi ("u svakome od nas je ubica") i ističe da se pomenutim prizorima manipuliše, pre svega od strane SAD i Karle del Ponte. I on bi, veli, iz svog bogatog iskustva mogao izdvojiti užasavajuće prizore zločina nad Srbima, i u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, naročito odsecanje glava, kao i u vreme NATO bombardovanja, dodajući da Havijera Solanu vidi kao zločinca. Protojerej Radovan Bigović, profesor Bogoslovskog fakulteta, kaže da nije video snimke na televiziji, ali smatra da su poznata nasilja, sve od 1941. do danas, i da u njima uzima maha "stihija zle volje". Zapitan o odnosu SPC prema zločinu, Bigović smatra da valja razlikovati agresivne od odbrambenih ratova, i da se ovi potonji obično opravdavaju. Što se tiče prikazanog blagosiljanja, Bigović nalazi da otac Gavrilo nije mogao znati kuda idu blagosiljani ratnici, te ga se ne može ni unapred osuditi, on ističe da SPC nema stav, jer "crkva nije totalitarni kolektiv" pa da zauzima jedinstven stav. (Inače, iz krugova SPC je, na Radiju B 92, objavljen stav, 10. juna, kojim se osuđuje zločin, uz opasku da otac Gavrilo nije mogao unapred znati šta će se dogoditi.) U ovoj emisiji obavljeno je SMS glasanje. Na pitanje da li su građani Srbije odgovorni za zločine u Srebrenici, 27% je odgovorilo "Da", a 73% "Ne". Istoj temi je posvećena i, u kritički nastrojenim krugovima, rado slušana emisija "Peščanik" na Radiju B 92 (10. jun). Preovlađujuće je gledište da se Srbija nalazi između straha od odgovornosti i laži kojima se prikriva zločin. U tome glavnu ulogu imaju političari. A što se samih građana tiče, pominje se zamor nakon izneverenih očekivanja od opozicije i ranijih protesta. Istoričarka Latinka Perović ukazala je na jedan aspekt ove teme, od posebnog značaja za ovo razmatranje. Ona je, naime, zapazila da se u nas olako upražnjava "ritual izvinjenja", uz previđanje činjenice da se nije izmenila politika koja je vodila u zločin, i naglasila da je Vili Brant, u legendarnoj sceni klečanja, jasno poručio - "mi smo se promenili" - izražavajući promene koje su se decenijama dešavale u Nemačkoj. Perovićeva ukazuje na još jednu bitnu stvar, da u nas još nema javne debate, neophodnog dijaloga između različitih interpretacija konkretnih činjenica i istorijskih zbivanja. Toga nema ni u akademskim krugovima, gde se i dalje reprodukuje model monističke komunikacije. U tim okvirima nije ni mogućno tragati za istinom, ni o zločinu. Još dva događaja posvećena su zločinu u Srebrenici. To su, prvo, izložba pod naslovom "Sećanje za budućnost", u Centru za kulturnu dekontaminaciju a pod pokroviteljstvom Fondacije "Hajnrih Bel", 10. juna (odatle će izložba krenuti put Brisela, Vašingtona, Berlina); uz fotografije ide i zbornik radova o istoj temi, i, drugo, konferencija "Srebrenica - van osnovane sumnje", u organizaciji Fonda za humanitarno pravo čiji je direktor Nataša Kandić, a u Centru "Sava", 11. juna. Otvarajući pomenutu izložbu, Nataša Mićić, predsednica GSS i narodni poslanik, te istovremeno (uz Žarka Koraća) nominalni podnosilac ranije pomenute Deklaracije, istakla je da "većina onih koji predstavljaju građane Srbije, pre svega ogromna većina poslanika, Vlada, predsednik, Crkva, Vojska, Akademija i elita ne žele događaje u Srebrenici da nazovu pravim imenom i time pokažu da su odgovorni ljudi kojima je stalo do bolje budućnosti Srbije" (Danas, 11-12. jun). "Suština je", naglašava ona, "što većina ne želi da se osudi politika zločina". Nije baš sasvim jasno da li se ovde misli na većinu "oficijelne Srbije" ili na čitavu Srbiju, o čemu nije ni moglo biti rasprave na jednoj prigodnoj priredbi. Konferencija u Centru "Sava", koja je trajala oko deset sati, solidno je pripremljena. Najpre su domaći i strani političari osudili zločin i kritički govorili o odnosu prema njemu u SCG, u prvom redu u Srbiji. U središnjem delu konferencije izloženi su ubedljivi argumenti za stav da je zločin u Srebrenici "van osnovane sumnje". Sažeto i plastično prikazani su glavni tokovi istrage, zasnivanja optužnice, suđenja i žalbenog postupka. Posebna pažnja posvećena je presudi za genocid u tri slučaja, a i osporavanju odbrane da je posredi genocid. Potom su sledila potresna svedočenja žena iz Srebrenice koje su i same žrtve zločina, što je podiglo napetost u sali. Ona je dalje rasla tokom i nakon prikazivanja video-snimka "Treskavica, juli 1995", iz kojeg su izvesni delovi, kako smo već pomenuli, prikazivani u Hagu i na domaćoj televiziji. Integralna verzija video-snimka ukazuje i na njegovu morbidnu namenu, da posluži za "dugo sećanje" i "večnu uspomenu". Na kraju konferencije, uz napomenu da gosti žure na aerodrom, ostalo je malo vremena za dijalog. Iznete su sažete i apodiktičke ocene, pre svega u završnoj reči Nataše Kandić, središnje ličnosti ovoga skupa, koja smatra da se "u Srbiji petnaest godina ništa nije promenilo, a mi smo ćutali". Ona nije ni pomenula tribinu od 26. maja, na kojoj je i sama sudelovala, niti bitna pitanja koja su na njoj otvorena (pomenula je samo Deklaraciju kao test za vlast). Na ovdašnjem ćutanju o zločinu insistirali su i gosti iz Sarajeva, naglašavajući da dok ono traje nije mogućno razlikovati zločince i one koji to nisu. Jedan od gostiju, Emir Suljagić, sasuo je u lice prisutnima da je, nakon prikazanog filma, hteo da kaže: "Eto, to ste vi!" Dvoje govornika iz Beograda stiglo je da izrazi neslaganje s apodiktičkim ocenama, pominjući neke primere otpora politici zločina i protesta protiv konkretnih zločina. Ali, vreme za ozbiljnu debatu je isteklo pre nego što je ona i započela. Iako su radikali zahtevali od medija da prestanu s bavljenjem zločinima, što oni kvalifikuju kao "antisrpsku histeriju" (RTS, 11. jun), ova konferencija je imala u medijima veći odjek nego obe ranije tribine. Dnevni listovi daju joj podosta prostora (Politika, Blic, 12. jun, i Danas, 13. jun). Na svoj način uključile su se i Večernje novosti (12. jun), ističući već na prvoj strani izjavu Roderika Mura, predstavnika ambasade SAD, da je Nataša Kandić krenula u "krstaški pohod" protiv zločina i zločinaca, da bi već na drugoj
Najzad, predsednik Narodne skupštine Predrag Marković obavestio je javnost da je "pitanje zločina" skinuo s dnevnog reda jer neće da dozvoli preglasavanje, braneći time organsko jedinstvo vlasti, opozicije i naroda. Utisak je donekle ublažen time što je istoga dana Savet ministara SCG osudio zločin u Srebrenici i najavio odlazak zvanične delegacije u Potočare, 11. jula. Prikazana faktografija, nadam se, plastično "oslikava" različite i suprotstavljene pristupe istoj temi - zločinu, posebno onom u Srebrenici.
Rasutu faktografiju možemo slediti, širiti i nizati beskonačno. A kako
je interpretirati? Ako bismo pojedine činjenice ili njihove skupove posmatrali
kao konačne istine, ostali bismo u okviru ove ili one ideologije. A kad
već hoćemo ozbiljno da istražujemo, otvaraju nam se dva
puta koja valja pažljivo preći. Na jednom se suočavamo s ideologijom i
praksom koja je dovela do zločina u Srebrenici, i drugih zločina tokom
ratova u Jugoslaviji. Nije reč samo o zločinu već i o s njima neraskidivo
povezanom pljačkom.2 Imajući u vidu opisane okolnosti, prva tribina o kojoj je bilo reči nije nikakvo iznenađenje. Ne iznenađuje ni to što se desila na Univerzitetu. Na tom prostoru već dugo deluju udruženja slična Nomokanonu, kao što su Sveti Justin filozof na Filozofskom i Srpske
Ni druga tribina ne bi trebalo da nas baš sasvim iznenadi. I ona je deo izvesne tradicije, mada potisnute, manje poznate i često destruisane. Njenu duhovnu podlogu čine istanjene niti tradicije kritičkog mišljenja u srpskoj kulturnoj i političkoj istoriji i, nešto više, novija iskustva suprotstavljanja ratu, zločinu i pljački svih proteklih godina. Na tom talasu pojavili su se i Centar za antiratnu akciju, već na samom početku ratova (juna 1991) i Vesna Pešić kao njegova najistaknutija ličnost. Ona je bila i predsednica Građanskog saveza Srbije, male ali ugledne stranke načelne opozicije. Ta stranka se izdvajala po negovanju rasprava, unutar sebe i u javnosti, sve dok, kao deo DOS-a nije dospela do vlasti (pod predsednikovanjem Gorana Svilanovića i Nataše Mićić istiskuje svaku ozbiljniju raspravu, i o sebi i o okruženju). Tokom ratova nastajale su i druge, sve brojnije nevladine organizacije koje su pružale otpor Miloševićevom režimu. I u njima su započinjale rasprave ali kritičko mišljenje nije temeljnije zasnivano i snažnije javno artikulisano. Nizale su se i razne tribine, demonstracije i javne manifestacije protiv režima i rata (povodom razaranja Vukovara i napada na Dubrovnik, "crni flor" protiv opsade i razaranja Sarajeva, demonstracije "Žuta traka", masovni koncert "Ne računajte na nas" itd.). Grupa "Živeti u Sarajevu", u kojoj su bili predstavnici nekoliko udruženja i opozicionih stranaka, godinama je organizovala pomoć Sarajlijama a u znak solidarnosti s njima otišla je, usred rata (jula 1994), i u samo Sarajevo. Kao podsticaj obnovi kritičkog mišljenja mogu se uzeti u obzir i studentske demonstracije i pokreti - 1991, 1992, 1996/7. - a i pokreti udružene političke opozicije, od Udružene opozicije Srbije (1990), DEPOS-a (1992), preko koalicije Zajedno (1996-97) koja je osvojila vlast u najvećim gradovima Srbije, do koalicije DOS koja je 2000. na izborima pobedila Miloševića a masovnim demonstracijama overila pobedu. Političke pobede, međutim, ne prati ozbiljniji zamah kritičkog mišljenja i stvaranje postojanih okvira i institucija za normalan dijalog. Unutar opozicionih stranaka i pokreta dominira pragmatizam najpre borbe za vlast a potom održanja na vlasti. Ujedinjeni protiv Miloševića nisu dospevali da dođu do artikulacije jasne i delatne alternative njegovom režimu. I kad su obećavali promene - izlazak iz izolacije od sveta, korenite reforme, novi ustav, raskid s prošlošću - svodilo se to na izborne parole bez delatnog pokrića. Kad je DOS došao na vlast ostvarene su izvesne promene, pre svega izlazak iz izolacije, započete su izvesne reforme, Milošević je uhapšen i isporučen Hagu. Ali, obećane promene nisu ostvarene. Nakon sukoba i rascepa unutar DOS-a usledilo je ubistvo premijera Đinđića (12. marta 2003). Dolaskom Koštunice na vlast povratile su se i snage starog režima (SPS i SRS). Bez jasne platforme promena, jedan pragmatizam vlasti, Đinđićev, smenjuje drugi, Koštuničin. Još uvek nije ni na pomolu novi ustav koji bi garantovao pravo na život, vlasništvo i realnu viziju ličnog i zajedničkog života, kao temeljnih vrednosti, razorenih nasiljem, zločinom i pljačkom. Ima, dakle, izvesnih impulsa obnovi kritičkog mišljenja u suočavanju s prošlošću koja dominira sadašnjošću i zaklanja budućnost, o čemu svedoči i ona druga tribina s pitanjima koja je otvorila, ali još nema ni primetnijeg nastojanja da se na njih potraže i nađu primereni odgovori. U starim okvirima se na ta pitanja i ne pomišlja, tu stvari teku nasuprot kritičkom mišljenju, dijalogu i konsenzusu o novim temeljima društva i države, a novi okviri su tek u naznakama bez izvesnosti ishoda daljeg toka zbivanja. Izvesni su impulsi obnove normalnog društva, kao civilnog društva, za šta plediraju pojedine među sve brojnijim NVO (ima ih oko 20 000 registrovanih). Ali i one su često opterećene liderstvom kao i većina političkih stranaka (preko 300 registrovanih). Naporedo s njihovim umnožavanjem rasla je i sve žešća konkurencija, manje idejama i konkretnim radom, a više intrigama i uzajamnim potiskivanjem i isključivanjem. Uprkos povremenim proklamacijama o neophodnosti saradnje, čak i jedinstvenog delovanja, neprekidna su cepkanja, sudaranja i uzajamna isključivost. One su, doduše, pod snažnim pritiskom, ne samo domaće realnosti, nego i usmeravanja od strane aparature moćnih fondacija (s njihovih vrhova, a preko ovdašnjih rezidenata, povremeno dolazi rečita poruka "zainteresovani smo samo za seme koje mi zasejemo"). Sve to bitno ograničava obnovu i razvoj kritičkog mišljenja i delovanja. Iako se često pledira za "umrežavanje" barem u načelu bliskih aktera, tako nešto obično izostaje. Kao što se nacionalisti nadgornjavaju ko je veći nacionalni junak, i antinacionalisti se jagme oko toga ko je najveći, čak jedini antinacionalista, sve u duhu sektaške tradicije. A kada izostaje realno "umrežavanje" kritičara vlasti, onda je iluzorno očekivati širenje podrške rasvetljavanju i sankcionisanju zločina. I među samim kritičarima i protivnicima Miloševićevog režima dolazi do sporova, sukoba, pa i pravog raskola, kao što je onaj koji se zbio oko mesta i uloge Vremena, što je tema za zasebnu analizu.7 Pored sistematskih napada na "mondijaliste", "domaće izdajnike", "strane plaćenike", "evroslinavce", "fukaru" itd., valja se suočiti i s unutarnjim otporima kritičkom mišljenju u samoj kulturi. Na snagu uporišta otporima kritičkom mišljenju verovatno najpotpunije i najsnažnije upućuje dvotomno delo Praksis odiseja univerzitetskog profesora a ubrzo potom i zamenika ministra za prosvetu Milana Brdara, u kojoj se čitava istorija marksizma, komunizma i socijalizma svodi na zločin; istovremeno, jugoslovenski praksisovci se optužuju za krah reformi unutar jugoslovenske varijante "realnog socijalizma".8 (Inače, sintagma "praksis odiseja" koristi se u napadima na protagoniste kritičkog mišljenja i na stranicama Helsinške povelje koju uređuje predsednica Helsinškog odbora Sonja Biserko.) U napadima na nove impulse kritičkog mišljenja zavidnu sistematičnost dosegao je Slobodan Antonić, docent Katedre sociologije Filozofskog fakulteta u Beogradu, iste one katedre koja je nekada decenijama napadana kao žiža kritičkog mišljenja. Iz naučnog projekta koji se realizuje uz podršku države, kao prvi rezultati, objavljene su autorove opservacije u članku "Misionarska inteligencija u današnjoj Srbiji" (Vreme, 6. februar 2003). Uz uobičajene diskvalifikacije - "anacionalna", odnosno "antinacionalna", ponavljaju se oveštale optužbe o "domaćim izdajnicima" i "stranim plaćenicima". I nije mu dovoljno što ih je markirao, nego se javlja i u ulozi orvelijanskog Velikog Brata, antologijskim člankom "Zašto ih posmatram" (NIN, 4. novembar 2004). A da naš posmatrač nije baš sasvim usamljen na svojoj čeki, pokazuje i jedan javni skup.9 I ovom prilikom Antonić je ponovio svoje opservacije o "misionarskoj inteligenciji", što su podržali i dopunili Vladimir Cvetković, profesor univerziteta, tvrdeći da su oni i "mešetari", a asistent Filozofskog fakulteta u Beogradu i urednik časopisa Nova srpska politička misao Đorđe Vukadinović dalje operacionalizuje već iznete optužbe. Reč je, veli Vukadinović, o onom delu inteligencije koji nije "organski pripadao političkoj zajednici", zbog čega su frustrirani pa su stoga skloni "radikalizmu i najrazličitijim utopijsko-mesijanskim projektima". U zasebnom odeljku svog priloga, pod naslovom "Arogantni misionari i neshvaćene mesije" (str. 172-184), Vukadinović posmatrane intelektualce okrivljuje i za opake razmere nacionalizma. Da su oni "bili manje bahati, nasilni i licemerni, možda bi i nacionalističke reakcije bile manje žestoke, retrogradne i nasilne, veli Vukadinović, i zaključuje da su za budućnost "potrebni drugačiji intelektualci i modernizatori". Otpisivanje suvišnih intelektualaca, tako reći ontološki, utemeljuje već citirani Milan Brdar oglašavajući, na istom skupu, "kraj humanističkog intelektualnog tipa" jer neminovno nastupa doba struke i stručnjaka. Isto stanovište zastupa i Mile Savić, profesor univerziteta i pomoćnik ministra za nauku.10 Savić smatra da je prošlo vreme kritičkih intelektualaca i "mesijanskog diskursa" i da nadolazi doba stručnjaka i "epistemološke odgovornosti". Iako se sve dešava po nekakvoj nužnosti, iznenađuje vajkanje da se "kritičko mišljenje održalo do danas", pa je čak i monopolističko! Još više iznenađuje nesputana žestina inače opuštenih protagonista nužne zamene paradigme kritike strukom kada naiđu na nekog zastupnika humanizma i kritičke misli. Tako će se Savić naprosto okomiti na profesora Milana Kangrgu, jednog od osnivača, zajedno s Rudijem Supekom, Korčulanske letnje škole, i jednog od pokretača časopisa Praxis, zajedno s Gajom Petrovićem. On na nov način iznosi već otrcane optužbe protiv kritičkih intelektualaca iz sve daljih godina, da su učestvovali u proizvodnji realnosti koju su kritikovali, a sada se, veli on o Kangrginoj kritici nacionalizma, "de facto bori protiv posledica utopijske svesti čiji je on bio glavni protagonista u epohi jugoslovenskog socijalizma" (str. 191). Nekako u isto vreme u Hrvatskoj je pokrenuta čitava hajka protiv profesora Kangrge. Naime, u zborniku radova posvećenih njegovoj osamdesetogodišnjici (izdanje časopisa Filozofska istraživanja), objavljene su i izvesne kritičke opaske o zbivanjima na našem prostoru, pa i u Hrvatskoj, iz pera Božidara Jakšića, sociologa iz Beograda (a objavljena je nova Kangrgina knjiga Etika, u kojoj takođe ima i kritičkih opservacija o aktuelnim zbivanjima). Usledio je žestok napad, najpre od strane Gorana Milića, poznatog TV delatnika još iz Beograda, potom Sarajeva, sada delatnog u Zagrebu, da Jakšić i Kangrga "blate Hrvatsku" a za "hrvatske novce" (kojima je finansirano izdavanje pomenutog Festschrifta). Sledila je serija novinskih napada, gde se Kangrga diskvalifikuje kao pripadnik druge rase (azijatske), druge nacije (bugarske, delom i srpske), da su mu preci pripadali "stočarima i pljačkašima", a on lično je prononsirani unitarista, orjunaš i ujdijevac. Biser u ovom linču je preimenovanje Praxisa u "Dreksis", što je pronalazak jednog saradnika mostarske revije Status, Iva Lučića.11 Ideološke i svakakve druge diskvalifikacije samo reprodukuju brisani prostor. Na njemu istaknuto mesto ima i već citirani profesor i doministar Milan Brdar, koji u svojoj novoj knjizi12 egzaltirano pokopava Evropu, uključiv i pretenzije da i Srbi budu "jedni od njih" (str. 126). Smatrajući da smo postali "žrtva disciplinovanja", Brdar žustro i ogorčeno brani nacionalizam od novog totalitarizma koji je "spreman da mikro i makro-politikom izrežira istrebljenja nacija: počev od simboličko kulturne kolonizacije i razaranja identiteta, do duhovnog opustošenja i oprostačenja, zaključno s egzistencijalnim uništenjem". U službi takve pošasti, koja bi da dokrajči ono što raniji totalitarizmi (nacistički i boljševički) nisu postigli, nalazi se humanistička inteligencija, "moralni janičari" (183). Ali, ističe Brdar, postoji odbrambeni bedem. "Nijedna moderna država ne može da postoji kao ozbiljna ako nema institucionalno instalisan diskurs nacionalizma, kao zaštitni omotač samoodbrane kolektivnog identiteta" (206). "Nacionalizam je odbrana identiteta", nastavlja on, "jer je odbrana etosa naroda i njegove kulture i opstanka" (207). A kako izgleda taj bedem? Prema Brdaru, svi smo u pisoaru, čitava Evropa, ali je naš izuzetan - "pisoar nam je zajednički, samo što je u Beogradu najgušći, a time za razvoj savremene filozofije, uprkos egzistencijalnom užasu - najplodonosniji. Ništa, uostalom, ne raste dok se ne nađubri" (452). Time je opisan dugi luk srpskog nacionalizma, od "nebeskog" do "pisoarskog", s tim da se ovo potonje dočarava ne samo kao bedem već i potencijalno uzletište. Podrobnije razmatranje evolucije srpskog nacionalizma nije deo ovog razmatranja. Ne zanimaju nas ni motivi i razlozi napada na one protagoniste kritičkog mišljenja koji su još pre tri decenije uklonjeni s oficijelne javne scene, a mnogih više nema ni među živima. Tući tučene, da bi se dotukli i zatukli, i ne spada u poziv intelektualca, ma kako ga definisali. Moguće je da je posredi i strah od vampira na koje se, već prema drevnim običajima, poteže glogov kolac. A strah, zna se, prati mržnja, a ovu nasilje. Bitnu prepreku na našem putu ka savladavanju mučne prošlosti čine, očigledno, snažni otpori, ne samo u politici već i u kulturi, kritičkom mišljenju i stvaranju institucionalnih i bilo kakvih racionalnih okvira za istraživanje i rešavanje složenih problema naše savremenosti, gde svakako spada i zločin. Takvi otpori ne moraju biti fatalni. Oni mogu biti i izazov novom poletu kritičkog mišljenja, pogotovo kada ga izaziva zločin kao radikalno poricanje prava na život. *
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
