Konferencija "Sadašnjost prošlosti - Srbija na putu ka Evropi" u organizaciji Fondacije "Hajnrih Bel"

Ne samo individualna nego i kolektivna odgovornost

U Beogradu je 3. juna održana rasprava o suočavanju sa prošlošću i o odgovornosti i krivici za zločine u minulom ratu. Iz raznih uglova analizirani su uzroci koji blokiraju kritički odnos prema prošlosti, zbog čega je demokratska budućnost Srbije neizvesna

Predložak za raspravu bila je knjiga Detlefa Klausena Granice prosvetiteljstva (Biblioteka XX vek Ivana Čolovića, prevod Drinka Gojković). Detlef Klausen je učestvovao na konferenciji i njegov prilog diskusiji objavljujemo u celini. Profesor Milan Podunavac, predstavnik Fondacije "Hajnrih Bel", rekao je prilikom otvaranja skupa da je cilj rasprave kritička i moralna refleksija negativnog nasleđa bliske prošlosti koja je opterećena ratom, zločinom i razarajućim učincima etnonacionalizma. Kao što je Aušvic normativno mesto za Nemce i svet, to za nas treba da bude Srebrenica. Samo kritička strategija pomaže nam da se suprotstavimo varvarizaciji kulture i ne podlegnemo osećanju nemoći, naglasio je Podunavac. Na konferenciji je govorio i ambasador Nemačke u Beogradu Andreas Cobel.
Republika posvećuje prostor ovoj izuzetnoj raspravi u znak pijeteta prema žrtvama u Srebrenici i kao sopstveni prilog zalaganjima o pravu na život i kažnjivosti zločina.
U panel diskusiji "Suočavanje sa nedavnom prošlošću - Srbija na putu ka Evropi" najviše je ukazivano na odgovornost za zločin i s tim u vezi otvorena su pitanja da li je odgovornost samo individualna ili i kolektivna, kako u propitivanju o odgovornosti prolaze građani, kakve su šanse za obnovu kritičkog mišljenja.

Banalnost individualne odgovornosti

više novih žrtvenika uspostavlja paradigmu očajanja. Ako hrabro govorimo o kolektivnoj krivici, a ne o Srbima kao patentiranim zločincima koje redom osuđujemo, moramo govoriti i o budućnosti, kao uporišnoj tački i strategiji da se prošlost ne ponovi. Vesna Pešić je konstatovala da je upadljivo da u Srbiji još nema namere da se obelodane "viši ciljevi" zbog kojih se ratovalo i zbog kojih su počinjeni masovni zločini. Stiglo se samo dotle da se kaže kako zločin ima ime i prezime i kako se ljaga ne sme baciti na ceo narod. To, međutim, ne pobija
		Henri Matisse, Still Life with Apples, 1897.

Neverovanje u domaće snage

Sonja Biserko (Helsinški odbor za ljudska prava): Postavlja se pitanje koju prošlost treba prevladati. Da li je to komunistička prošlost ili neka druga, ili ceo vek? Po njenom mišljenju, reč je o prevladavanju zločinačke prošlosti koja je proizašla iz radikalnog srpskog nacionalizma. To je nacionalna ideologija i nacionalni politički program koji se završio u zločinu, ističe Sonja Biserko. Ona je navela četiri uslova za prevazilaženje takvog stanja, a prvi je zahtev za istinom, koji će poteći iz samog društva. U Srbiji, međutim, takav zahtev ne postoji. Razlog Sonja Biserko vidi u tome što se ne priznaje odgovornost za raspad Jugoslavije koju su Srbi doživljavali kao proširenu Srbiju, a sva odgovornost svaljuje na secesionizam Hrvatske i Slovenije. Veliki deo srpske elite živi u iluziji da će doći do revizije Dejtonskog i Kumanovskog sporazuma i da će se srpske zemlje ujediniti. To je i državna politika, a da je tako potvrđuje odnos prema četnicima, čija uloga u Drugom svetskom ratu dobija novu konotaciju s desne strane. To je dovelo do revizije podele na žrtve i dželate, kaže Sonja Biserko, iz čega proizlazi tumačenje da su komunisti, a ne Srbi, odgovorni za zločine. Ona zaključuje da u Srbiji ne postoji politička volja za diskontinuitetom sa prošlošću i Miloševićevom praksom.
Govoreći o potencijalima za suočavanje s odgovornošću, Sonja Biserko prebacuje delu civilnog društva koji spada u pravnu elitu što "učestvuje u relativizovanju odgovornosti i obaranju bosanske i hrvatske tužbe protiv Jugoslavije za agresiju. Time je stvarni potencijal u Srbiji za suočavanje sa prošlošću još porazniji". Posle prikazivanja video-snimka streljanja šestorice Srebreničana jasnije je da je Srbija učestvovala u genocidu i da je njena politika imala genocidnu konotaciju, tvrdi Sonja Biserko, ističući u prilog toj tezi da "sada i oni koji su branili tužbu protiv Srbije pristupaju Deklaraciji o Srebrenici koju je sačinilo osam NVO".
Prevladavanju prošlosti zadat je ubistvom Zorana Đinđića smrtni udarac malobrojnim snagama koje su htele da govore o prošlosti. Civilna pasivnost i dobrovoljno slepilo doprineli su negativnom saldu, "a to je bio i preduslov za trijumf Miloševićevog i srpskog nacizma", rekla je Sonja Biserko. Po njenom mišljenju, negiranje odgovornosti ne samo za Srebrenicu, nego i za prethodnih 20 godina moguće je promeniti samo uz pomoć međunarodne zajednice. Ta zajednica treba da pomaže civilni sektor pitanjem i da prinudi državu da usvoji bazične vrednosti savremene evropske civilizacije.

Odgovornost građana

Daša Duhaček (Centar za ženske studije): Ona je, kao i Vesna Pešić, zastupala ideju o kolektivnoj odgovornosti. Navela je podatak iz 2001. godine prema kojem su ispitani građani rekli da je za neposrednu prošlost najodgovorniji Slobodan Milošević, a ne građani koji su ga birali. Duhačekova kaže da bez utvrđivanja odgovornosti građana nećemo moći da krenemo dalje. Citirajući tezu Hane Arent da "tamo gde smo svi krivi niko nije kriv", Duhačekova se slaže da postoji razlika između krivice i odgovornosti. Krivica nije kolektivna, ona je pojedinačna, a odgovornost može biti i pojedinačna i kolektivna, jer je kolektiv onaj u čije je ime nešto učinjeno. Duhačekova dalje podseća na ocenu Hane Arent da je kolektivna odgovornost politička kategorija i u tom kontekstu polemisala je sa knjigom Nenada Dimitrijevića Slučaj Jugoslavije u kojoj autor govori o kolektivu, odnosno srpskoj naciji, ali smatra da je odgovornost tog kolektiva moralna. Nasuprot takvom stavu, Duhačekova navodi Hajnriha Blihera, koji kaže da "krivica služi ukidanju odgovornosti" i koji kritikuje Jaspersovo "trabunjanje" o pročišćenju "koje je zapravo solidarisanje sa nemačkom nacionalnom zajednicom". Bliher, kaže Duhačekova, smatra da etnonacionalni princip onemogućava rešenje konflikta koji je oduvek postojao između "liberalne republikanske manjine i kozačko-kmetskih tendencija većine". Po njemu, kolektiv koji treba da oseća odgovornost je onaj koji je zadobijen na osnovu građanskog statusa. Duhačekova je navela i Pola Rikera koji kaže da "odgovornost ne pripada samo intelektualcima". Još je važnije, smatra Duhačekova, da svaki građanin i građanka budu svesni svoje odgovornosti i da moraju osećati posebnu odgovornost za konstitutivnu, horizontalnu vezu volje da žive zajedno. Duhačekova insistira na odgovornosti građana i građanki da bi se istakao sekularni momenat građanskog principa, nasuprot ideji zamišljene zajednice. Građanski princip, osim toga, ima pozitivan efekat ne samo u susretu sa prošlošću nego i sa budućnošću, i da prihvatanje odgovornosti za ono što je tek pred nama uz građanski princip može biti potpunije, ističe Daša Duhaček.

Poverenje i sećanje

neslaganje sa njom, nego i nelagoda pred pitanjem da li je prošlost svršena ili se nastavlja u drugim oblicima. Lošonc primećuje da se u Srbiji odnos prema prošlosti kreće u krugu koji karakterišu traumatizovanost, amnezija i želja za sigurnošću. Među njima vladaju napeti odnosi i za sada nijedna strategija ne uspeva da nas izbavi, tako da se na kraju dobija "prekomerna moć prošlosti", od koje budućnost ne može da se otvori. Kada je reč o sadašnjosti, Lošonc ukazuje na nediferenciran odnos prema komunističkoj prošlosti, koji postaje deo legitimizacijskog diskursa, i prema kojem smo svi mi žrtve komunizma. Taj diskurs koristi se da bi se ovladalo sadašnjošću, ističe ovaj sagovornik. U vezi sa temom poverenja, Lošonc konstatuje "veliki deficit poverenja između građana i vlasti, ali i između samih građana, pa i etničkih zajednica". Poverenje pripada "granicama prosvetiteljstva", kaže Lošonc i ono se ne može uvesti, ono nastaje i njime je teško
		Učesnicima konferencije obratio se i Andreas Cobel, ambasador Nemačke u SCG. On je rekao da se ne može na isti nivo staviti situacija u Srbiji na kraju 20. veka i stravični zločini protiv čovečnosti koji su počinjeni za vreme Drugog svetskog rata u ime nemačkog naroda. "Način na koji se Nemačka suočava sa svojom prošlošću omogućuje joj da prizna svoju kolektivnu krivicu, a da ne upadne u mučnu paralizu ili nekritičko prilagođavanje... Nemci su iskoristili šansu koja im je poklonjena. Uz napor su se suočili sa prošlošću i izvukli pouke. Sećanja uvek ostaju prisutna jer njih je nemoguće izbrisati. Mi smo preuzeli odgovornost da nepravda i nasilje, rasizam i mržnja prema drugima nikada više ne preovladaju u Nemačkoj. To je naša moralna i politička obaveza prema žrtvama nacionalsocijalizma."

Problemi s identitetom

Milan Podunavac (Fondacija "Hajnrih Bel"): Postoje duboki strukturni faktori koji onemogućavaju normativnu integraciju Srbije, rekao je Podunavac u izlaganju koje je posvetio pitanju zašto Srbija beleži neuspeh u toj oblasti kao i u oblasti redefinicije kolektivnog identiteta. Podunavac kaže da je promenama u oktobru 2000. u Srbiji srušena formacija neporetka i pravno neuređene države. Nije postojao princip legaliteta, bilo je razoreno javno polje, urušene javne i političke slobode, vladalo se pomoću straha, pa tako Srbija u tom trenutku više liči na Behemot nego na Levijatan. Oktobarske promene bile su konstitutivna šansa i šansa za redefinisanje političke zajednice. Normativni okvir integracije jednog poretka, kaže Podunavac, jeste ustav. On ističe da cena ustavnog konsenzusa nije visoka, ali da društvo u Srbiji nije uspelo u tome. Ako je ustav "grobar političkih energija", a Srbija ga nema ni pet godina od promena, dolazi u pitanje identitet političke zajednice. "Mi imamo dvostruki neuspeh - neuspeh u konstitucionalizaciji oktobarskih promena i neuspeh u oblikovanju neupitnog konsenzusa koji je uslov da se jedna zajednica konstituiše kao politička, a da se politički procesi oblikuju na miran način", ističe Podunavac. On smatra da je razlog tome skorašnja prošlost. Srbija je u postoktobarsku dinamiku ušla sa potpuno urušenim temeljima zajedničke države koja je bila zajednički horizont. I sada imamo problem jer Srbija ne može da se osloni na integrativne kapacitete svoje bivše zajednice. Srbija beleži neuspeh i u procesu republikanizacije politike pa dolazimo do toga da se Srbija, u redefiniciji kolektivnog i političkog identiteta ne može osloniti ni na integracijske kapacitete pretpolitičke zajednice, ni na ugovorno oblikovanje identiteta, za šta je postojala šansa 2000. Ti strukturni deficiti, prema rečima Podunavca, oblikuju egzistencijalni strah, "srpski strah" od razaranja kolektivnog identiteta. Iz tog stanja može se izaći samo deliberacijom i samorazumevanjem, upozorava Podunavac.
U delu rasprave o temi "Istorija kao momenat legitimnosti - Srbija u ratu", podneti su referati o upotrebi istorije, odsustvu kritičke kulture sećanja, o odnosu budućnosti i sadašnjosti.

Istoričari kao političari

homogenizaciji, Olivera Milosavljević je istakla da mi nemamo problem zaborava istorije, nego njene reinterpretacije koja je dovedena do karikaturalnih razmera. Istoričari oblikuju javnost za račun političke elite, istovremeno dovodeći tu javnost u nedoumicu da se zbog prerada istorije pita koliko ima te istorije. Istoričari konstituišu prošlost u pravcu nacionalne homogenizacije, osporavanja legitimiteta jugoslovenske države zbog toga što su u njoj Srbi bili prikraćeni, u pravcu opravdavanja metode razmene stanovništva zbog nemogućnosti zajedničkog života i zbog rata. Kako krizna vremena proizvode krizu identiteta, istoričari usmeravaju javnost u poželjnom pravcu, pribegavajući pri tom nedopustivim sredstvima, ističe Olivera Milosavljević. Ona tvrdi da je nekoliko tema koje su primarno zaokupile pažnju naših istoričara imalo značaj u neposrednoj pripremi političkog delovanja. To su genocid nad Srbima, koji je postao osnova za izgradnju identiteta nacije-žrtve drugih naroda i istorije. Tema zavere trebalo je da potvrdi usud nacije koja je zbog svojih uzvišenih svojstava izložena uništenju. Istoričari su takođe uzimali na sebe da predviđaju budućnost i servirali političkoj eliti najfatalnije puteve, istakla je Olivera Milosavljević. Ona je potom citirala obimnu istorijsku literaturu i udžbenike istorije koji se odnose na teme genocida, zavere i mržnje prema Srbima. Istoričari su stvorili sliku o ekskluzivnosti Srba kojima su pripisali verovanje "da ih život čeka s onu stranu smrti", da "bez borbe nema opstanka, a bez smrti vaskrsenja", da je
		Učestvujući u raspravi Zagorka Golubović je upitala da li ima nade da će građani i političari postati svesni da bežanje u zaborav vodi u katastrofu. Na putu diskontinuiteta sa mračnom prošlošću stoje nacionalizam, pravoslavni fundamentalizam i klerikalizam, a bez suočavanja sa prošlošću ne može se konstituisati nov moderan građanski identitet. Staša Zajović je rekla da treba istražiti posledice pravnog sistema na vrednosni sistem koji nije samo u znaku nacionalizma, nego i militarizma, naoružanog patrijarhata i državno organizovanog zločina, zapitavši kako se može demokratizovati takav sistem. Aleksandar Molnar smatra da Srbija više liči na Vajmarsku republiku, nego na Nemačku posle Drugog svetskog rata, a to je zato što ovde nema svesti o porazu. Da bi se odgovorilo na pitanje šta je za nas "prošlost koja neće da prođe" potrebno je, po Molnaru, da se ispitaju pravne posledice Miloševićevog sistema koje ne zastarevaju. Dubravka Stojanović, kao i Molnar, vidi sličnost između situacije u Srbiji i Vajmarske republike, pre svega zato što su otvorena sva istorijska pitanja, i to ne samo Jugoslavije, granica itd., nego čak i kontinuiteta sa demokratskim tradicijama "zlatnog doba srpske demokratije" 1903-1914, pa i 19. veka. Upravo zato što podseća na Vajmarsku republiku, u Srbiji su sva rešenja moguća, zaključila je Dubravka Stojanović.

Nova utopija

ujedinjenu Evropu, i upravo ta vizija budućnosti kroji prošlost. Taj hegemoni poredak sećanja u kojem je levica svedena na mračnu prošlost dobro dođe vladajućim snagama kako bi uvele koristan poredak sećanja, kaže Kuljić. Demonizovan je titoizam tako što je postao poluga rata kod svih naroda. Početkom 90-ih oslobađanje od komunizma (uvek od komunizma, a ne od socijalizma, primećuje Kuljić), omogućilo je ustoličenje nove prošlosti. U tome je pomogao i sam antitotalitarizam koji je blokirao kritiku etnocentrizma. Taj rastegljivi antitotalitarizam, koji je uključivao razne struje, i saglasnost u oceni socijalizma kao totalitarizma, blokirali su kritiku nacionalizma, jer su se u kritici socijalizma slagali i nacionalisti i fašisti, i šovinisti i neki anacionalni predstavnici inteligencije, kaže Kuljić. On dodaje
		Henri Matisse, Flowers in a Pitcher, 1906.

zločina obelodanjivanjem šokantnih činjenica. Treba negovati sećanje na normalnost ekscesa i na banalnost zla koje uvek može da se ponovi i nikada ne projektovati zločine u nepojmljivo i sudbinsko. Ako postoji iskustvo koje bi nama koristilo, ono se može sažeti u izrazu "negovanje traume", jer samo ako se zločini u Srebrenici, Jasenovcu i drugde shvate kao traume koje se ne zaboravljaju, one mogu imati pedagoško-didaktički značaj, rekao je Todor Kuljić. Beg u budućnost Dragan Prole (Filozofski fakultet, Novi Sad): Prole je govorio o nespremnosti političke elite da preuzme ključnu ulogu u prevazilaženju prošlosti, i to najčešće iz pragmatičnih razloga kao što je bojazan da bi lobiranje za takvu stvar bilo loše po ishod izbora. Prole konstatuje da su se u tom kontekstu kristalisale dve pojave. Jedna je normalizacija nacionalizma, a druga se oseća u retorici o budućnosti, i to tako kao da će iz diskursa o budućnosti na čudesan način moći da se postigne ono što je trebalo postići u suočavanju sa prošlošću. Prole tvrdi da negativni recidivi prošlosti još deluju u savremenosti, i ističe da je sama tradicija jedini pravi takmac u borbi protiv balasta tradicije. Zato
		U sklopu događaja vezanih za skorašnju desetogodišnjicu zločina u Srebrenici, u Centru za kulturnu dekontaminaciju Fondacija "Hajnrih Bel" organizovala je izložbu "Srebrenica - sećanje na budućnost". Reč je o izložbi fotografija desetorice fotografa iz BiH i inostranstva, svojevrsnom "memento mori", potresnom i tihom podsećanju na tragediju čiji su vinovnici srpske snage. Povodom izložbe govorile su Azra Džajić ("Hajnrih Bel", Sarajevo), Gizela Kalembah, (poslanica u EP), Kada Hotić (Udruženje majki Srebrenice i Žepe), istoričarka Latinka Perović i Nataša Mićić (predsednica GSS). Na ovom projektu kao suorganizatori izložbe udružili su se Beogradski centar za ljudska prava, Beogradski centar za ženske studije, Centar za antiratnu akciju, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Centar za ljudska prava Leskovac, Centar za multikulturalizam, Centar za regionalizam, Građanski forum Kraljevo, Građanske inicijative, Danas, Dokumentacioni centar za ratove 91-99, Fakultet političkih nauka, Helsinški komitet za ljudska prava, Centar za humanitarno pravo, Republika, Centar romske zajednice, Beogradski krug, Žene u crnom i Inicijativa mladih za ljudska prava.

Država kao kolektivni prestupnik

Bodo Veber (Univerzitet u Hanoveru): Postoji veza između etnonacionalizma i vladajućih slojeva koju ti slojevi koriste još od 60-ih godina, kada je propao emancipatorski model samoupravljanja u korist autoritarnog decentralizovanog državnog aparata. Etnonacionalizam se pokazao vitalnim u opsluživanju svakodnevne svesti naroda, ali su ga preuzeli i akademski krugovi i srednja klasa. Bio je delotvoran u kriznim situacijama, kao i prilikom detradicionalizacije društva. Mada briše razlike, Veber tvrdi da srpski etnonacionalizam ne počiva na organskoj solidarnosti nego na kolektivnom kršenju pravila koje se objašnjava kriminalizacijom i korupcijom. Veber ukazuje na anatomiju "kolektivnog počinitelja" podsećajući da se do toga došlo osamostaljivanjem kolektiva i transformacijom od zvaničnog u nezvanične kolektive. Ova transformacija dogodila se pomoću kolektivnog počiniteljstva, odnosno kršenja pravila individualnim prisvajanjem dobara uz poštovanje interesa članova prema statusu. Sedamdesetih godina kršenje pravila vodi do raširenih neformalnih mreža, da bi se u kriznim 80-im pretvorilo u kolektivni akt, kaže Veber. On ističe da ovaj mehanizam samo prividno stabilizuje vlast, ali suštinski skoro potpuno erodira autoritet i zakone doprinoseći raspadu političkog aparata i društvenog poretka. Proces je nastavljen tokom raspada Jugoslavije, kada u spoju nosilaca društvenog nasilja (vojska, policija, paravojska, podzemlje) nestaje razlika između etničkog čišćenja i pljačke. U vreme sankcija 90-ih, pod sankcijama, ne konstituiše se ratna ekonomija, nego ekonomija kolektivnog šverca koji dovodi do ekstremnih socijalnih razlika. Tako etnonacionalizam i nasilje u njegovom krilu reprodukuju u isto vreme odnos društvene integracije i kolektivne autodestrukcije, pa se nastavlja socijalna regresija. To izaziva rascep svesti, koji karakteriše kritička percepcija na jednoj strani, dok je na drugoj psihički otpor da se uoči veza između kolektivnog počiniteljstva (kršenja pravila) i etnonacionalizma. Veber je postavio pitanje da li je današnje srpsko društvo, pod opisanim okolnostima, u stanju da zaustavi proces kolektivne autodestrukcije i da se suoči sa svojom nedavnom prošlošću.