|
Godina XVII (2005)
|
1-31. jul 2005.
|
 |
|
|
Republika
|
Prevod
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Globalna istovremenost s aspekta izmenjene prošlosti* Zapadna Evropa, trenutno, petnaest godina po završetku bipolarnog svetskog poretka, prolazi kroz krizu poverenja. Prečesto je zapadna javnost slom realsocijalističkog sveta pripisivala sebi, kao sopstvenu zaslugu, a da pri tom nije želela da vidi da se razvoj zapadnih društava posle 1945. godine može samo iskrivljeno prikazati kao kontinuirana i svesno željena priča o uspehu. Ta nelagodnost u zapadnom društvu je u šlagvortu "identitet" pronašla čarobnu formulu, s kojom se prošlost može pozlatiti i budućnost prikazati u tmurnom svetlu. Strah od gubitka identiteta služi kao obrazloženje ne samo antievropskog raspoloženja, nego i kao šifra kolektivnog subjektiviteta koji prekriva strah od gubitka suverenosti pojedinca pod uslovima strukturnih promena samih zapadnih društava. Socijalne nauke su tokom proteklih trideset godina doprinele mnogo tome da se kategorije poput "identiteta" javno ustale i da se ne kritikuje njihova sumnjiva upotreba i korist. Sasvim drugačije nego što je to bio slučaj u Kantovo vreme, njima više ne stoji na raspolaganju put kritike, ako se želi izbeći neuspeh u suočenju s pozitivnim svetom činjenica. Kritika se u međuvremenu artikuliše prevashodno kao kritika nauke i samim tim dolazi u opasnu blizinu antiracionalnim tokovima. Osim toga, od naučnika se grublje nego što je to ranije bio slučaj zahteva dokaz o koristi. Što manje mogu da ponude u ekonomskom smislu, utoliko više naučnici teže da doprinose direktnoj legitimaciji moći. U međuvremenu su izgleda sasvim zastarele tradicionalne predstave o časti, kao što su naučna i umetnička autonomija. Promenjeni odnosi na međunarodnom tržištu nisu samo snizili vrednost fizičkog rada, nego se vrši pritisak i na umni rad. Politika i ekonomija tendenciozno demonstriraju umnim delatnicima da su suvišni. U tehničkim i prirodno-naučnim oblastima ta pretnja se ograničava samo na globalnu zamenljivost naučnika, dok duhovne i društvene nauke mogu da dokažu svoju neposrednu korist samo ako služe određenim višim interesima. Legitimacioni potencijal jedne kategorije poput identiteta pokazao se već tokom akademskih grupnih obračuna tokom sedamdesetih godina. U prvi mah pritisak uopšte nije poticao iz reakcionarnog ugla: setimo se samo ustanovljenja studija holokausta, studija jednakosti polova i specijalnih akademskih programa za afričke Amerikance. Njihov rast je pratilo nivelisanje prema političkom razlikovanju na desno i levo koje potiče iz dugog 19. veka, a koje se u tvrdom jezgru odnosilo na suštinu klasnog društva s buržoazijom i proletarijatom. Te su kategorije postale problematične s obzirom na dinamiku napretka industrijskog društva u zlatnom periodu između 1950. i 1973. godine. Pored toga, izuzev Japana, sva društva koja su se nalazila u prelazu ka "dobrostojećim društvima" s dobrostojećim srednjim slojem postajala su sve heterogenija zbog doseljenika, profesionalne mobilnosti, etničkih i religioznih tradicionalnih osećanja. Utoliko je jednostavnije pao transfer kategorije identiteta na svet van univerziteta, u kojem je kao "nacionalni identitet" osamdesetih godina postao činjenicom svesti koja se podrazumevala, a iz koje su mogli da se artikulišu novi grupni zahtevi. Njime su se mogli obrazložiti etnonacionalni raspad društava sovjetskog tipa, na primer promenljive veličine grupa muslimana, diverzifikacija naprednih postindustrijskih društava isto tako kao i transnacionalni zahtevi islamističkih grupa. Rasprava o "multikulturalizmu", koja je u zaoštrenom obliku posle 11. septembra ponovo zaokupila zapadna društva, s izuzetkom SAD, u Nemačkoj ponovo poprima egzemplarne dimenzije. To možda ima veze s parolom nemačkog pojma kulture, koja ima svog odjeka u zahtevu za "vodećom kulturom", bilo da je ona agresivno nemački ili postiđeno evropski shvaćena. Takav nemački pojam kulture upravo nije dobio svoje uobličenje u klasici ili idealizmu, dakle u periodu u kojem Nemačka nije ni postojala kao nacionalna država, nego tek u poslednjoj trećini 19. veka, kada građani uopšte više nisu verovali u napredak čovečanstva i kada su agresivnu nemačku kulturu suprotstavljali zapadnoj civilizaciji. Isto tako kao što se pravo na državljanstvo ustalilo kao ius sanguinis, dakle pravo po osnovu porekla iz carstva, nemački pojam kulture je zadobio etničku konotaciju, koju čitalac, koji se nije identifikovao na taj način, nije mogao da pronađe ni kod Šilera i
Sekularizacija se poriče kao proces koji traje preko dve stotine godina, koji je na protivrečan način izmenio ne samo zapadna društva. Pojednostavljena predstava o kontinuitetu sekularizacije naslonjena je na verovanje u napredak iz 19. veka, iako su već u njegovoj poslednjoj trećini krenule masovne kontrareakcije na ovaploćenje građanskog društva. Još tada je nastala odrednica "Kulturkampf", koja je stotinu godina kasnije najpre ironično primenjivana na sukobe na američkim univerzitetima u periodu konkurentskih politika identiteta. Ovakva kulturalizacija politike može se razumeti kao reakcija na neuspeh novih društvenih pokreta s kraja šezdesetih godina. U SAD je još jednom došlo do bržeg odvijanja procesa nego na drugim mestima. Za globalne društvene konflikte tokom osamdesetih godina već su dakle bile spremne sve kategorije, u kojima su se mogli artikulisati kolektivno samopoimanje i analitički zahtevi. Odrednica multikulturalizam povezuje tumačenje društva s kolektivnim samopoimanjem i upravo ta neidentifikovana mešavina korumpira svaku teoriju. Reakcionarna nacionalna politika identiteta, koja se po slomu realsocijalizma ustalila u Evropi na njenoj čitavoj teritoriji bespoštedno koristi te slabosti "multikulturalizma". "Multikultura" se prikazuje kao zao ideološki program intelektualnih elita, protiv kojeg se lako može mobilizovati zatrovani popularni common sense. Činjenica je: multikultura nije samo refleksija na izmenjeni etnički poredak u zapadnim društvima, nego i politički zahtev da se različito sastavljenim grupama intelektualaca, marginalizovanim i oštećenim grupama stanovništva dodeli glas. Grupe i njihovi glasnogovornici vode bitku oko identiteta tog glasa. Suprotno tome, lako je govoriti u ime navodno tihe većine, koja paktira sa društvenom tradicijom na koju se mnogi pozivaju. Dok u SAD bitku za novo tumačenje društva, pozivajući se na tradiciju, vodi akademski establišment, u koji spada između ostalih i Semjuel Hantington, u Nemačkoj primarno front prolazi kroz štampane medije, u kojima kolo vode akademski obrazovani novinari. Oni su upoznati sa svim univerzitetskim sukobima oko definicija i koriste svoju vanakademski stečenu moć štampe kako bi na scenu izveli jedno novo samopoimanje društva u stilu antiautoritarnih pobuna protiv političke kulture kojom navodno dominiraju stari šezdesetosmaši, a koja se napada kao diktatura političke korektnosti. Takođe je i tu na delu sinkretistička moć društva: ona povezuje visoko cenjene "vrednosti" elite obrazovanja sa antiintelektualnom odbojnošću tihe većine. Kroz postulisanu vodeću kulturu izgleda da je moguće i sociološko čudo, da se istovremeno može biti član elite i većine, jer se autohtoni učesnici u vodećoj kulturi smatraju rođenjem stečenom kategorijom porekla. Uopšte više nije potreban nikakav subjektivni napor da se stekne i poseduje ono što je navodno nasleđeno od predaka, kako je to Gete napisao u rodovnik posle nemačkog građanstva. Građanski invention of tradition, koji je posle kasnog 19. veka ovaplotio nacionalno samopoimanje, više nije delovao. Jedino bi svesno novozasnivanje tradicije sto godina kasnije predstavljalo alternativu politici prošlosti i identiteta. Tako bi suštinski demokratski oblici ophođenja bili politički fiksirani u heterogenom društvu. To je projekat koji je bio bezuspešan 1968. godine i kod kojeg skoro da niko nije došao na ideju da ponovi sličan poduhvat posle 1989. godine. Otklon protiv novog ne predstavlja nemački izum, ali u svetlu svetske istorije našla se ponovo odbrana od novog, u nemačkom obliku, posle 1989. godine. Nemačka se nalazila u žiži alternativnih sistema i tu je došlo do istorijski jedinstvene situacije, kada su se politički ujedinila dva različita društvena sistema i kada to niko osim nostalgičara nije shvatio kao nešto sasvim novo. Od desnice pa do ultralevice prihvaćena je fraza "ponovno ujedinjenje". Pozne jeseni 1989. godine mogla se u Nemačkoj egzemplarno proučavati realizacija kolektivnog subjektiviteta. Društveno nezadovoljstvo sadržano u uzviku "Mi smo narod!", koji je bio uperen protiv nedemokratske diktature SED, pretvorio se u parolu "Mi smo jedan narod!", koja je ukazivala na nacionalni izlaz iz društvene mizerije. U Nemačkoj je naziv "ponovno ujedinjenje" postojao u Ustavnom zakonu Savezne Republike Nemačke. Takođe je i u drugim istočnim realsocijalističkim društvima došlo do rasformiranja istočnog bloka uz obećanje "povratka u Evropu". Nacija se pokazala kao preneseni oblik kolektivnog subjektiviteta, čija se prošlost mogla lakše idealizovati nego u Nemačkoj. Formula "nacionalnog identiteta" tretira imagined community kao da je identična sa idealizovanom prošlošću nacije. Novim nacijama iz istočne centralne Evrope, koje su reklamirale svoju staru istoriju, niko nije hteo da upropasti tu fantaziju s obzirom na sadašnje sovjetsko društvo, a nacionalni oblik rasformiranja izgledalo je da ubrzava demokratski napredak. Samo je u Nemačkoj takva idealizacija prošlosti koja nije društveno shvaćena i koja spada u "nacionalni identitet" stvarala probleme, s obzirom da bi morala da obuhvata i nacionalsocijalističku Nemačku. Formula identiteta evocirala je jače nego inače kulturalizaciju društvene različitosti. Ponovljena supstancijalizacija nemačke kulture morala je doći u sukob sa izmenjenim sastavom zapadnonemačkog stanovništva, fenomenom koji je takođe s perspektive identiteta označen kao "multikulturalizam". Ksenofobični napadi s početka devedesetih godina potiču iz tog polja napetosti "ponovnog ujedinjenja": Roštok-Lihtenhagen, Hojersverda, Zolingen. U svojoj apstraktnosti šlagvort identitet se poklapa s rečju globalizacija po značaju logike obima. Poput fetiša pred tom pozadinom pojavljuje se apstraktni identitet kao konkretno, u koje se sve ono može projektovati, što je potrebno spasiti pred nivelizacijom. Predstavljeni kolektivni subjektivitet može biti više od fikcije i može postati realna fikcija, koja stvara novu situaciju. Pretvaranje fikcije u realnost manifestovalo se u Nemačkoj pozne jeseni 1989. godine. Besmisleno je ukazivati s kritičnim namerama na fiktivni momenat, jer je bitan karakter realnosti. Političari identiteta maksimalno koriste tu činjenicu i zatvaraju usta njihovim kritičarima. Kritika, koja želi da se čuje, služi se istim sredstvima kao i ono što se kritikuje. Ona pretpostavlja kolektivni subjektivitet. Ona isto tako navodi identitet, iako želi da bude drugačiji od nacionalnog. Rasprava o nacionalnom identitetu i glasovi multikulturalizma suočavaju se u zatvoru pojmova. Prosvećeni multikulturalisti su odavno napustili naivne predstave o čistom poreklu i prešli su na hibridne oblike. Međutim, otkriće hibridnog nije dovelo do toga da se odbaci kategorija identiteta. Sasvim suprotno, to je pokušaj da se spasi protiv privida društva koje neprekidno proizvodi neidentično. Paradoks novog društva sastoji se upravo u tome što stalno razara tradicionalne oblike pripadnosti i istovremeno reprodukuje potrebu za "identitetom". U kulturno industrijskom sistemu potreba "kolektivni identitet" funkcioniše kao duševna plomba, kako je to nazvao psihoanalitičar Paul Parin. Ona obećava da će popraviti oštećeno samoosećanje subjekata. Ta funkcija je bila direktno uočljiva u Nemačkoj posle 1990. godine. Oštećeno samoosećanje u postnacionalsocijalističkoj Nemačkoj je dostiglo skoro kultni status. Zato što se nacionalsocijalistička prošlost i nacija posle 1945. godine nisu mogli jasno razlikovati, žalba za zaostalim osećajem nacije spadala je u arsenal reakcionarne kulturne kritike. U NDR-u je izmišljen poseban nacionalizam koji je, međutim, oštećeni nacionalni osećaj iskonski održavao na životu: retko je tako svesrdno pevana himna NDR Johanesa R. Behera "Ustali iz ruševina" sa stihom "Nemačka ujedinjena domovina" kao što je to bio slučaj 1989. godine. Dok je jeremijada nedostatka nacionalnog osećanja u Zapadnoj Nemačkoj do 1990. godine samo postiđeno iznošena, u bivšoj sovjetskoj okupacionoj zoni je sveukupni nemački nacionalni osećaj dobio blagoslov legitimne želje za slobodom potlačene policijskom državom. Kada se već oslobađanje od nacionalsocijalizma širom sveta dogodilo pod zastavom nacionalnog oslobođenja, onda se i kod raspada realsocijalizma mogla ponovo primeniti ta proverena formula. Drugačije nego što je to bilo prilikom pada nacionalsocijalizma, i Nemci su tom prilikom mogli da kopiraju tu formulu. S obzirom na crno-crveno-zlatne boje koje su se pojavljivale na demonstracijama, istopile su se predstave o društvenim promenama stvarne opozicije u NDR kao sneg na suncu. Iluzija o nacionalnom identitetu se raspala s "ponovnim ujedinjenjem" i nikada nije neka kategorija imala veću moć stvarnosti nego tada. Ako je na početku "ponovo ujedinjene" Nemačke stajala nacionalna kreacija identiteta, onda se danas nameće pitanje kako se moglo dogoditi da šezdeset godina posle završetka nacionalsocijalizma savezni kancelar Šreder izjavi da Aušvic predstavlja neraskidivi sastavni deo "nemačkog identiteta". Međutim, nije bilo govora o tome da najpre Aušvic mora da se rastvori u artefakt "holokausta" kako bi postao kulturno industrijski obrađen događaj koji služi za davanje smisla. Adornova i Horkhajmerova konstatacija da događanje u Aušvicu prisiljava da se shvati neshvatljivo u međuvremenu deluje mistifikujuće i zastarelo. "Holokaust" i "šoah" danas se iznova tumače, a umetnost i nauka su se dohvatile njih da bi se na njima dokazivali pristupi, hipoteze i metode. Jedinstven zločin je transformisan u kulturu, a od politike prošlosti nastala je kultura sećanja. Objašnjenja postaju sve jednostavnija. Trenutno je u Nemačkoj vrlo aktuelna knjiga Geca Alija Hitlerova narodna država (Götz Aly, Hitlers Volksstaat) kao što je nekada bio aktuelan Goldhagen, koji je Aušvic želeo da objasni sa ekstremnog stanovišta nemačke antisemitske ideologije uništenja. Sada se prihvatljivost holokausta kod većine Nemaca objašnjava korupcijom socijalne države, prema kojoj su svi bili mali profiteri pljačke i ucene. Skoro niko se više ne seća sadržaja žestoke diskusije o Goldhagenu, a u aktuelnoj raspravi uopšte više nije bitno šta se tvrdi. Važno je jedino pretvaranje u svakodnevicu, koja za sobom povlači sve veću ravnodušnost. "Identitet" kao kategorija povređenog samoosećaja i ugradnja Aušvica u taj samoosećaj pretpostavlja ravnodušnost na sadržaje. Samo tako može identitet da postane deo nacionalnog plebiscita, u kojem je Ernest Renan 1882. godine u svom velikom govoru na Sorboni video dokaz egzistencije nacije. Uspešnu tezu o "narodu kao profiteru" iz 2005. godine prati poplava produkcija o sećanju na bombardovanje, glad i bekstvo, u kojem se govori "o sopstvenoj patnji". Samoosećaj koji je oštećen zločinom može se popraviti sećanjem na sopstvenu patnju i ta računica izgleda da konačno uspeva. "Svađa istoričara" nalazi se dvadeset godina iza nas, a prošlost u tom periodu nije prošla, nego je postala svakodnevica. Uspešno savlađivanje prošlosti u javnoj diskusiji u Nemačkoj postalo je samo po sebi mit, kojim se hrani "kolektivni narcizam". Cena nacionalnog identiteta je visoka, jer od kojeg novopridošlog građanina se može tražiti da se zaklinje u vernost nemačkoj istoriji zajedno sa priznanjem krivice? Svako ko to ne učini biće suočen s osećajem izopštenosti, a to je jedna od najčudnijih etničkih isključenja na svetu. Da li postoji alternativa nacionalnoj politici identiteta? Kritička društvena teorija može pomoću kritike kolektivnih subjektnih predstava da pokaže svoju upotrebnu vrednost. Sećanje na sprovođenje kategorije identiteta u svakodnevici društva čini vidljivim ono učinjeno, subjektivno proizvedeno društvenom samopoimanju. U uspeh kategorije identiteta spada i izigravanje osećanja protiv svesti, a dokle god postoji razlika između osećanja i svesti, nastavlja da živi i mogućnost promene. U prevlasti osećanja ogleda se dominacija društvene celine. "Kolektivni identitet", veoma udaljen od toga da bi subjektu pomogao da pronađe sopstveni, ispostavlja se kao kategorija nadvladavanja. Nigde se to nije videlo u novije doba na strašniji način nego što je to bilo u slučaju raspada Jugoslavije. U Bosni je do toga egzemplarno došlo s početka devedesetih godina: nakon što su etnonacionalistički agresori podelili Sarajevo barikadama, naoružane bande su kružile zemljom, suočavali su ljude pod pretnjom smrću sa pitanjem o poreklu, a u zavisnosti od odgovora čovek je mogao da se izvuče žive glave, da bude silovan, proteran, mučen ili ubijen. Upravo u heterogenom društvu poput bosanskog morale su se silom povlačiti granice koje konstituišu nove kolektive. Bilo bi to poricanje realnosti kada bi se s obzirom na događaje naglašavao fiktivni karakter kategorije identiteta. Između fikcije i materijalne realnosti posreduju autoritet i sila. Nipošto sukob nisu prouzrokovale stara mržnja između nacionalnosti i religija, različitih kultura. Aspiracije na moć starih i novih elita korespondirale su s opštom nesigurnošću o budućnosti društva, koje je bilo suočeno s pretnjom da izgubi svoj neksus, poseban realnosocijalistički odnos posredovanja između centralne vlasti i ekonomske
Do takvih promena dolazi širom sveta, ali su reakcije na njih različite. Teorija o društvenoj razlici mogla bi da se pokaže korisnom, kada bi bila u stanju da genetski objasni te razlike. Bitan momenat globalne modernizacije sastoji se u produžetku iskustva sekularizacije. Fundamentalistički kontrapokreti stoga se mogu mnogo bolje razumeti kao reakcija na taj proces, zato što se u njima ne vraća ništa staro, a u njima se ne pokazuje ni moć starog, nego novo poprima atavistički izgled. Međutim, i taj atavizam ima naličje Janusa, koje se prikazuje tek posle društvenog tumačenja. Sekularizacija se suočava sa granicama prosvetiteljstva, zato što individua sama predstavlja realnu fikciju. Predstava o radikalnom individualizmu poriče realnu egzistenciju kao aktivan subjekt u okviru odnosnih društvenih proizvodnih uslova. Građanskom pojedincu je barem bila potrebna imovina i porodica da bi razvio svoje samopoimanje. Individualizovani čovek nema ništa drugo do svoje subjektivne kvalitete, koji, međutim, mogu preko noći da izgube svaku vrednost. Više nego ikada sekundarne vrline u umnom radu poput fleksibilnosti treba da garantuju preživljavanje u dinamičnijem društvu. Međutim, takva obećanja o garancijama u sukobu su sa društvenim iskustvom stečenim u dvadesetom veku, u kojem je svako mogao postati objekat ekonomske ili političke proizvoljnosti. Artefakt "holokaust", koji se odvojio od realnog događaja iz Aušvica, širom sveta prenosi tu poruku. Latentna i manifestna univerzalnost straha pojačava glad za nadindividualnom sigurnošću, koju oseća samo onaj koji poriče društvenu realnost. Napad na Njujork 11. septembra 2001. godine reprodukovao je osećanje nemoći kod svih koji se nisu mogli identifikovati s tim činom. Nesposobnost shvatanja upravo žrtava iz Kula bliznakinja kao deo napadnutog kosmopolitskog životnog konteksta već ukazuje na moć kolektivnih kategorija prema kojima se svet može podeliti na "nas" i "one druge". Uslov za ljudsku solidarnost i društvenu spoznaju jeste da pojedinac ima slabu percepciju, za koju mu je potrebna obostrana pomoć. Izgleda da poricanje slabosti savršeno uspeva u identifikaciji s agresorom. U nekim delovima sveta došlo je od prikrivene radosti do izliva slavlja, što se može objasniti osećanjem nemoći nabijenim odbojnošću, koje od žrtava čini štićenike najjače svetske moći. Varljiva religiozna aura tog čina, koju je još kompozitor Štokhauzen u svojoj neopreznoj opasci ocenio kao "uzvišenu", hrani se trijumfom nad neuspehom sekularizacije, koji potkrepljuje sve politizovane fundamentalizme. Terorizam koji se emancipovao od granica političke kalkulacije posledica, kako se još jednom pokazalo 11. marta 2004. godine u Madridu, ne predstavlja pitanje definicije, nego se on sam tumači jezikom sile koji treba da razume ceo svet: niko i ništa nije bezbedan pred nama. Figura atentatora samoubice obuhvata čin savršene bezobzirnosti, u kojoj se individua sama precrtava. Počinioce i simpatizere ne povezuje nikakvo zajedničko uverenje i nikakav zajednički cilj, a posredovanje nije ni potrebno ni moguće. Kolektiv, kojem nisu potrebni pojedinci za njegovu konstituciju, potiče još iz starog nacionalizma iz 19. veka, on je osamostaljen od društva koje ga je iznedrilo. Stoga nacionalno rastakanje starih imperija prati primesa, ponekad i više od nje, ksenofobije, etničkog čišćenja i pogroma. Od strahota nacionalsocijalizma ostaće u sećanju u iskrivljenom obliku praznina grozote. Upravo taj vakuum popunjavaju nove kolektivne kategorije i njihova odličja, poput nacionalnih zastava ispred spomenika koncentracionih logora, nacionalni i međunarodni praznici, koji više ne funkcionišu bez poziva na tuđi i sopstveni "identitet". Svakodnevno ponavljanje prakse sećanja učvršćuje svest ne samo o realnosti kolektivnih kategorija, nego i osećaj primordijalnosti. Iako socijalne nauke u međuvremenu širom sveta odbacuju primordijalnost kao lažni sjaj, takvo odbacivanje ima malo uticaja na atraktivan šarm kategorija. Oni naizgled poseduju znanje o poreklu, što čini njihov medijski uspeh. Oblici kolektivnog subjektiviteta još uvek su vezani za posredovanje nacije i društva, takođe i u etničkoj ili multikulturnoj šarolikosti. Čak i nove kovanice poput "transnacionalni" odražavaju utvrđenje forme iz svetova predstava nacionalnih društava. Takođe ni organizacija medija još uvek nije odbacila nacionalni oblik komunikacije. Pojedinac, čak i da želi da se odvoji od preovlađujuće forme kolektiviteta, ostaje konstitutivno vezan za naciju. Kritika se nadovezuje na privid nepromenljive prevlasti društvenog kolektiva. Odnos nacije i društva je promenljiv, a to se odnosi samim tim i na kategorije shvatanja sebe i sveta. Društvena teorija danas mora da iznova tumači taj promenjeni svet. * Prilog debati o temi "Sadašnjost prošlosti - Srbija na putu ka Evropi" (Beograd, 3. jun 2005). Preveo Dragan Simić. |
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
