Ćutanje o bitnom

Drakulićev slučaj dobar je povod da se još jednom postavi pitanje zašto kod nas i dalje ostaje nerazjašnjeno ko stvarno vlada tokovima novca

Odvajkada su odnosi vlasti i krupnih privrednika bili puni mutnih tajni i brižljivo skriveni od radoznalih očiju javnosti. U demokratskom svetu, čak i tamo gde su ovakve nezakonite sprege odavno uočene i dobrim delom onemogućene, još su daleko od toga da budu iskorenjene. Kod nas su, međutim, u ono ratno vreme Slobodana Miloševića veze korumpirane vlasti i prljavog novca toliko silno procvetale da su postale legalan način vladanja. Koliko su se ove sumnjive veze između privrednika i političara žilavo odupirale svakoj institucionalnoj i zakonskoj kontroli pokazuje i nedavni slučaj Zorana Drakulića koji je ljutito i demonstrativno napustio DSS zato što mu je izmakao obećani položaj potpredsednika stranke.
Ova je afera uzvitlala veliku prašinu u medijima, ali sem kontroverznih izjava i međusobnih napada ostala je nerazjašnjena suština stvari: ko, u stvari, u ovoj zemlji upravlja tokovima novca? Drakulić tvrdi da se u jednom velikom poslu oko uvoza nafte u vrednosti oko 20 miliona evra neko okoristio za 2 miliona. U čiji su džep ti novci uleteli ostalo je tajna. Kada takve priče ostanu nedovršene, one se po pravilu vraćaju kao bumerang samom pokretaču, pa su sada u javnosti stale da se množe priče o tome koji su bili pravi motivi samog Drakulića. Obračun među krupnim biznismenima, nastojanje da se steknu neke nezaslužene prednosti na tržištu, pritisak na vlast da se naudi konkurentima, a za sebe pribavi korist? Mnogo je pitanja, a još više tajni i nedokazanih pretpostavki.
A da su krupni ekonomski i politički ulozi u pitanju vidi se i po razmerama Drakulićeve optužbe, koji je, sem što je napao politiku svoje stranke, još ranije tražio - ni manje ni više - smenu ministra finansija, a samoj Vladi zamerio da je pod uticajem raznih centara moći. To je izazvalo neke nove i gorke komentare; kada obični stranački funkcioneri ili poslanici pretrčavaju iz stranke u stranku, naravno uz dobru novčanu napojnicu, oni su uglavnom zainteresovani da sve prođe što brže i ćutke. Velike gazde, kao što je Drakulić, zainteresovane su za što veći tresak u javnosti, jer su valjda uvereni da će i na taj način da kompenziraju onu ogromnu sumu koju su uložili u svoje doskorašnje stranke.
Ostalo je, sem toga, nerazjašnjeno i pitanje zašto se Demokratska stranka Srbije tako lako odrekla svog glavnog finansijera Zorana Drakulića. Ko još ubija koku koja mu nosi zlatna jaja? Izgleda da se ovde srećemo sa jednim krupnim pitanjem koje zadaje velike finansijske glavobolje našim strankama. Javna je tajna da su mnoge novopečene gazde iz potaje veoma obilno novčano pomagale stranke. Sada se situacija nešto menja i neki od njih su odlučili da udare rukom o sto i oštro zatraže političku protivuslugu za sve te svoje silne donacije. Ništa tu ne vrede upozorenja kakva su i ovoga puta došla iz DSS "da se treba podvrgnuti višim interesima". Tajkuni brzo otrezne stranačke lidere od ovakvih floskula, upućujući ih na ono što je presudno - što je ekonomsko bogatstvo veće to se i interesi plasiraju na višim prečagama lestvice političkih vrednosti.
Stranački lideri, izgleda, uviđaju da zavisnost samo od gazdaških para može da bude i opasna, pa se zato i tako grčevito bore za mesta u raznim upravnim odborima, kontrolu nad tokovima novca, privatizacije, uvoza i izvoza. To je skrivenije, čak i izdašnije, a u svakom slučaju ostaju pošteđeni od neočekivanih arogantnih ispada nepredvidljivih gazda. I što je najvažnije, zavera ćutanja i dalje ostaje na snazi. Da podsetimo samo da je jedan istaknuti funkcioner DSS rekao da je povodom Drakulićevih optužbi za eventualne malverzacije oko uvoza pomenute nafte obrazovano nekoliko komisija u raznim ministarstvima i da je utvrđeno da nikakvih nezakonitosti nije bilo. Vredi li uopšte još jednom citirati staru i dobru pošalicu o tome čemu uopšte služe komisije. Sve u svemu, političari i biznismeni, čak i kada se svađaju, ostaju i dalje lojalni saradnici u zajedničkom naporu da se sakrije ono najbitnije - ko ovde zaista upravlja tokovima novca.