Bušovo geopolitičko nasleđe

Imanuel Volerstin

Ovih dana nas novine obaveštavaju da je Džordž V. Buš zainteresovan za svoje istorijsko nasleđe. Po čemu će ga pamtiti istoričari, pišući kroz dvadeset pet godina? Očigledno, on misli da će ga pamtiti jer je unapredio "slobodu" u svetu, a, možda, posebno, na Bliskom istoku. Meni ovo izgleda najmanje verovatno. Mislim da će biti upamćen po tome što je učvrstio glavni geopolitički položaj, koji će potrajati, položaj osovine Pariz-Berlin-Moskva. Ovo dolazi na pamet baš sada jer se 18. marta ove godine dogodio sastanak između lidera ove tri zemlje (plus Španija) u Parizu. Ništa neobično se nije dogodilo na tom sastanku. Bila je to upravo jedna obična ali sada i sasvim redovna prilika. Treba uočiti upravo potpunu pravilnost ovih sastanaka.
Geopolitičke promene položaja analogne su kretanju tektonskih ploča. Tektonske ploče se kreću ispod vidljive površine. Kreću se neprekidno. Ploče se međusobno približavaju i udaljavaju. Na određenim tačkama pritisak uzajamnog približavanja ploča ili rastojanja među pločama, koje se udaljavaju, vodi u eksploziju, koju zovemo zemljotresom. U geopolitičkoj areni, analogno tome, primećujemo eksplozije koje nastaju iz međusobnog približavanja, u provali "svetskih ratova". Svetski ratovi se ne mogu izbeći, ali mi teže primećujemo fenomen uzajamnog udaljavanja, koji vodi u trajnije rekonfiguracije geopolitičkih aranžmana, što bi, u geološkim terminima, bilo stvaranje novih, odvojenih kontinenata.
Geopolitički svet je imao veliko međusobno približavanje, svetski rat od 1914. i do 1945. između Nemačke i SAD, iz čega je nastao novi svetski poredak, iz hegemonije SAD u svetskom sistemu. Ovaj novi svetski poredak imao je značajnu liniju nedostatka, određenu hladnim ratom, ali dve ploče ovog svetskog poretka nikada se nisu približile. Nikada se nije dogodio vrući rat između dva protivnika. S druge strane, i u isto vreme, postojale su tendencije uzajamnog udaljavanja. Jedna bi bila u tome što su se SAD uvek najviše plašile mogućnosti da se Evropa povuče iz Severnoatlantske alijanse i da, zatim, povede postrojavanje Pariz-Berlin-Moskva.
Bilo je mnogo malih pokreta u ovom pravcu. Ideju o povezivanju Pariz-Moskva sugerisao je, na različite načine, Šarl de Gol koji je to video kao način obnavljanja francuskog i evropskog centralnog položaja u svetskom sistemu. Ali, franko-sovjetski sporazum, koji je on potpisao 1944, bio je ukinut snagom prestrojavanja u hladnom ratu a (i ovo se mora reći) takođe i zbog snage francuske komunističke partije u to vreme, element zbog kojeg je De Gol brinuo i nastojao da ga obuzda. SAD i hrišćanske demokrate u Nemačkoj snažno su radili da spreče ostvarenje ponovnog ujedinjenja i "neutralnu" Nemačku, koja je, možda, mogla da bude preteča drugom Rapallo sporazumu između Nemačke i Sovjetskog Saveza. Tu mogućnost je ponovo sugerisala tzv. Ostpolitik Vilija Branta, kojoj su se SAD snažno suprotstavile. A kada je Gorbačov došao na vlast u Sovjetskom Savezu ponudio je viziju "zajedničke kuće" Evrope, ideju koja je napuštena kada je Jeljcin istisnuo Gorbačova.
Činjenica je da se svim ovim pokušajima da se krene u pravcu osovine Pariz-Berlin-Moskva SAD uspešno suprotstavljaju davanjem svog pečata ideološkom cepanju u hladnom ratu. Ovaj argument je, međutim, mnogo teže potezan posle raspada Sovjetskog Saveza i kolapsa komunizama u istočnoj i centralnoj Evropi. Podzemne geopolitičke ploče sporo su se ali definitivno kretale u pravcu razilaženja. Ono što se dogodili posle 2001. jeste da je Dž. V. Buš, u propalim pokušajima da zastraši zapadnu Evropu i Rusiju, uspeo da, majstorski, ubrza razilaženja između Evrope i SAD do tačke u kojoj je glavni rascep na putu da se učvrsti.

Komentar br. 158, 1. april 2005.
Prevela Borka Đurić