Povodom tribine "Istina o Srebrenici" na Pravnom fakultetu u Beogradu

Inter arma silent leges

Sedamnaesti maj, veče. Pravni fakultet. Miris zločina.
Toga dana bio sam u (ne)prilici da prisustvujem tribini o zločinu u Srebrenici, koju je organizovalo Udruženje studenata Pravnog fakulteta Nomokanon, a skupu sam prisustvovao zajedno sa svojim koleginicama i kolegama, jer smo želeli da na miran način izrazimo protest protiv održavanja tribine, za koju se i pre početka, na osnovu monolitne liste najavljenih govornika, osvedočenih protivnika Haškog tribunala, znalo da će se na njoj veličati zločin i optuženi za ratne zločine.
O manifestaciji primitivizma koja se tog dana dogodila na Pravnom fakultetu u javnosti se već dovoljno moglo čuti. Sve je to video svet.
Tada je naizgled mala, ali hrabra i ponosna skupina mirovnjaka građansko-demokratske provenijencije, koja je ustala protiv raspirivanja nacionalne i verske mržnje, negiranja zločina i rušenja digniteta institucije u kojoj je to pokušano, usled profašističkih pretnji bila primorana da napusti tribinu, kako bi mrzitelji civilizacije mogli nesmetano da nastave svoj fašistički skup. Ali, ipak, ostao je neizbrisiv trag da na Pravnom fakultetu ima i onih nastavnika i studenata koji drugačije misle. A kada se tome doda činjenica da je na ovoj tribini viđeno mnogo ljudi za koje bi se teško moglo tvrditi da imaju bilo kakve veze sa Pravnim fakultetom, koji su dovedeni sa strane sa ciljem da izazovu incidente, onih koji su bili najglasniji u toj manifestaciji primitivizma, stiče se utisak da odgovor na pitanje ko je većina a ko manjina na Pravnom fakultetu nije nimalo jednostavan. Da li je jedna mirna, ali primetna grupa studenata, koja, istini za volju, nije došla da protestuje protiv održavanja tribine, možda iz uverenja da će se na tribini zaista stručno raspravljati o zločinima i nad pripadnicima srpskog naroda, neaplaudirajući fašističkim izjavama učesnika skupa ipak prećutno stavila do znanja da nije deo te mase za koju se u jednom trenutku činilo kao da je većina? Ako je tako, da li je možda upravo zbog toga ekstremno jezgro prisutnih bilo toliko bučno, neuspevajući da odoli čak ni porivu fizičkog nasilja nad neistomišljenicima, kako bi u javnosti po svaku cenu stvorilo, pa makar i lažan, utisak o tome da su oni većina?
U vreme kada je Pravni fakultet bio jedan od stubova borbe protiv Miloševićevog režima i masovnih kršenja ljudskih prava, sve do političke čistke profesora i asistenata, sprovedene na osnovu zloglasnog Zakona o univerzitetu iz 1998. godine, i kada se za ovaj fakultet smatralo da predstavlja oslonac Građanskog saveza i demokratske opozicije, nisu se dešavale slične stvari, niti je tadašnja "vladajuća" profesorska i studentska većina organizovala tribine na kojima bi se veličao rad Haškog tribunala.
Danas Pravnim fakultetom caruju perjanice Miloševićevog režima i baštinici njegovog autoritarnog nasleđa, organizujući tribine na kojima se otvoreno politički deluje, protivno principu autonomije univerziteta, poziva na kršenje ustava i zakona i promovišu zločin, fašizam i antisemitizam. Izuzetak koji potvrđuje pravilo predstavlja protest rektora Beogradskog univerziteta, inače profesora Pravnog fakulteta, i još 18 profesora i asistenata, koji su osudili održavanje ove tribine. Da li je ostalo "samo" toliko onih koji su voljni da čuvaju ugled profesije i institucije u kojoj rade? Da li je ćutanje ostalih nastavnika i saradnika znak neslaganja ili odobravanja?
Pada u oči da se na tribini najmanje govorilo o zločinima nad pripadnicima srpskog naroda, što je valjda trebalo da bude tema, a bilo je prisutno toliko ljudi koji su izmanipulisani od strane organizatora tribine, čiji su politički mentori upravo doprineli njihovoj patnji i ljudskoj tragediji. Zločin se pravda zločinom, ostala je jedina suštinska poruka skupa. I sve to na Pravnom fakultetu. I sve to u srpsko ime, u ime srpske tradicije, istorije i pravoslavne vere, uz još jedno bacanje anateme na čitav jedan narod, zbog nemogućnosti, neželje ili ličnih frustracija pojedinaca, ali i širih društvenih grupa, da shvate osnovne postulate međunarodnog i krivičnog prava - da je zločin individualan i da se optuženima za zločine mora suditi. Pa i u Hagu!
Lično se, kao student poslediplomskih studija Pravnog fakulteta, stidim onoga što sam tog dana video i svega što se dogodilo u najpoznatijem i najvećem amfiteatru, čuvenoj "petici", u kojoj studenti prve godine tek stasavaju za ozbiljnija znanja i vrline, koje će kasnije usavršavati na fakultetu. Pred očima domaće, ali i međunarodne javnosti, na fakultetu koji bi trebalo da bude rasadnik prava i pravde, ali i glavni žrec pravne savesti svojih studenata, budućih pravnika. Ako za to već nije kasno.