Alterglobalista

U Večernjim novostima od 8. maja objavljen je zanimljiv razgovor s Emirom Kusturicom pod naslovom Če je nosio pušku, ja kameru.
Započinjući ga, potpisana autorka Jelena Jovović opisuje civilizaciju koja juri kočijama progresa, ali nizbrdo, u apokalipsu. Jer, kako je u Novostima to već ustaljeno, uvođenje čitaoca u važan čin razgovora sa svetski poznatim umetnikom mora se obaviti na dostojanstven način - velikom i omiljenom patriotskom metaforom o propasti sveta. Kusturica sa zadovoljstvom prihvata razgovor, odvraćajući: Da, ja sam alterglobalista. Sebe vidim kao kočničara te civilizacijske kočije koja ide nizbrdo, na kojoj se peva, zabavlja i slave najnovija tehnička dostignuća. Na pitanje o tome šta za njega znači rad Kanskog žirija kojim će uskoro predsedavati, on odgovara da je najugodnije to biti u godini kada festival insistira na filmu s umetničkim vrednostima i što je deo tima koji misli da takav film nije mrtav. A na pitanje da li je festival insistirao na estetskim, umetničkim vrednostima kada je prošle godine dodelio nagradu za film Majkla Mura, Kusturica, koji je tada bio u najužoj konkurenciji za nagradu, odgovara da je to u redu jer su ljudi koji se bore protiv krstaške politike Džordža Buša stavili emociju u ravan umetničke estetike ili čak iznad nje. Govoreći veoma galantno o konkurentu, Kusturica pokazuje da veoma voli i neguje evropske civilizacijske manire i ne ogovara protivnika na prostački način, karakterističan za Balkan, već ga hvali i za njegov film kaže da je jako dobar.
I, zaista, iz ovog razgovora može se videti da je Kusturica veoma nadaren čovek, da raspolaže ne samo veštinom korišćenja filmskim izrazom već i prilično ubedljivim načinom predstavljanja sebe kao čoveka koji učestvuje u glavnim društvenim zbivanjima. Očito je da je on vrlo rano uvideo svoju sposobnost da se izražava o najbitnijim pitanjima ljudskog života, kao što su ljubav, čast, nesebičnost ili žrtvovanje. Uvideo je da se umetnošću kao što je film o tome može govoriti na najubedljiviji način samo ako se dovoljno poznaje izraz koji su koristili Renoar, Bergman ili Felini. Da postoji neka stvarnost, neko iskustvo u osnovi tog izraza, to je izvesno - ali zašto bi to bilo neophodno? Dovoljno je poznavati sredstva izražavanja - život je ionako stil, igra staklenih perli.
I, kada je video da ta igra uspeva na filmu, zašto je ne bi igrao i u stvarnosti. Prvo se oprobao na maloj balkanskoj pozornici i, kada je sve krenulo glatko, pomislio je - zašto se taj rad ne bi proširio i na svetsku scenu, na kojoj je kao filmadžija već prisutan, a, uostalom, i stvarnost je neka vrsta filma. I, kao dobar stilista, otpočeo je s radom na političkoj emociji - koja, kao što smo videli, može biti stavljena u ravan umetničke estetike ili čak iznad nje. A to znači da balkanskim prostacima koji pate kao žrtve globalističkog terora treba što više estetizovati tu njima tako dragu žrtvu, a finim, uljudnim evropskim građanima koji se bune na ulicama protiv rata u Iraku, takođe treba upakovati političku emociju, samo malo modernije. Tako da je na domaćem terenu Kusturica spasilac, kočničar svetske propasti, a na Zapadu alterglobalista - revolucionar koji civilizovano raspravlja o temama globalne ekonomske i političke moći.
I na kraju razgovora on nam poručuje: Kada su me u Izraelu pitali zašto dopuštam budalaštine na filmu i zašto ne revolucionišem film kao što je Če Gevara to radio sa društvom, ja sam odgovorio: Če je nosio pušku, ja kameru. Ako u toj različitosti ima sličnosti, ona mi veoma znači.
Kusturica se namerno pravi blesav - kao da je različitost u sredstvu, a ne u pristupu. Če Gevara je imao uverenja - nevažno je koliko su ona za nas vredna, a za njega su svakako bila, jer je za njih umro. Kusturica nema nikakvih uverenja, to je suštinska razlika između njih - i ona onemogućuje bilo kakvo poređenje. Tako da je Če nebitan. Bitna je njegova opasno dobra univerzalna metafora mladih lavova, polubogova kao što su bili Džejms Din ili Elvis, ona koja je uvek odbacivala dobru lovu. I ako je za nesrećne i ne mnogo probirljive Balkance predviđeno da se zadovolje jeftinom metaforom civilizacijske kočije koja ide u propast, za fini, uglađeni svet na Zapadu to će biti Če, večno mlad i lep buntovni heroj, simbol otpora svetskoj nepravdi i dominaciji.
I tako naš slavni umetnik gleda svoj lik u ogledalu i pita se: Da li ti stvarno misliš da si alterglobalista ili se samo tako predstavljaš? I odmah ravnodušno odgovara: To je poslednje što bi moglo biti važno - čak i da se nađe neko ozbiljan i počne da govori o tome, njegov glas će biti lako rastvoren u moru gluposti, jer čemu mediji služe ako ne da zatrpaju svaki smisao, čemu sudstvo ako ekspresno ne izriče velike novčane kazne? I ima li nečeg što bi moglo umanjiti moje zadovoljstvo u toj igri zamene identiteta? Verovatno ne. Osim ako se ne desi da se ta vesela i zanimljiva igra prekine i da iznenada shvatiš da u ogledalu više nisi ti, već neko drugi, nepoznat, koji te gleda sa suprotne strane.