|
O razaranju intelektualne zajednice
|
Ubi spiritus ibi libertas.
|
|
|
|
|
(Gde je duh tu je i sloboda)
|
"Ljudi koji su se šezdesetih i sedamdesetih godina okupljali oko Srpskog
filozofskog društva, Udruženja književnika Srbije, Sociološkog društva Srbije,
časopisa Filozofija, Praxis,
Delo, Književne
novine, Gledišta, Polja,
Korčulanske letnje filozofske škole, Zimskih filozofskih susreta Srpskog
filozofskog društva, Stražilovskih susreta, Kino-kluba Beograd, Ateljea
212, listova Student, Vidici,
Susret, kućnih 'otvorenih univerziteta'
i drugih središta okupljanja disidenata i kritičke inteligencije, činili
su prepoznatljivu ljudsku i intelektualnu zajednicu koja je, u svom vremenu,
branila već pomenuti Salutatijev program, tj. trajne vrednosti nepatvorenog
humanizma i svake obnove ljudske zajednice. Oni su razvili osobenu kulturu
otpora, koja je pred silama staljinističke represije i tiranije, u jugoslovenskoj
verziji, branila dostojanstvo, ljudsko i misaono, slobodu, pravo na razlike,
pravo na istinu, ljudska prava i smisleni život. (...) U ime liberalnih
vrednosti branjena je vera u neotuđivo pravo pojedinca da se u celini ostvari
kao suverena, racionalna individua. (...) U ime svestranosti i punoće života,
kao suštinskog cilja filosofije i kulture - a posebno književnosti - zahtevalo
se življenje u istini i slobodi."
Ovako je u knjizi Za novo prosvetiteljstvo
(Institut za evropske studije, Beograd 1997) pisao Trivo Inđić o duhovnoj
situaciji otpora šezdesetih i sedamdesetih godina u vreme vladavine jednopartijskog
socijalističkog sistema. Suština tog otpora i buntovništva bila je sadržana
u mukotrpnom stvaranju intelektualne i ljudske zajednice kritičkih intelektualaca
i političke i idejne alternative tadašnjem represivnom ideološkom konceptu
društva. Biti kritički intelektualac u tom teškom vremenu pretpostavljalo
je pre svega spremnost da se za život u istini i slobodi plati najteža cena
i podnesu velike žrtve. Jedino tako se i moglo pripadati pokretu kritičkih
intelektualaca. To je bilo vreme kada su ideali ljudske slobode prožimali
intelektualnu delatnost. Danas su to gotovo nestvarna vremena jer više ne
postoji nijedna ideja oko koje bi se mogli okupiti najznačajniji intelektualni
i idejni potencijali naše razbijene i posustale intelektualne zajednice.
Ona je definitivno razorena, ne postoje društvene, socijalne a ni idejne
pretpostavke da ona
| bude iznova uspostavljena.
Delujući ranije sa margine našeg društva, ona je imala oreol buntovništva,
otpora i težnje da se neprestano pomeraju granice vladajućeg ideološkog
sistema. Upravo je pomeranje granica i osvajanje novih prostora slobode
istraživanja javnog govora označavalo suštinu postojanja tadašnje
intelektualne zajednice. Pod njenim idejnim i intelektualnim okriljem
stasala je i razvijala se generacija koja u velikoj meri i čini okosnicu
|
|
|
|
Honoré Daumier, Le
ventre législatif, 1834.
|
 |
savremene društvene i političke elite. Zašto se danas, kada očigledno postoje
mnogo bolje i povoljnije mogućnosti i pretpostavke za postojanje ozbiljne
intelektualne zajednice, više ne javlja stvarna potreba za njenim funkcionisanjem
i delovanjem. Paradoks je tim veći što su sredstva komunikacije neuporedivo
pristupačnija, a mogućnost delovanja slobodnija i otvorenija. Da li to onda
znači da se slobodna misao može razvijati samo u okvirima totalitarnog i
ideologizovanog sistema ili je tek u demokratskom društvu stvoren istinski
prostor za njeno ispoljavanje i afirmaciju. Istina je da je društveni prostor
otvoren, ali je u međuvremenu iščilela potreba za postojanjem intelektualne
zajednice, ona je jednostavno nestala u vremenu opšeg razaranja i poništavanja
temeljnih civilizacijskih vrednosti. Možemo se pitati da li se zbilja radi
o duhu jednog vremena u kojem je nestala potreba za ozbiljnim intelektualnim
i idejnim angažmanom. Preovladao je površni i plitki pragmatični pseudopolitički
pristup društvenim pitanjima bez stvarne i utemeljene težnje da se ljudski
angažman oplemeni idealima prometejstva i željom za promenom sveta. Dominantan
ton površnosti, banalnosti i isprazne politizacije snažno obeležava doba
u kojem živimo. Može se sa puno osnova reći da više i ne postoji realna
potreba za stvaranjem i delovanjem intelektualne zajednice. Ne radi se ovde
o nekakvoj nostalgičnosti za prohujalim vremenima već o ukazivanju na prostu
i tragičnu činjenicu da u našem društvu ne postoji više intelektualna zajednica
kao osnovna pretpostavka za uspostavljanje ozbiljnog idejnog i političkog
dijaloga o najvažnijim pitanjima našeg društvenog života. Kultura skandala
u kakvoj živimo pobrkala je štošta: paparaci su postali fotoreporteri, političari
estradni umetnici, estradni umetnici intelektualci, primećuje s puno prava
Gorčin Stojanović. Nije zato ni slučajno što je na našoj političkoj sceni
prisutna razorna konfuzija u kojoj više ne postoji nijedna ideja koja ima
sačuvan svoj osnovni smisao i dignitet. Posledice ovakve antiintelektualne
i antiidealističke situacije su apsolutno razorne. Mi smo sredina u kojoj
je 10% stanovništva učlanjeno u biblioteke, knjige se štampaju u tiražima
od nekoliko stotina primeraka, čitanost novina je najmanja u Evropi, časopisi
izlaze veoma retko i sporadično, mediji su preplavljeni senzacionalizmom
i prizemnošću. Najnovija istraživanja mladih donose izuzetno zabrinjavajuće
podatke. "Dnevne novine ne čita više od polovine ispitanika sa većim
učešćem devojaka. Slabo čitanje dnevnih novina karakteristično je posebno
za srednjoškolsku omladinu i grupu koja živi u gradovima sa više od 100
hiljada stanovnika (osim Beograda) u kojima čak 65 odsto ispitanika ne čita
dnevne novine. Nedeljne novine i časopise ne čita dve trećine anketiranih,
naročito srednjoškolci, što će reći da ova grupa izuzetno retko koristi
štampane medije za svoje informisanje (u Beogradu 73 odsto mladih ne čita
nedeljnike i časopise). Omladina najviše koristi elektronske medije ali
daleko više zbog zabave nego informisanja." Već odavno ne postoji studentska
i omladinska štampa, preplavljeni smo listovima za mlade koji se jedino
bave svetom mode, tzv. glamura i životom velikih zvezda. Banalnost i prizemnost
su preplavile našu javnu scenu. Iz našeg javnog života jednostavno je nestala
potreba za ozbiljnim i argumentovanim raspravama, za artikulisanjem novih
i svežih ideja, za intelektualnim i društvenim angažmanom prožetim idealima
ljudskog samooslobođenja, racionalnosti i slobode. Tako smo se obreli u
društvu u kojem je surovo poništena svaka mogućnost za intelektualni angažman
koji neće biti u službi ogoljene političke instrumentalizacije i svakodnevnih
partijskih i političkih borbi. Postavlja se osnovno pitanje kako može valjano
funkcionisati jedno društvo bez uporišta u temeljnim idealima slobode i
demokratije i ako je zatvoreno u svoj autarhični i plitki politički pragmatizam.
Zato i ne treba da nas čudi što neprestano drastično opada poverenje u demokratiju
kao izvorni politički i društveni ideal. Ona je tako izgubila i svoju osnovnu
civilizacijsku sadržinu i suštinu. Izgubljena je temeljna potreba da društvene
ideje budu zasnovane na političkim idealima i načelima koji im daju pun
značaj i smisao. Stvorena je društvena klima u kojoj više nema mesta za
ozbiljne, promišljene i racionalno zasnovane rasprave. Danas je ozbiljno
ugrožena svaka seriozna misaona delatnost i ne postoji težnja da se svet
promišlja iz pozicije osnovnih civilizacijskih načela i ideala. Da li smo
svesni do koje mere je za naše društvo pogubna antiintelektualna situacija
površnosti, plitkosti i banalnosti. Kao valjanu ilustraciju navešću stav
Zagorke Golubović, kritičkog intelektualca, koja je pripadala intelektualnoj
zajednici o kojoj je pisao Trivo Inđić. U nedavno objavljenom tekstu "Intelektualci
u epohi pomerenih vrednosti" (Republika br. 350-351, 1-28. 02. 2005)
ona je iznela svoje stanovište o ulozi i angažmanu intelektualaca u savremenom
društvu. "Budući da dominira tehnološka svest, potisnut je filozofski
duh i time se može objasniti 'odsustvo antropološke pobune' (E. Morin).
Nedostaje elaborirana koncepcija i borba za moderne vrednosti u situaciji
kada su se urušili svi veliki vrednosni sistemi i kada u vakuumu vrednosti
anomija postaje opšte obeležje duhovne klime. (...) Iz analize duhovne klime
našeg vremena, koja obeležava pad filozofskog mišljenja i racionalnog uma
u bujici formalizma, pragmatizma i utilitarizma, može se zaključiti da je
položaj intelektualaca nepovoljan u pogledu ispunjenja njihove autentične
uloge; stoga se sve veći broj intelektualaca angažuje u ulozi vođa političkih
stranaka, u funkciji 'ideoloških mesija' određenih političkih moći, zatupljujući
svoju kritičku funkciju. Ipak, glas nezavisnog intelektualca nije potpuno
zamro i mnogi navedeni i drugi autori istrajno rade na osvetljavanju puta
do istine, suprotstavljajući se novom autoritarizmu i moralnom i vrednosnom
relativizmu i nihilizmu, nastojeći da revitalizuju borbu protiv dogmatizma,
scijentizma i svih vidova fundamentalizma u cilju revalorizacije smisla
života."
Da li danas možemo govoriti o idealu življenja u istini i slobodi. I najpovršniji
uvid u našu svakidašnjicu jasno nam govori da ne postoji sada više nikakav
prostor za ostvarivanje i afirmaciju bilo kakvog političkog i društvenog
ideala a ponajmanje za ideale pravde i slobode. Međutim, ostaje otvoreno
temeljno pitanje da li jedno društvo može da se razvija kao demokratska
zajednica ako u njoj ne postoji stalno strujanje novih ideja i političkih
alternativa. Zato ne možemo nikada odustati od stvaranja nove intelektualne
zajednice ma koliko to izgledalo anahrono i utopijski. Jedino reafirmacija
istinskog intelektualnog angažmana može stvoriti pretpostavke za vraćanje
osnovnim idealima slobode i demokratije.
|
