Da li je fašizam samo neponovljiva
ružna prošlost?*
Pobeda nad hitlerovskom koalicijom likvidirala
je fašističke režime koji su izazvali Drugi svetski rat, ali fašizam nije
nestao sa istorijske scene
Drugi svetski rat je bio ne samo pobeda jedne ratne koalicije nad drugom,
nego i pobeda jednog shvatanja sveta nad drugim - zato se prilikom svih
majskih manifestacija u svetu i ne stavlja u prvi plan vojni poraz sila
Trojnog pakta već pre svega pobeda civilizacije nad fašizmom, kao najvećom
retrogradnom opasnošću koja je ikad zapretila čovečanstvu.
Poseban značaj ima činjenica da je antifašizam ugrađen u same temelje
ujedinjene Evrope, počev od francusko-nemačkog pomirenja na demokratskim
osnovama, preko zapadne Evrope, pa severne, mediteranske, centralne i
istočne, sve do širenja na evropski jugoistok. Nije bez razloga da je
na skupu lidera evropskih zemalja, održanom 1955. u Milanu, odlučeno da
Dan Evrope bude 9. maj, koji se vezuje ne samo za Šumanovu deklaraciju
već i za pobedu nad fašizmom, a da je 27. januar, kada je 1945. godine
oslobođen Aušvic (Osvjenćim), ustanovljen kao Dan sećanja na žrtve fašizma.
To antifašističko opredeljenje ujedinjene Evrope izražava se i na druge
načine, sistemski preko evropskih standarda koji utvrđuju vladavinu prava
i zaštitu ugroženih pojedinaca i manjina i praktično-politički, na primer
ujedinjavanjem demokratskih snaga kad zapreti opasnost od profašističkog
nadiranja (Lepen u Francuskoj), sankcijama članicama Evropske unije kad
fašisti uđu u vladu (Hajdar u Austriji), izručivanjem optuženih za ratne
zločine kao preduslovom za napredak u procesu pridruživanja ujedinjenoj
Evropi (Srbija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina).
Žilava pojava
Pobeda nad hitlerovskom koalicijom likvidirala je fašističke režime koji
su izazvali Drugi svetski rat, ali fašizam nije nestao sa istorijske scene.
Javljao se i javlja se u dva vida: stvaranjem neofašističkih režima u
Aziji, Latinskoj Americi i na Balkanu (koji su ipak uglavnom srušeni)
i kroz političku praksu i tendencije koje imaju mnogo fašističkog - u
unutrašnjem društvenom životu mnogih zemalja i u međunarodnim odnosima.
Stoga je potrebno i korisno prepoznati one pojave fašizma koje su, u većoj
ili manjoj meri, zajedničke u konkretnim istorijskim fašističkim formacijama,
ali i u savremenim kretanjima u pojedinim društvima i na globalnoj sceni.
Poznati naučnik Lorens Brit pomno je i sistematski istraživao prirodu fašističkih
režima Franka, Salazara, Hitlera, Musolinija, Pinočea i Suharta i dijagnosticirao
četrnaest zajedničkih karakteristika:
- moćni i kontinuirani nacionalizam (fašistički režimi teže konstantnoj
upotrebi patriotskih parola, slogana, simbola, pesama; zastave
su na svim stranama);
- prezir prema priznavanju ljudskih prava (iz straha od neprijatelja
i iz razloga bezbednosti fašistički režimi uveravaju narod da
ljudska prava mogu biti ignorisana kad to nalaže "potreba";
ljudi su skloni da zažmure nad torturom, pogubljenjima, ubistvima,
dugim robijanjem političkih protivnika ili da to čak odobravaju);
- identifikacija neprijatelja/dežurnih krivaca kao osnovnog ujedinjujućeg
razloga (narod se ujedinjuje u patriotskom zanosu oko neophodnosti
da se eliminiše uočena zajednička pretnja ili zajednički neprijatelj;
to su po pravilu rasne, etničke ili verske manjine, liberali,
komunisti, socijalisti, teroristi itd.);
- prevlast vojnog elementa (čak i kad postoje vrlo ozbiljni domaći
problemi vojska dobija nesrazmerno visok udeo u budžetu, a domaće
životne teme su gurnute u drugi plan; vojnici i vojna služba se
glamurizuju);
- žestok muški seksizam (u vladama fašističkih država skoro isključivo
dominiraju muškarci; tradicionalne uloge polova postaju još rigidnije;
razvod, abortus i homoseksualnost su progonjeni, a o državi se
održava predstava kao o temeljnom zaštitniku porodice);
- kontrolisani mediji (nekad medije direktno kontrolišu vlasti,
a u drugim slučajevima njih posredno kontrolišu državna regulativa,
portparoli ili vladini funkcioneri; cenzura je česta, osobito
u ratnim vremenima);
- opsesija nacionalnom bezbednošću (vlada koristi strah kao motivaciono
oruđe za vladanje masama);
- religija i vlast su isprepletene (vlade fašističkih zemalja
su sklone korišćenju najrasprostranjenije religije kao sredstva
manipulisanja javnim mišljenjem; nosioci vlasti rado koriste religioznu
retoriku i terminologiju, čak i onda kada su verska načela dijametralno
suprotna vladinoj politici ili delovanju);
- moć korporacija je zaštićena (industrijska i poslovna aristokratija
fašističke države često dovodi lidere na vlast, stvarajući međusobno
probitačne odnose između biznisa i vlasti i obrazujući novu elitu
moći);
- moć rada je ugušena (pošto organizovana moć rada predstavlja
jedinu realnu pretnju fašističkoj vlasti, radnički sindikati se
ukidaju ili oštro proganjaju);
- prezir prema intelektualcima i umetnosti (fašističke države
su sklone promociji ili tolerisanju otvorenog neprijateljstva
prema višem obrazovanju i univerzitetima; nije neuobičajeno da
se profesori cenzurišu ili čak hapse; sloboda izražavanja u umetnosti
i književnosti se otvoreno napada);
- opsesija zločinom i kaznom (u fašističkim režimima policiji
je data gotovo neograničena vlast u sprovođenju zakona; ljudi
su često spremni da zažmure nad policijskim zloupotrebama i da
se čak odreknu građanskih sloboda u ime patriotizma; neretko postoje
nacionalne policijske snage sa praktično neograničenim ovlašćenjima);
- neobuzdana korupcija i rašireno deljenje položaja i privilegija
po stranačkoj pripadnosti (fašističkim režimima uvek vladaju grupe
prijatelja i saradnika koji postavljaju jedni druge na pozicije
u vlasti i koriste vlast da zaštite svoje prijatelje od polaganja
računa; nije neuobičajeno da su nacionalni izvori i blaga predmet
prisvajanja ili otvorene krađe od strane nosilaca vlasti);
- izborne prevare (ponekad su izbori u fašističkim zemljama potpuna
prevara, a drugi put se na opredeljenja građana i rezultate izbora
utiče prljavim kampanjama protiv opozicionih kandidata sve do
njihove fizičke likvidacije, kontrolom broja glasalih, promenama
granica izbornih okruga ili manipulacijom medija; takođe je tipično
za fašističke države korišćenje sudstva za kontrolu nad izborima
ili nameštanje rezultata).
|
Ur-fašizam
I Umberto Eko je pokušao da formuliše listu obeležja fašizma. Kao i Brit,
on nudi listu od četrnaest zajedničkih karakteristika, nečega što je on
nazvao "večnim fašizmom" (kako
se njegov esej i zove) ili Ur-fašizmom
(izvornim fašizmom), dakle onoga što je bilo prisutno i pre i posle fašističkih
režima. On priznaje da se ove karakteristike ne mogu organizovati kao sistem
i da su često međusobno protivrečne ili tipične i za druge oblike despotizma
ili fanatizma. "Ali", kaže on, "dovoljno je da je jedna od
njih prisutna pa da omogući fašizmu da se koaguliše oko nje".
Navedimo ukratko na koje pojave i izvorišta "večnog (ili izvornog)
fašizma" Eko upozorava. Na prvo mesto on stavlja kult tradicije: istina
je jednom zauvek rečena i nama ostaje samo da pravilno interpretiramo njenu
nejasnu poruku, što za posledicu ima zaustavljanje napretka u usvajanju
novih znanja. Tradicionalizam podrazumeva odbacivanje modernizma. Ur-fašizam
se može definisati i kao iracionalizam, koji opet počiva na kultu akcije
radi same akcije. Nepoverenje prema intelektualnom svetu oduvek je bilo
simptom fašizma, od Johstove fraze koju su rado koristili Gering i Gebels
"kad
čujem reč kultura, hvatam se za revolver",
pa sve do današnjih parola o "degenerisanim intelektualcima".
Kritički duh pravi razlike, a razlikovanje je znak modernizma. Za
Ur-fašizam sâmo neslaganje
je izdaja. Neslaganje je znak raznolikosti, a fašizam postiže konsenzus
upravo na eksploatisanju straha od razlika. Zato Ur-fašizam
poziva na borbu protiv uljeza svih vrsta - on je rasistički po definiciji.
Ur-fašizam nastaje na individualnoj
ili socijalnoj frustraciji. Fašizam se svojevremeno hranio frustracijama
nižih socijalnih grupa, proletera i lumpen-proletera, a danas računa
na srednju klasu pogođenu ekonomskom krizom ili frustriranu političkim
poniženjem. Onima koji su lišeni jasnog socijalnog identiteta Ur-fašizam
nudi kao zajedničku privilegiju pripadništvo istoj naciji. Tu upravo
leži poreklo nacionalizma. U stvari, identitet naciji obezbeđuju njeni
|
|
|
|
Edo Murtić, Mapa
Jama, 1944.
|
 |
neprijatelji, pa je u korenu Ur-fašističke
psihologije opsesija zaverom, najčešće međunarodnom. Iz toga se prirodno
rađa ksenofobija.
Sledbenicima Ur-fašizma ugrađuje se osećanje
poniženosti pred bogatstvom i snagom njihovih neprijatelja (Jevreji su bogati
i pomažu jedan drugome preko tajnih mreža međusobne pomoći). Još jedna crta
Ur-fašizma - nije reč o borbi za život
već se život živi za borbu. Život je u stvari permanentan rat. Pacifizam
je nedopustivo trgovanje sa neprijateljem. Ur-fašizam
prezire slabe i promoviše populistički elitizam: svaki građanin pripada
najboljoj naciji na svetu, a članovi partije su najbolji deo građanstva.
U svakoj mitologiji heroj je izuzetno biće, a u fašističkoj ideologiji heroizam
je norma - svako je vaspitavan da postane heroj. Taj kult heroizma je usko
povezan sa kultom smrti: uostalom, moto španskih falangista bio je Viva
la muerte! (Živela smrt!)
I Eko, kao i Brit, ističe da u odsustvu rata fašizam svoju volju za moć
prebacuje na teren mačo-seksizma, koji uključuje i prezir prema ženama i
netoleranciju nestandardnih seksualnih ponašanja. Ur-fašizam
je zasnovan na selektivnom populizmu: privilegija pojedinca nisu njegova
ljudska prava već pripadanje naciji kao monolitnoj zajednici koja izražava
zajedničku volju.
Kao što se vidi, obe ove liste imaju puno zajedničkog - i Britova analiza
konkretnih fašističkih režima i Ekovo nastojanje da se elementi fašizma
prepoznaju i u daljoj prošlosti i u savremenom svetu.
Gde smo mi
Teško bi danas bilo okarakterisati neku državu kao fašističku. Sem toga,
režimi, političke stranke, grupacije ili škole mišljenja koji su nesumnjivo
ili pretežno fašistički po mnogima od pomenutih kriterija odricaće da
imaju bilo šta zajedničko sa fašizmom, jer je taj pojam u svesti ljudi
pre svega vezan za nacističke zločine i definitivno je odbačen kao moguća
politička alternativa. Ali, ako su ovo elementi koji pomažu da se definišu
određujuće karakteristike fašizma, treba uvek pažljivo proveravati da
li se i u kojoj meri neki ili više njih mogu prepoznati u funkcionisanju
konkretne države i društva, odnosno da li traže pravo građanstva ili održavaju
određena politička mišljenja ili strujanja koja često nailaze na priličan
odjek, odnosno simpatije u biračkom telu.
Bezmalo svaka od ovih 2x14 odrednica je bila prisutna u režimu koji je
oboren 5. oktobra: nacionalizam i populizam, nepoštovanje ljudskih prava,
ksenofobija, pronalaženje neprijatelja i zavera, kontrola nad najvažnijim
medijima, gušenje nezavisne štampe i proganjanje, čak ubistva novinara,
korupcija, sprega sa mafijom i špekulativnim biznisom, sudske i policijske
zloupotrebe, izborne prevare.
Ali, možemo li reći da su one danas iskorenjene ili postale beznačajne?
Svakako ne.
Što se naše stvarnosti tiče, pre svega je vidljivo ono što Todor Kuljić
ispravno naziva anti-antifašizmom. I to u dva vida. Prvo, kao potiskivanje
antifašističke kulture sećanja, svesno prekrajanje istorije, potcenjivanje
ogromnog istorijskog doprinosa Narodnooslobodilačke borbe zajedničkoj
pobedi nad fašizmom, koji su priznali i lideri antihitlerovske koalicije
i svetska istoriografija i publicistika, naknadno ustoličenje drugog,
ravnopravnog antifašističkog pokreta, relativizovanje odgovornosti kvislinga
i saradnika fašizma. To se čini sistematski i napadno: kvislinški premijer
Nedić ulazi u panteon stotinu najznamenitijih Srba (to Francuzi nisu ni
pomišljali da učine sa Petenom, ni Rumuni sa Antoaneskuom); dan oslobođenja
Beograda postaje danom komunističke okupacije; iz registra ulica i ustanova
brišu se imena antifašističkih boraca, skidaju se spomen-ploče i uklanjaju
spomenici; fašistički i antisemitski ideolozi postaju humanistički mislioci
čije knjige treba štampati i reklamirati; glorifikuje se kroz državne
proslave i finansiranje, zakonodavstvo, publicistiku i feljtonistiku kao
antifašistički pokret koji to nije bio; odsustvujemo sa značajnih evropskih
antifašističkih manifestacija, zaboravljamo sve važnije datume iz antifašističke
istorije; pišu se novi udžbenici istorije sa tim preovlađujućim trendom.
Drugo, moraju da zabrinu pojave koje, makar i sporadične, reinkarniraju
i legitimizuju fašističku ideologiju i praksu: antisemitske parole i skrnavljenje
spomenika, razvijanje interesa kod mladih da saznaju "pravu istinu"
preko "Sionskih mudraca" ili Majn kampfa, formiranje grupa za
nasilje ili propagiranje fašističkih ideja, organizovanje tribina za razobličavanje
"laži" o masakru u Srebrenici, nasilje prema Romima i drugim
pripadnicima nacionalnih manjina itd. U nekim intelektualnim krugovima
fašizam postaje pomodan kao navodni izraz neukrotive slobode duha.
Najzad, ima mnogo fenomena na našoj političkoj, kulturnoj i medijskoj
sceni koji se ne izvode direktno iz fašističke ideologije, ali pripadaju
ambijentu iz kojeg se rađao fašizam, odnosno ulaze u arsenal onih pojava
o kojima govore Brit i Eko kao o određujućim odrednicama fašizma. Njih
ima sijaset: militantni nacionalizam; nepriznavanje granica koje nisu
u skladu sa velikosrpskim projektom; politički ili ekonomski populizam
koji nudi laka i preka rešenja za teške socijalne probleme, visoku nezaposlenost
i nizak životni standard; isključivost i nasilničko, arogantno i netolerantno
ponašanje prema svakome ko drugačije misli ili pripada drugoj rasi, naciji
ili veri - u parlamentu, na stadionima, u naseljima, u javnim debatama,
na televiziji i u štampanim medijima; pribijanje na stub srama onih koji
se zalažu za suočavanje sa prošlošću i punu istinu o zločinima počinjenim
u ime nacije; javni linč onih koji se usude da izraze mišljenje koje odudara
od prihvaćene nacionalne mantre; maltretiranje slabijih i nezaštićenih,
pre svega žena i dece - u domu, na ulici, u školskom dvorištu; masovni
skupovi nabijeni agresivnim emocijama i patriotskom retorikom, na kojima
se optuženi za ratne zločine proglašavaju herojima i braniocima nacije
a oni koji traže njihovo izvođenje pred lice pravde izdajnicima; smišljena
indoktrinacija mladih u duhu nacionalnog, verskog ili političkog fundamentalizma;
vređanje i difamacija političkih protivnika do fizičkog linča i pretnji
ubistvom; prljave kampanje i optužbe za koje se kasnije pokaže da su lažne,
ali za njih njihovi autori ne odgovaraju, zaštićeni imunitetom ili slobodom
štampe; tretiranje nacija u okruženju, evropskih integracija, Zapada i
međunarodnih institucija kao antisrpskih i neprijateljskih.
Kako god nazvali ove pojave i njihove nocioce - možda reči fašizam i fašistički
ne treba olako i prečesto izreći - nesumnjivo je da je društvo kontaminirano
virusima koji su agresivni i nose vrlo opasan potencijal, ako im na put
ne stanu demokratske institucije, civilno društvo i demokratsko javno
mnenje, uključujući slobodne ličnosti koje se ne ustručavaju da plivaju
uz struju.
* Reč Živorada Kovačevića na tribini
Društva za istinu o antifašističkoj Narodnooslobodilačkoj borbi, održanoj
19. maja u beogradskom Medija centru.
|
