Banatski cunami

Maj je protekao u znaku poplava. Najgore je bilo u Banatu. U Rumuniji su političari već počeli da daju ostavke. Kod nas to nikome na pamet ne pada. Na odgovornost ih podsećaju stanovnici najgore postradalog naselja Jaša Tomić, u otvorenom pismu koje su uputili pre nekoliko dana tražeći bar ostavku rukovodioca vodoprivrede. Kažu, u Rumuniji je njegov kolega to već učinio. Ovdašnji političari smatraju da su oni svojim izrazima solidarnosti koja se manifestovala njihovim ličnim prisustvom i zabrinutošću nad sudbinom postradalih i brojnim nastupima u medijima, a sve govoreći protiv poplave, već obavili najveći posao.
A mora se priznati, bili su hitri, i poseta je bila na najvišem nivou. Na obali sela-jezera slikali su se, od saveznog ministra inostranih poslova i republičkog ministra kulture, preko ministra za kapitalne investicije, pa do predsednika Republike Srbije, skoro svi. A bili su tu i sebi važni predstavnici opozicije. Bogoljub Karić među prvima. Odneli su i ponešto, neko paštete, neko kisele vode, poneki par gumenih čizama. U emisiji televizije B92 videli smo da su stanovnici najugroženijeg sela gumene čizme dobijali na revers. Solidarnost na delu, a skupi artikli.
O tome kako će se sanirati posledice i naći trajni izvori za finansiranje kojima bi se nadoknadila bar materijalna šteta, ovdašnji političari nameravaju da nastave raspravama u Skupštini. Za sada su se konfrontirali oko toga je li ovo elementarna nepogoda i da li postoji zakon. I tu se jasno vidi ko je na kojoj strani. Za njih dovoljno. Pa i Milošević je Mioničanima obećavao nove kuće posle zemljotresa, nikada ih nije izgradio, pa nije zato izgubio vlast. I to su od njega naučili, ovi što su ga nasledili.

Antifašizam i fašizam

Srbije i Crne Gore. Predsednik Srbije Boris Tadić taj datum je obeležio polaganjem cveća na grob Neznanog junaka, a premijer Srbije Vojislav Koštunica polaganjem cveća na spomenik poginulim pilotima, braniocima Kraljevine Jugoslavije. Kuća cveća, spomenik Josipa Broza Tita, nekadašnjeg predsednika SFRJ, ali i vođe jugoslovenskih partizana i saveznika sila pobednica u Drugom svetskom ratu, bila je zaključana. Ponedeljkom ne radi. Njemu od ovdašnjih vršilaca vlasti ionako niko već više od decenije nije odao počast i položio cveće zato što je bio
		Đerđ Boroš (György Boros)

Bankari i akcionari

U Beogradu su se od 21. do 23. maja okupili najznačajniji bankari sveta. Ovdašnja vlast bila je veoma ponosna na to. Mediji su izveštavali o tome kako se svetska bankarska elita oduševljeno mašila za džep i kako će sada da nam krene. Gradiće se i putevi i obnoviti železnica, i nove fabrike... Ministri su se trudili da budu dobri domaćini. Takve su stvari izgovorili da se normalnom čoveku morala kosa dići na glavi. Kao Parivodić, na primer, koji nam je rekao da su bankari oduševljeni kako smo čisti i uredni, do Dinkićevog izlaganja o tome kako smo izuzetno lepi. Dobro, to su rokeri, nisu oni uvek baš promišljeni, ali dobro sviraju, publika, bankarska, bila je zadovoljna. To što su grupi od nekoliko hiljada malih akcionara poslali kordon naoružanih policajaca da ih rastera, pre nego što stignu do čuvara svetskog kapitala koje su ovi nameravali da upozore da ovde nije svako vlasništvo ravnopravno, ostalo je samo kao gorka nepravda. Gosti će o tome već biti obavešteni kada se vrate kući. Svet je odavno globalno selo.

Još jedan neuspeli sastanak Socijalno-ekonomskog saveta

Socijalno-ekonomski savet opet nije proradio. Za sada nemamo informaciju šta se isprečilo. Sastanak je najavljen, ali nije održan. Tri strane, učesnice od samog početka, iskazuju veliko međusobno nepoverenje. Radnici poslodavce smatraju lopovima, poslodavci zaposlene neradnicima, a i jedni i drugi vlast smatraju korumpiranom i nepoštenom. U takvim uslovima, jasno je, ne može se ni raditi, a kamoli se sporazumeti o bilo čemu. A Socijalno-ekonomski savet trebalo je da bude jedna od tri najvažnije institucije u procesu transformacije društva, nakon smene Miloševićevog režima. Komisija za istinu i pomirenje već je i zaboravljena, a Savet za borbu protiv korupcije, koji je jedini uspeo da se konstituiše, opstane i otvori neka ozbiljna pitanja, vlast namerava da ugasi.
Sindikati se iscrpljuju u međusobnim obračunima i u borbi za opstanak, a stanje je takvo da čak i zaposleni u najvećem, nekada režimskom sindikatu, organizuju štrajk zbog višemesečnog neprimanja plata. Kakvo li je tek stanje u onim manjim i daleko siromašnijim sindikatima, bez nepokretne imovine?

Peščanik

Da vreme neumitno teče normalne građane u Srbiji podseća i "Peščanik". Emisija beogradskog Radija B92, čije su autorke Svetlana Lukić i Svetlana Vuković, u maju je prerasla i u tromesečni časopis, gde će se ubuduće objavljivati transkripti emisije koja se već pet godina emituje svakog petka na ovom radiju. Ubuduće će razgovore vođene u njihovim emisijama moći istovremeno da čitaju i u novosadskom Dnevniku, beogradskom Danasu, splitskom Feral Tribjunu, Vranjskim novinama, Pančevcu i listu Zrenjanin. Prvi broj promovisan je početkom maja, u onoj istoj sali u kojoj se tokom ratnih godina okupljao Beogradski krug. Na žalost, i autora i učesnika, podsećanje je bilo neminovno, a i atmosfera je bila slična. Bilo je to samo još jedno podsećanje da je ovde još dug put do normalnog društva, i da samo vreme "curi". Kroz "Peščanik", na sreću, pa će ostati trag, na sreću autora, savremenika i budućih generacija.