Smrt od hiljadu rezova

Imanuel Volerstin

Postojalo je jedno staro kinesko mučenje po imenu Ling či - smrt od hiljadu rezova. Svi ti rezovi su mali, ali bi, na kraju, žrtva umrla. To je ono što se dešava sa prevlašću SAD u Latinskoj Americi. Poslednji mali rez dogodio se u Ekvadoru. Ekvador je mala zemlja sa nekoliko važnih osobenosti: ona je proizvođač nafte. Ona ima vrlo veliku domaću populaciju koja je istorijski bila isključena iz vlasti i, naravno, ekonomski i socijalno eksploatisana. Graniči se sa Kolumbijom, gde se dugo odvijao građanski rat i u kojoj su se SAD dobro umešale u podršku vrlo konzervativnoj vladi. Ekvador je takođe zemlja u kojoj su, u poslednjih deset godina, tri predsednika bila prisiljena da napuste položaj zbog narodnih ustanaka, svaki put sa, barem, prećutnom podrškom vojske.
Godine 1997, Abdala Bukaram, koji je izabran na platformi borbe protiv oligarhije, umesto toga počeo je da uvodi ozbiljan i surov program, kako ga je savetovao bivši argentinski ministar finansija Domingo Kavalo, a što je, inače, tražio MMF (i šta je Kavalo prethodno primenio u Argentini). Posle dvodnevnog štrajka sindikata, studenata, ženskih grupa, organizacija za ljudska prava i CONAIE, federacije domaćih nacionalnosti Ekvadora, ekvadorski Kongres je smenio Bukarama, pod izgovorom mentalne nestabilnosti. Sledeći izbori su doveli još jednog konzervativca, Džejmija Mehuada, koji je nastavio da "dolarizuje" ekonomiju. Početkom 2000. proterao ga je novi ustanak. Ovaj ustanak je vodila kombinacija domaćih organizacija i "populistički pukovnici", čiji je vođa bio Lucio Gutierez, i za koga su SAD mislile da ima veze sa Čavezom u Venecueli.
Snage reda su ga ščepale, pa je Gutierez otišao u egzil, a njegovo mesto je zauzeo potpredsednik Gustavo Noboa. Na sledećim izborima, 2002, Gutierez je pobedio Nobou, sa jakom podrškom domaćih pokreta. Izbori su pozdravljeni kao pobeda levice. Kada se našao na položaju Gutierez je, međutim, promenio svoje boje. Godine 2003. posetio je Vašington i sebe nazvao "najboljim prijateljem SAD" u Latinskoj Americi. Ubrzo su domaći pokreti izašli iz vlade, a Gutierez je nastavio da nudi novu vojnu bazu SAD, postao oduševljeni pristalica Plana Kolumbija (SAD su davale podršku kolumbijskoj vladi protiv gerile i narkotrgovine). A Ekvador je bio u pregovorima o slobodnoj trgovini sa SAD. Iako je rasla cena nafte i punila vladin budžet, ništa od tog novca nije dospelo do većine populacije. Kap je prelila čašu kada je Gutierez zamenio članove Vrhovnog suda kako bi, novopostavljeni, pomilovao Bukarama, koji se, hitro, vratio u Ekvador i imao partiju u parlamentu, koja je podržavala Gutiereza.
I tako se, ovog aprila, dogodio novi ustanak u Ekvadoru. Gutierez je demonstrante nazvao forajidos - beguncima. Oni su ime odmah prisvojili sa ponosom i za nekoliko dana Gutiereza načinili beguncem. Ovaj put ustanak nije uključivao samo uobičajene sumnjivce - pokrete domaćih populacija, već takođe i delove srednje klase, koja je bila revoltirana korupcijom Gutiereza i Bukarama. Još jednom se armija povukla, a Gutierez je zamenjen svojim potpredsednikom Alfredom Palačom, koji je više okrenut levo. Od tada je bilo zbunjujućih pokazatelja nove politike. Palačo je postavio umerenog katoličkog levičara Rafaela Korija za ministra finansija, čija je prva izjava bila da ne odobrava da 40% vladinog budžeta ide na isplatu duga, a samo 2% za zdravlje i obrazovanje.
SAD su oprezno priznale novu vladu. Kastro i Čavez su pozdravili promenu, ali su neke "revolucionarne grupe" tražile da vlada radi mnogo više. Šta možemo da očekujemo sada? Verovatno, ovaj put, smanjivanje brzine nečega što miriše na neoliberalizam. Domaće stranke su već zauzele nekoliko parlamentarnih mesta, koja su izgubile kada su neki njihovi poslanici promenili stranke, da bi podržali Gutiereza.
Ekvadorski ustanak tačno odgovara modelu koji, čitavih deset godina do sada, postoji u Latinskoj Americi, a posebno otkad je Dž. V. Buš došao na vlast. Ne tako davno, kada se neka vlada, u Latinskoj Americi, ne bi dopala SAD, one bi obično bile u stanju da je zamene - direktnom silom, ako je neophodno, ili korišćenjem lokalne vojske. Bio je to usud Gvatemale, Dominikanske Republike, Čilea, Brazila, i mnogih drugih. Jedini značajan neuspeh, u vezi s tim, bila je Kuba, ali su, zato, SAD bile u stanju da mobilišu skoro sve latinoameričke zemlje u izolovanju/blokadi/bojkotovanju Kube.
U poslednjih pet godina, s druge strane, mnoge latinoameričke zemlje su se pomerile ka levici, i preko glasačke kutije i preko opštih demonstracija, ali uvek manje nego potpuno levo. Lista je duga: Argentina, Brazil, Urugvaj, Bolivija, Čile, Venecuela. Doista, jedina vlada u Južnoj Americi koja se ovih dana stvarno dopada SAD jeste Kolumbija. Baš nedavno su bili izbori za generalnog sekretara Ogranizacije američkih država. Po prvi put u istoriji ove organizacije kandidat SAD nije pobedio. Meksička vlada je nedavno pokušala da iz predstojećeg predsedničkog takmičenja eliminiše kandidata levičarske partije. Morala je da se povuče pod opštim pritiskom iz samog Meksika. Kuba nije više izolovana u Latinskoj Americi. Ništa od ovoga nije pohvaljeno u Vašingtonu.
Sada su ovo sve mali rezovi. Nijedna država, čak ni Venecuela, nije nastupala suviše jako. Ali je Brazil organizovao protest G-20 u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, što je ovu organizaciju uvelo u pravi zastoj. A Argentina se oduprla svetskoj finansijskoj zajednici i značajno smanjuje neplaćene dugove. A Asocijacija slobodne trgovine dve Amerike (ALCA) nema uspeha, iako je primaran ekonomski cilj SAD u Latinskoj Americi.
Levičari intelektualci i neki levičarski pokreti nisu zadovoljni, ni u jednoj od ovih zemalja, zbog svega onoga što pretpostavljene levičarske vlade nisu učinile. Ali su SAD još nezadovoljnije onim što su te vlade učinile. Činjenica je da SAD danas više ne mogu biti sigurne da imaju kontrolu - ekonomsku, političku ili diplomatsku - svog dvorišta, svojih Amerika. Ta kontrola umire od hiljadu rezova - svih malih, ali sigurno smrtonosnih.

Komentar br. 160, 1. maj 2005.
Prevela Borka Đurić