Prerano zborana zemlja

Izdaleka Srbija izgleda kao siromašna zemlja, koja upravo zbog toga mora da prihvata rešenja koja joj nameću drugi. Takođe izgleda da Srbija nikako ne može da uspostavi političku stabilnost, što je mnogo lakše od stvaranja ekonomske stabilnosti i prosperiteta.
Jože Mencinger, rektor Ljubljanskog univerziteta

Milutin Mitrović

Nekada smo verovali da se rađamo i živimo na bogatoj zemlji, da smo natprosečno pametni i sposobni, danas smo zahvalni svakome ko nas baš direktno ne vređa. Izgubili smo dostojanstvo i veru u sebe. To je cena za suludu avanturu u koju je većina građana ove zemlje uletela sa oduševljenjem, oberučke, ne toliko zbog Miloševića, koliko za srpsku dominaciju i pravo jačega. Danas je najlakše onima koji se još nisu otreznili ili se još svesno zavaravaju nacionalizmom, izmišljenom starom slavom, pravoslavljem i prostaklukom. Svet je, međutim, negde drugde i to znaju svi oni koji su svojevremeno znali gde nas vodi izbor sa početka devedesetih i koji su nevični nasilju palili sveće. Njima je najteže, jer su verovali, zanosili se, da rušenje zla može samo da vodi ka razumnom društvu. Nažalost, ništa od toga. Jugoslovensko iskustvo poslužilo je evropskim političkim praktičarima da formulišu tezu kako postoje nacije koje nisu u stanju da same pronađu izlaz iz lavirinta u koji su upale. Uvredljivo, ali možda tačno.

Zabluda izvodljivosti

Na naš marazam, senilno gubljenje snage, kao davljenička slamka pojavila se nada da ćemo možda uspeti da se umuvamo u Evropu. Po novinama se "pale zelena svetla", političari licitiraju 6, 8, 12 godina do ulaska, češatori konstatuju "da što budemo bliži Evropi, to ćemo biti bliži njihovim fondovima i to će se više novca slivati u našu zemlju". Uživamo da lažemo sami sebe. Odjednom, oni koji su izvodili Evropu pred svetski sud pravde u Centru "Sava" naglo počinju da joj se udvaraju. Ponosni balkanski patrioti naglo pretrčavaju u evroulizice. I opet uverenje da se sve rešava preprodajom lojalnosti.
Slušamo kako je Vuk Drašković, onaj koji je formirao paravojne jedinice da oslobađa Srbiju van njenih granica, postao najprogresivniji političar. A onda pročitamo, u pomalo bajatim novinama, da će isti taj Vuk u ime srpske vlade biti prisutan na ravnogorskoj proslavi. Politika je objavila intervju sa mitropolitom zagrebačko-ljubljanskim (nešto se ne pominje "i cele Italije") Jovanom koji, po povratku sa sahrane pape Jovana Pavla II, izjavljuje: "Mislim da smo nepravedno uskogrudo opterećeni nekim neshvatljivim razlozima protivljenja Zapadu i Katoličkoj crkvi". Isti taj mitropolit, dok je stolovao u Trstu, bio je poznat po opiranju da prisustvuje ekumenističkim skupovima (sem onih na koje je protokolarno prinuđen da ide) i žestokom kažnjavanju lokalnog sveštenika, koji se usudio da na insistiranje vernika održi molepstvije za tamošnjeg popularnog TV voditelja na samrti - koji je katolik!
Nekakav "Nacionalni stroj" ne dozvoljava da ga ponese talas proevropske mode. Žele da proteraju Jevreje iz Srbije. Lendvaji je pisao o antisemitizmu bez Jevreja, mi ga živimo. Neoevropejci ne protestuju, valjda ne znaju da se sa antisemitizmom neće približiti evropskim fondovima i parama ni za sto godina. Filip David u "Mostu" Slobodne Evrope pokazuje korenove antisemitizma i antievropeizma kod Nikolaja Velimirovića, čije proglašavanje za sveca mitropolit Jovan nije predupredio. Dotični ideolog današnje srpske desnice pisao je, kako David navodi: "Evropom vlada jeres... to nisu narodi, nego jazavci, dvonogi majmuni, zverovi, neljudi... sva evropska gesla sastavili su Židi, koji su Hrista razapeli, demokratiju stvorili, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kapitalizam, i komunizam..." Ako je nekom izgledalo da ti Jevreji pomalo preteruju sa holokaustom, valja pomisliti da oni najdoslednije, i za sve nas, ne dozvoljavaju da se zaboravi stradanje nedužnih i orgijanje vlasti nad ljudima. I Jevreje i Evropu mrze oni koji bi da se zaboravi šta je bilo, kako bi mogli da ponove praktikovanje svojih suludih anticivilizacijskih radikalnih ideja.
Za Evropu bi moglo da važi ono što je Čerčil rekao za demokratiju, da nije savršena, ali da do danas nema ničeg boljeg. Moguće je da mi na takvo kritičko rasuđivanje zapravo i nemamo prava. Razlog je jednostavan, izuzev one manjine, koja je znala gde nas vodi prošli režim, gde ide sadašnji i šta nas čeka, malo ko je u stanju da pođe od sebe prosuđujući koliko mu je mesto u evropskoj produktivnosti, duhu i kulturi.

Cena nije u novcu

Još prilikom prijema Grčke, a kasnije i Portugala u Evropsku uniju postalo je jasno da ekonomska razvijenost zemlje nije centralni uslov za članstvo. Kasnija širenja, i najave daljih, sve jasnije pokazuju da Evropi nije teško da pomaže nerazvijene zemlje da se približe njenom proseku, samo ako one pokazuju da su evropske više nego u geografskom smislu. Ta delimična istina kod nas je shvaćena kao referenca za humanističku Evropu, koja jedva čeka da nekoj sirotinji pomaže. Pre svega, od sadašnjih pretendenata na ulazak u EU mi smo jedini doživeli onu izreku koja kaže: dabogda imao, pa nemao. Mi smo jedini i dan-danas daleko od onoga što smo imali i to nam nije dovoljan razlog da se uzmemo u pamet. Industrijska proizvodnja u Srbiji prošle godine je iznosila samo 47 odsto od onoga što je bila u 1990. U tom istom razdoblju bruto domaći proizvod kod nas je 57,5, u Makedoniji 92,6, a u Albaniji 144 odsto onoga iz 1990. godine. Nije daleko vreme kada ćemo u šoping ići u Tiranu, samo ako se malo poprave politički odnosi. U toj nemaštini izvršena je preraspodela koja je mogla biti samo posledica nasilja i kriminala. U Sloveniji 10 odsto najbogatijih imaju 5,9 puta veće prihode nego 10 odsto najsiromašnijih. U Hrvatskoj su najbogatiji 7,2 puta imućniji od najsiromašnijih, a u Srbiji 13,3 puta. U Sloveniji nema evidentiranih bogataša sa preko 100 miliona evra, dok ih u Srbiji ima više nego u Hrvatskoj, gde je Franjo Tuđman svesno i nasilno stvarao "stubove hrvatskog kapitalizma".
Ako se pogleda grafikon kretanja domaćeg proizvoda u svetu i kod nas onda se upečatljivo vidi da smo 1990. godine imali BDP za 20 odsto veći od svetskog proseka, da se taj pokazatelj strmoglavljuje nakon uvođenja sankcija. Sećate li se one imbecilne populističke izjave tadašnjeg predsednika da će nam "sankcije samo pomoći da pokažemo svetu šta mi možemo". Pad se nastavlja sve do 1998. godine i od tada neprekidno ostaje na jadnom nivou od 40 odsto svetskog proseka. Samo dva puta u tom razdoblju, 2001. i delimično 2004. godine, došlo je do blagog smanjenja raskoraka. U međuvremenu, Srbija je ostarela, smežurala se. Prema popisu iz 2002. godine 2,65 miliona stanovnika (35 odsto) starije je od 50 godina. Stanje u industriji je još dramatičnije. Na prste se mogu izbrojati ozbiljne fabrike koje su poslednjih godina primile nove mlade radnike. Najčešći je slučaj, kao sa "Zastavom", da radnici stare zajedno sa tehnologijom, čekajući da makar dožive penziju, ako već od posla nema ništa. Dotle se dobro plaćena rukovodstva nadmudruju treba li obnoviti proizvodnju (za antikvarnice) ili prihvatiti "strateškog partnera" koji će vrhuški ponuditi najdeblje koverte. A nema ni partnera ni koverata. Za ovu godinu planirana je stopa rasta od 4,5 odsto. Bilo bi upečatljivo da osnovica nije tako niska da ni 10 odsto rasta ne bi bilo iznenađenje.
Spali smo na to da nam izgleda da smo uspešni kad se poredimo još samo sa Kosovom gde je, prema podacima Eurostata, prosečna plata oko 200 evra, nezaposlenost 55 odsto, BDP po stanovniku 684 evra (podatak iz 2002. godine kada je kod nas bio 1800), deficit u razmeni čak 71,7 odsto. Možda nam oni čak mogu biti ideal, jer su stanovnici Srbije prošle godine potrošili za 30 odsto više nego što su radom zaradili. Stanovnici Kosova potrošili su za 72 odsto više nego što su zaradili. Razliku su pokrile uglavnom donacije i doznake iz inostranstva. Može da se živi i na tuđ račun, ali ne baš raskošno. Prosečna plata u Beogradu, u januaru, iznosila je 226,8 evra, u Vrbasu 206,4, u Ivanjici, međutim, 53,3, a u Vladičinom Hanu samo 36,8 evra. To je za dlaku iznad one svetski prokažene granice siromaštva od dolar prihoda na dan! Hoće li nas još jednom udariti po glavi što ne znamo kako živi srpska provincija. Imamo tajkune na svetskom i sirotinju na afričkom nivou.
Kad se saberu sve te mentalne i ekonomske crne rupe, kad im se dodaju oni "insajderi", što ako je četvrtina od toga što pričaju istina, vidimo kakva je vlast i ona bivša, i ona pre nje, i ova sadašnja. Nije čudo što nam se zemlja tako zdruljala i smežurala. Mediji veoma vešto pothranjuju tezu da nema drugih sem ovih političara. Goli je rasizam verovati da u Srbiji nema razumnijih, poštenijih i sposobnijih. Ove treba menjati, treba ih oterati, sve dok se ne razbije monopol koji su napravili i ne stvore uslovi da razumni i sposobni dobiju dokaze kako birači žele drugačiju zemlju. Samo takva zemlja može pretendovati na mesto u zajednici savremenih demokratskih nacija. Onome ko zna šta će sa sobom Evropa dođe kao priznanje.