homepage
   
Republika
 
Ponovo pročitati
Arhiva
O nama
About us
mail to Redakcija
mail to web master
 

 

 

Jovan Skerlić
(1877-1914)

U 2004. navršilo se 90 godina od prerane, iznenadne smrti Jovana Skerlića. O njemu se, uz dužno poštovanje, pisalo kao o književnom kritičaru i istoričaru, ideologu jugoslovenstva i političaru demokratskih opredeljenja. Međutim, istoričari Komunističke partije izricali su loše ocene o Skerlićevom učešću u socijalističkom pokretu. Prebacivali su mu nemarksistička shvatanja i sklonost za saradnju sa građanskim političarima. Istina je da Skerlić ne bi mogao da pripada komunističkoj tradiciji. Ali, obnova socijaldemokratskih pogleda nameće potrebu izmene izrečenih osuda. Te loše ocene danas idu Skerliću u prilog.
Skerlić je još devedesetih godina XIX veka bio među pokretačima beogradskih radničkih listova. U 1903. godini nalazio se među osnivačima Socijaldemokratske stranke Srbije. Ali, već 1904. biva isključen zbog disciplinskih prekršaja, zbog suprotstavljanja marksističkom doktrinarstvu i jalovoj verbalnoj revolucionarnosti. Mada je isključen iz partije, Skerlić do kraja života nije promenio svoja socijalistička uverenja.
Nekoliko godina kasnije Skerlić se ponovo politički aktivira kao član Samostalne radikalne stranke. Bio je biran i za narodnog poslanika. Zajedno sa Jašom Prodanovićem i Kostom Jovanovićem Skerlić je zastupao potrebe socijalne politike i branio Zakon o radnjama. Time je postizao više nego što bi mogla da učini sama, mala i slaba Socijaldemokratska partija. Njegovi skupštinski govori i novinski članci ostavljali su jak utisak na krugove "samostalaca" i na javnost.
U opsežnoj studiji Svetozar Marković Skerlić je 1910. godine pisao o počecima socijalizma u Srbiji. On kaže da je Marković osnovne teoretske ideje preuzeo od drugih, ali je shvatanje stvarnosti u Srbiji njegovo. Svetozar je uviđao da se deo seljačke, građanske i prosvećenije Srbije usprotivio birokratskoj samovolji, zahtevajući više slobode, demokratskih prava i poboljšanje materijalnog položaja. Marković je pridobio mnoge ljude i ostavio brojne sledbenike. Većina je stvorila Radikalnu stranku. Ova je, oslanjajući se na seljaštvo, stekla velike zasluge u borbi za parlamentarni poredak u Srbiji. Manja grupa se bavila osnivanjem radničkih i zanatskih udruženja i pokretanjem listova za propagiranje socijalizma. Ali, već devedesetih godina, i među radikalima i među socijalistima, slabi uticaj Svetozara Markovića. Radikali se preobražavaju u građansku stranku, a socijalisti sve više usvajaju marksistička shvatanja. Izvorni duh Markovićevih ideja ponovo se osetio prilikom stvaranja Samostalne radikalne stranke. Ova je, nasuprot starim radikalima, utirala put demokratskom reformizmu. I tada su Markovićeve inicijative za mnoge ljude još bili krupni i neostvareni istorijski projekti, a Svetozar svetao lični primer. Među takvima je i Skerlić gledao u Svetozaru Markoviću preteču radikalne demokratije.
Kako socijalizam proizlazi iz odnosa u kapitalističkom društvu Skerlić je pokazao 1911. u svom radu O javnom mnenju u Francuskoj od 1830. do 1848. godine (videti Sabrana dela, knjiga VIII, izdanje Prosvete, Beograd 1964). Posle narodne pobune 1830. godine vlast u Francuskoj prigrabila je građanska desnica. Ona je brzo zaboravila na zahteve siromašnog sveta koji joj je omogućio da se popne na državni vrh. Razočarani ljudi nisu se mirili s tim. Izbile su demonstracije radnika u Lionu i u drugim gradovima. Oni su tražili da ih država zaštiti od bede, ali je vlada stala na protivnu stranu. Upotrebila je vojsku da rastera demonstrante. Socijalističke ideje pojavile su se kao nova sila istorije. Radnici su na svojim skupovima raspravljali o radnom vremenu, o nadnicama, o opštem pravu glasa. I liberalna levica je zahtevala veći uticaj stanovništva na državnu politiku, tražila reforme u korist siromašnijih staleža i podršku građanskim revolucijama u inostranstvu. Buržoaska demokratija okupljala je snage i omogućavala da se ispolji neiscrpna energija boraca za bolju budućnost. Stari svet se rušio. Unutar opšte demokratske plime pred revoluciju, 1848. godine, Ledri Rolen i Luj Blan zastupali su socijalističke težnje.
Dok se početkom dvadesetog veka većina srpskih socijalista opredeljivala prema nemačkoj i ruskoj literaturi, Skerlić je spadao među malobrojne sledbenike francuskih tradicija u radničkom pokretu. Njihove osobenosti bile su: veća trpeljivost prema idejnim razlikama, veća zainteresovanost za pitanja slobode i demokratije i veća osetljivost za
pitanja društvene pravde. Na saradnji svih snaga spremnih da pruže otpor povlašćenim klasama razvijao se onaj tolerantni stil političkog ponašanja, tipičan za evropsku socijaldemokratiju druge polovine XX veka. Skerlić je u Srbiji bio rani vesnik takve politike.
Socijalni reformizam bio je osnovno obeležje Skerlićevih uverenja. Isticao je da je najveći promašaj starih radikala što su zaboravili na ekonomski program, na staranje za materijalne interese širokih narodnih slojeva. Unapređenje narodnog blagostanja moralo je da postane važna državna briga. Skerlić je dobro uočavao smetnje takvoj politici.
Čuven je njegov govor o bankokratiji, održan u Narodnoj skupštini 1912. godine. "Vi vrlo dobro znate da danas politika u Srbiji počinje padati većinom u ruke novčanih ljudi. I nije daleko vreme, gospodo, kad će moći da se kandiduju za narodne poslanike samo oni
 
Fritillares in a Copper Vase
Vincent van Gogh, Fritillares in a Copper Vase, 1887.
koji imaju mnogo novaca... Gospodo, politički život ne kreće se više oko glavnih odbora političkih stranaka... kod nas se politički život sve više svodi na interese pojedinih novčanih zavoda." Još je jedan stav iz tog govora vredan pažnje: "... Dokle god Narodna skupština ne donese zakon o inkompatibilitetu (danas bi se reklo o sukobu interesa)... dotle sve ovo što mi radimo i govorimo u Skupštini biće iluzorno... Vi imate aktivne ministre koji smatraju da je dopušteno da budu članovi banaka koje daju zajmove srpskoj državi... Mi ne možemo drukčije raditi nego da osposobimo narod da odoli svima iskušenjima i svakom pritisku, vlasti i korupcije. Za to je jedan jedini način: podizanje materijalne i duhovne kulture naroda" (videti knjigu VII Sabranih dela, str. 306-313). Ovakva shvatanja bila su daleko ispred preovlađujućeg liberalizma u ekonomskoj filozofiji tog vremena, a činjenice na koje je ukazivao govornik nisu bile prolazni incidenti. I 1914. godine Skerlić je podsećao: "Ja sam podneo jednu naročitu interpelaciju... o ovoj skandaloznoj i nezapamćenoj mešavini politike i poslova... danas u Srbiji ne može da se osnuje ni jedno veliko kapitalističko preduzeće a da u njemu... ne bude neko od viđenijih ljudi iz Vladine stranke... Vi danas imate u Skupštini veliki broj poslanika koji drže da je moguće složiti mandat narodnog poslanika sa mandatom državnog liferanta... To je gangrena koja jede celokupni naš moralni i državni život..." (isto, str. 381-384).
Odbrana Zakona o radnjama i radničkih prava zasnovanih na tom zakonu bila je još jedno svedočanstvo o Skerlićevim dubljim uverenjima. Taj zakon je pažljivo pripreman. Pitane su organizacije svih zainteresovanih strana. Donesen je jednoglasno. To je bio najveći reformatorski uspeh Samostalne radikalne stranke. Ali, primeni tog zakona prišlo se sa mnogo zle volje. Lokalne vlasti u unutrašnjosti nejednako su se ponašale. U nekim okruzima zakon je primenjivan, u drugim ne. Ministar g. Kapetanović otvoreno je izjavio da je taj zakon suviše napredan za Srbiju. Sa skupštinske govornice Skerlić je poručivao: "Mislite o tom zakonu kako hoćete, to je vaše pravo. Ali, dok taj zakon postoji vi ga morate vršiti..."
U jednom načelnom govoru o unutrašnjoj politici Skerlić je 1914. godine isticao svih šest prioriteta: 1. reforma vojske (ukidanje kastinskog duha, sprečavanje batinanja, čak ubijanja vojnika, jednaka vojna obaveza za selo i gradove), 2. revizija Ustava (uvođenje opšteg prava glasa, autonomija okruga i srezova, isključenje sukoba interesa), 3. narodno vaspitanje (obavezno i besplatno školovanje), 4. činovničko pitanje (više reda u državnoj upravi i više nezavisnosti od političke tiranije), 5. poreska reforma (povećanje razlike u obavezama bogatijih i siromašnijih), 6. socijalna pravda (privredni zakoni, Zakon o radnjama, zemljoradnički krediti i dr.). Posle ratova 1912. i 1913. godine Srbija mora da se posveti svom unutrašnjem uređenju i napretku, opominjao je Skerlić (isto, str. 390-399).
Ovaj niz beležaka pokazuje da je bilo sistematičnosti u razvoju Skerlićevih političkih ideja. Može samo da se nagađa kako bi dalje tekla njegova misao. Verovatno da ni on sam nije očekivao smrt u 37. godini. I nedorečeni, Skerlićevi politički pogledi su očigledno socijaldemokratski.
Socijaldemokratija poznijih vremena, naročito britanska i skandinavska, a kasnije i sva evropska, nije više bila pokret beskompromisne klasne borbe, revolucije i diktature proletarijata. Naprotiv, preovladala je politika odmerenih reformi i demokratskog sporazumevanja. Sve što su strogi partijski drugovi 1904. godine zamerali Skerliću kao socijalisti pokazalo se kao plodonosan dugoročan smer razvoja socijaldemokratije. Ko bi jednom savremenom Skerliću prebacivao što nije marksist, što ne prihvata monolitno partijsko jedinstvo koje nameće rukovodstvo ili što sarađuje sa demokratama iz građanskih partija?
 
  Miodrag Nikolić
 
Hronika
Republika
Copyright © 1996-2005 Republika