|
Godina XVII (2005)
|
1-31. mart 2005.
|
 |
|
|
Republika
|
Polemika
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
O bogu i đavolu, još jednom
Krajem 2004. godine na Mašinskom fakultetu u Beogradu održana je jedna, čak i za naše prilike, vrlo neobična promocija knjige. Reč je o spisu Isus Hristos u mraku istorijske kritike autora Predraga Samardžića u kojoj se na vrlo površan, nenaučan i uvredljiv način polemiše s mojom knjigom Rano hrišćanstvo od Isusa do Hrista objavljenom još 1996. godine. Neobično je, pak, to što na samoj promociji Samardžićeve knjige, koju je Srpski sabor Dveri organizovao zajedno s listom Pravoslavlje, nisu učestvovali ni autor knjige, ni autor dela koje se u knjizi napada. Učestvovao je, međutim, kapom i bradom, gospodin Atanasije Jevtić, "nikad umirovljeni" episkop Srpske pravoslavne crkve, pisac predgovora i urednik ove polemičke knjige. Čitajući Jevtićev predgovor, a slušajući i snimak njegovog govora na Mašincu, stekao sam utisak da on donekle poznaje Samardžićevu knjigu, ali da nije pročitao moju. Štaviše, on se nije potrudio da proveri ni neke podatke iz moje biografije, koje pogrešno navodi u svom tekstu. On, na primer, veli da sam Hercegovac, Gačanin, a ja sam rođen u Beogradu, gde sam se školovao i oduvek tu živim. On je proverio, isto tako, da je moj deda bio partizan, ali pogrešno tvrdi da potičem iz porodice partizanskog oficira. Pretražujući - on sam, ili neko od njegovih pomoćnika - po Internetu (gornje podatke već tamo nije mogao naći), on površno i sasvim pogrešno pretpostavlja da neke oblasti mog naučnog interesovanja (npr. mirovne studije) jesu i predmeti koje ja predajem na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Uvredljivo je, doista, i nedostojno jednog sveštenika, uopšte "kopati" po nečijim ličnim, privatnim podacima, i to objavljivati u predgovoru knjige sasvim drugog autora. A i da su ti podaci toliko važni, on ih je, recimo, letos mogao lično proveriti kada sam ga sreo u manastiru Tvrdoš pored Trebinja, gde sam grupi norveških postdiplomaca održao uvodno predavanje o pravoslavlju. Čak sam tu i preveo nekolike njegove rečenice na engleski, jer im se on obratio na srpskom, nakon što ih je, sasvim neočekivano, ispolivao vodom iz malog bazena. Tu sam se, eto, i ja, po prvi put u životu, upoznao s Atanasijem Jevtićem, ne znajući ništa o tekstu koji je on protiv mene već bio napisao. Ko nas je toga dana tu spojio, to će vladika bolje znati! A evo šta se još, na primer, u njegovom predgovoru veli: "Sada, u najnovijoj fazi 'razvoja demokratije' po svaku cenu, i nametanog 'reformnog kursa' zapadnog imperijalizma-neokolonijalizma, u eri ekspanzije tipično plitkog prosvetiteljskog 'edukovanja' širokih masa, manje-više iz istog prepoznatljivog izvora i istog usmerenja - ka sveusrećiteljnoj 'mondijalizaciji' starmladog 'novog svetskog poretka', došle su u srpsku sredinu, uz ostale blagodeti Amerike, i knjige Milana Vukomanovića: 'Rani hrišćanski mitovi' i 'Rano hrišćanstvo - od Isusa do Hrista', u kojima prvo što pada u oči jeste da se i one (makar i nazvane: 'strogo naučna studija' i 'naučno-istorijska studija') poklapaju sa pomenutim marksističkim 'naučnim zaključcima' o Hristu". Prvo, moja knjiga Rani hrišćanski mitovi uopšte nije nastala u Americi, već je, kao magistarska teza, završena još pre mog odlaska u tu zemlju (1989). Kada je, pak, reč o politički "angažovanom" delu Jevtićeve rečenice, moj jedini komentar bi bio da ona ima oko stotinu reči, a da fusnota koja je uz nju prikačena - i koju ovde ne možemo navoditi zbog nedostatka prostora (ona zauzima skoro celu štampanu stranu) - sadrži rečenice od preko 200 reči! Takve rečenice u nečijem štampanom tekstu obično zavređuju stručnu (nelingvističku) ekspertizu za koju ja, priznajem, nisam dovoljno kompetentan. I njegova duga beseda na Mašincu je bila više jedna jadikovka o Kosovu, Briselu,
Inače, za autora Isusa Hristosa u mraku... Jevtić veli da je "jedan od mlađih pravoslavnih najsposobnijih i najučenijih biblista, mada u svetu nije još toliko poznat (možda što je siromašan - u visokostandardnoj Americi radi i fizičke poslove da prehrani porodicu)". Zato ga, međutim, profesor Jevtić preporučuje za beogradski Teološki fakultet, i to sve u istim rečenicama u kojima mene napada. Kao i u tekstovima ranohrišćanskih hereziologa, Jevtiću je izgleda naročito stalo do toga da potvrdi kredibilitet svog pulena, istovremeno diskreditujući njegovog oponenta. Ne veli se, međutim, ništa o tome gde je Samardžić stekao svoju profesuru, da li je doktorirao i gde, kod koga? Ističe se da je on proveo tri godine u Jerusalimu, na L'École Biblique, "prateći savremenu bibli(j)sku teologiju na više jezika" (jotu dodao M. V.), ali to je manje-više sve. Da podsetimo, L'École Biblique je dominikanska škola biblistike i arheologije za koju se vezuje jedan od najvećih naučnih skandala u 20. veku - poluvekovno prikrivanje Kumranskih rukopisa od očiju naučne i stručne javnosti. I šta taj veliki pravoslavni biblista uopšte radi u "judeo-protestantskoj" zemlji kao što je SAD? Ako je patriota, što ne živi ovde, u Srbiji, nego pored svog imena, još na naslovnoj stranici, stavlja ne samo Prof., nego i Čikago? Pogotovu što se meni dušebrižnički obraća sledećim rečima: "Zar vi ne vidite da je stvorena jedna ogromna industrija, koja maglu pretvara u 'naučnu literaturu'? Usput, napomene radi, u Americi, gde je to trend i gde se ova magla najgušće i najlepše pakuje, obično u vidu doktorskih teza iz Ranog Hrišćanstva, ova istraživanja predstavljaju daleko najbrojniju listu doktorata iz Hrišćanstva uopšte". Pretpostavljam da je Samardžić došao do ovakvog zaključka na osnovu svog vlastitog empirijskog istraživanja doktorskih programa u SAD. Možda se jednoga dana i upiše na takav jedan program, pa im pokaže u kakvoj su zabludi ti američki profesori do sada bili. Inače, najviše kuknjave o Americi ćete čuti baš od pripadnika naše dijaspore koji tu zemlju ne bi, međutim, napustili ni za živu glavu. Nego još s ponosom ističu da su iz Čikaga ili Milvokija. Zanimljivo je da se i episkop Irinej Bulović, u svom govoru na Mašinskom fakultetu, pridružuje naučnoj diskvalifikaciji moje knjige. Moj Isus Hristos je, po njegovim rečima, žrtva "kvazinaučne kritike", "prividno istorijske kritike", "ideologije zaodenute u naukolikost", a sama knjiga o ranom hrišćanstvu - jedno "pisanije", s "unapred zadatim ideološkim ciljem, jedan radni zadatak". I dalje: "Sve što Milan Vukomanović tvrdi preuzeto je iz drugorazredne i trećerazredne literature", to je "vulgarna, kvazinaučna kritika". To što Bulović ne poznaje radove autora koje ja navodim ne znači, naravno, da su oni drugorazredna ili trećerazredna literatura. Mnogi od njih, za razliku od njega, predaju na prvorazrednim svetskim univerzitetima, poput Harvarda ili Oksforda. S druge strane, korišćenje neke literature, bar u naučnom svetu, ne znači nužno i njeno nekritičko preuzimanje, i to je jedna razlika koju bi teolog renomea Bulovića morao da razume. On takođe osporava važnost arheoloških otkrića spomenutih u mojoj knjizi (otkriće Seforisa), a moja retorička i hipotetička pitanja u vezi s tim nalazom (namenjena studentima za koje je i pisana ova knjiga) prihvataju se bukvalno, kao nedvosmisleni zaključci, pa se tvrdi da su to "konstrukcije koje su direktno fantaziranje, skoro buncanje, a predstavljaju se kao nauka". Ali on je, istodobno, "uveren da će posle Samardžićeve knjige takav strah pasti na autore iz ovog kvazinaučnog kruga" da ćemo "bar od te vrste literature biti pošteđeni". Koga to pokušava da zastraši Irinej Bulović? Ako ćemo o strahu, a i stidu, on je odavno trebalo da uhvati njegove kolege, episkope SPC, nakon svih onih ratnih i poratnih "buncanja", tih, pre svega, nehrišćanskih izjava o predstavnicima drugih nacija i veroispovesti. Ništa od toga. A sada su, valjda, na red za anatemu došli i naučnici, naročito oni koji su, protivno ukusu njegovog "brata" Atanasija, još i proevropski orijentisani. Samardžiću se, pak, i dalje priviđaju Kumrovec, Broz i Kardelj kada veli da mu moja "originalnost" u pristupu ranom hrišćanstvu "pomalo miriše na kardeljevsko-brozovsko samoupravljanje"! Verovali ili ne, ovakav stav autora je sasvim u skladu s onim što se danas čuje sa tribina Dveri, kada se, recimo, ulazak u EU poredi sa članstvom u Savezu komunista. Jer njima je, valjda, to sve isto! Atanasije Jevtić me optužuje i za površnost, jednostranost, a Samardžić na jednom mestu u svojoj knjizi moj naučni metod naziva "maskom za hohštapleraj", a ozbiljno uzimanje u obzir arheoloških otkrića - "liberalnim akademskim bezobzirjem". Ali uprkos tome što i autor i g. Jevtić zbijaju šalu s mojim smeštanjem Isusovog pokreta u blizinu urbanog, kosmopolitskog miljea naselja kao što je Seforis, Samardžić me istovremeno optužuje da hrišćanstvo vidim kao "pokret neke seljačije", a Hristove sledbenike "kao neke beskućnike i neku vrstu lumpen proletarijata". I gde je tu sada elementarna logika? A ja bih, valjda, prema njegovom sudu, spadao u one liberalno-anarhističke kritičare koji teže da "Hrista predstave kao neku 'rustičnu seljačinu'". Uprkos ovakvim izrazima i odsustvu bilo kakve suvisle argumentacije, za prikazivače Isusa Hristosa u mraku... Samardžićeva knjiga je "pisana s pozicija naučno kritičkog metoda", ona "nema svađalačkog tona ili ideološkog pristupa", autor je "virtuoz", a njegovo delo "jedan od bisera bogoslovske literature poslednjih decenija". Spominje se tu i njegov "neprevaziđeno opširan odgovor srpskim kvazinaučnim autorima" poput mene. Slažem se da je Samardžićeva knjiga jedan neprevaziđeno opširan odgovor (354 strane!), koji sam s mukom uspeo da pročitam, valjda zbog kompleksnosti njegovog vlastitog "naučnog metoda". Što se naučnosti tog dela tiče, izdvojio bih još nekoliko "bisera". O ranohrišćanskom episkopu Teodoritu iz Istočne Sirije autor doslovno veli sledeće: "Osim ako Teodoritovu delatnost ne posmatramo iz perspektive raznih, recimo, 'nevladinih organizacija', ili Human Rights Watch, mada ne mislim da bi i oni pošli tako daleko da 'očiste njega - Teodorita'. I najverovatnije, ne bi preduzeli korake da ga privedu Međunarodnom sudu pravde u Hagu". Ovo je, verovatno, primer odsustva ideološkog pristupa, koji toliko hvale prikazivači njegove knjige! Šta li samo Haški sud ima sa starim Teodoritom?! A sledeću rečenicu iz Samardžićeve knjige shvatam kao svojevrstan male bonding: "Pre svega, malo je čudno da nama muškarcima smeta što apostol Pavle poziva žene da slušaju svoje muževe, čak kada bi prevod i bio tačan". Samardžić mi potom prebacuje čak i to što u svojoj literaturi ne koristim pravoslavne bibliste. Ja, međutim, za razliku od Samardžića, ne prebrojavam autore po njihovoj religijskoj pripadnosti. On, isto tako, predlaže i neke druge autore (R. Brown, J. Meier), koji su mi, naravno, poznati, ali ih nisam koristio u svom spisu zbog njihove suviše konzervativne orijentacije. Inače, njegov E. P. Sander ne postoji (bar ne kao biblista), ali postoji E. P. Sanders (upoznao sam lično čoveka!), a Paul Ricoeur je u nas poznat kao Pol Riker, a ne Rikor. Prezime prof. Baroisa se, isto tako, ne izgovara Barois, nego Baroa. Ako je i to malo, ne postoji nikakav nemački filozof Vilhelm Diltey (ili Diltej, kako ga na srpskom navodi Samardžić), ali postoji Wilhelm Dilthey (Vilhelm Diltaj). Bornkamovo ime je Ginter, a ne Gunter, a u originalu se piše Günther itd. Odmah da kažem da tu nije reč o štamparskim greškama, jer se ova imena, pogrešno navedena, pojavljuju više puta u Samardžićevoj knjizi. Toliko o mojim jezičkim barijerama na francuskom i nemačkom zbog kojih, tobože, nisam koristio više francusku ili nemačku literaturu. Tu literaturu nisam koristio najviše zbog toga što sam predavao američkim dodiplomcima, na engleskom, i što je većina značajnih dela iz te oblasti ionako već prevedena na taj jezik. Ali Samardžić se ni na engleskom ne snalazi baš najbolje oko pojedinih imena autora koje spominje: na primer, nije Reginald nego Redžinald, nije Fitzmer, nego Ficmajer i sl. A evo, najzad, i jedne kratke opšte napomene o literaturi koju koristim: na kraju moje knjige prilaže se samo odabrana bibliografija, odnosno navedena dela, a ne kompletna bibliografija o temi. Ja tu, dakle, ne navodim sve što sam ikad pročitao u vezi s ranim hrišćanstvom ili Isusom Hristom. (Na primer, Charlesworth, iako poznat, jeste danas prilično passé.) Da li Samardžić uopšte zna šta znači sintagma navedena dela na kraju moje knjige? A čak i da navodim kompletnu bibliografiju, zašto bih tu morao da koristim autore koji su samo po njegovom ukusu? Zašto ne bih imao pravo na svoj izbor literature, koji uključuje liberalnije naučnike i teologe? Žao mi je, veoma, što među njima nema više pravoslavaca. Pa ipak, ja i u ovom svom priručniku namenjenom studentima navodim literaturu na kraju knjige, a gde je vaš spisak literature, uvaženi prof. Samardžiću, s obzirom da se, za razliku od mene, bavite "pravom naukom"? Zamera mi se, isto tako, što spominjem samo zapadna umetnička dela (Leonardo, Rembrant, Bah i sl.) s temom o Hristovom stradanju. Podsetio bih, još jednom, da se u predgovoru moje knjige jasno kaže da je ona proizašla iz predavanja američkim studentima. Zar nije dovoljno što ovde, kod kuće, Samardžićevi domaćini iz sabora Dveri govore i o "pravoslavnom internetu"? Zar nemamo dovoljno pravoslavlja i srpstva svuda oko nas, čak i u terminologiji Prednacrta zakona o verskoj slobodi? Ono, pak, što Samardžić naziva "pohrvaćenom leksikom" u mojoj knjizi jesu izrazi koje on uglavnom može da nađe i u Vukovom Srpskom rječniku. Smeta mu, verovatno, što ne koristim "pravoslavnu" varijantu srpskog jezika, taj pravoslavni dugouzlazni novogovor Srbskih dveri, Obraza, Sv. Justina Filozofa i sličnih domaćina ovakvih promocija. Stručan je, dakle, Samardžić i za pitanja jezika i stila. I ovakvih primera "naučnog diskursa", za razliku od moje "kvazinauke", ima koliko hoćete u njegovoj knjizi. Zapitajmo se sada otkad su naši bogoslovi postali tako pedantni zastupnici prave nauke, a ne samo prave vere, pravoslavlja? Da se, na primer, u Samardžićevoj knjizi, ili na njoj posvećenoj tribini, kritikovala moja teološka pozicija (ili nedostatak iste), to bih mogao razumeti. Verovatno na takve napade ne bih ni odgovarao. Ali otkad su naši bogoslovi i episkopi postali autoritet i u oblasti društvenih nauka? Od prijema Bogoslovskog fakulteta na Beogradski univerzitet? Ili otkad su počeli svoje tribine da organizuju na jednom od fakulteta tog univerziteta, protivno njegovoj autonomiji i Zakonu o visokom obrazovanju? Pretpostavljam da su primer tog "pravonaučnog" diskursa spomenute rečenice iz Jevtićevog predgovora? Ostaje, međutim, da se odgovori i na pitanje zašto bi se naše vladike toliko uzbuđivale oko jednog "kvazinaučnog" dela napisanog pre desetak godina? Pretpostavljam da pravi razlog za to nije jedna knjiga o ranom hrišćanstvu, već moje ideje o Crkvi, Evropi, ekumenizmu, s kojima vladika Atanasije može, s vremena na vreme, da se susretne u njemu omraženim medijima poput Slobodne Evrope ili B92. Na to, uostalom, jasno ukazuje i sledeća njegova rečenica iz predgovora: "Pristup hrišćanstvu g. M. V. i njegovih mentora izrazito je ideološki, krajnje bezcrkveni, vancrkveni, anticrkveni, i zato za njih prednost ima štivo, tekstovi, literatura (u koju podjednako ubrajaju i parahrišćanski, tačnije: paracrkveni šund, poput gnostičkih apokrifa zvanih 'Tomino jevanđelje' i dr., koje je M. V. 'otkrio' doktoratom u Americi, dok smo mi 'sisali veslo'), da bi onda mogli nadmeno da 'čitaju lekcije', 'redovne kurseve studentima iz oblasti ranog hrišćanstva i pravoslavlja' u Picburgu, i zatim u USA-departmentu u Beogradu, i počesto svima Srbima, na Free Europe". Prvo, oni koji Jevanđelje po Tomi nazivaju paracrkvenim šundom pokazuju samo svoju nadmenost, "pravovernu" ostrašćenost i žalosno nepoznavanje savremenog stanja nauke u oblasti ranog hrišćanstva. Što se Samardžićeve naučne pronicljivosti tiče, on moju rečenicu da "neki učenjaci danas tvrde da je Toma napisan... oko 50. g. n. e." automatski uzima kao potvrdu da i ja smatram da je ovo jevanđelje tada napisano. Ne, g. Samardžiću, ovo je samo informacija za studente, a ja sam napisao celu jednu disertaciju u kojoj, između ostalog, pokazujem da Toma nije mogao biti napisan pre početka drugog veka. Vi to, naravno, ne morate znati (iako se podrobno bavite mojim delom), ali bar se iz knjige koju napadate, još iz njenog sadržaja, jasno vidi da ja Tomino jevanđelje ne stavljam u isti rang s kanonskim. Ono je tu, naime, uvršteno u zasebno poglavlje o gnosticizmu, odeljak o gnostičkim jevanđeljima. Na strani 194 prvog izdanja moje knjige jasno se, štaviše, tvrdi da "ni Tomino jevanđelje nije bilo napisano pre prve četvrtine drugog veka". Kao autori se, pak, navode naaseni, gnostička sekta iz Frigije u Maloj Aziji. Kako ste se samo zaleteli s tvrdnjom da Milan Vukomanović "jedini u akademskom svetu, hronološki situira Tomino jevanđelje, i to celo u pedesetu godinu po Hristu (50)"! Prvo, iz gornjeg navoda se jasno vidi da ja to ne činim; drugo, nije tačno da niko u akademskom svetu to ne čini. Autor knjige The Gospel of Thomas and Christian Wisdom Stevan Davies (molim Vas da proverite, možda je reč o pravoslavcu!) nedvosmisleno datira Tomu oko 50. godine. Tako ranom datiranju su sklone i pristalice teorije o istočnosirijskom poreklu ovog dokumenta, što je teza koju ja kritikujem u disertaciji, ali i knjizi koju vi zapanjujuće aljkavo i zlonamerno čitate i tumačite. Ali ko će se baviti svim ovim akademskim cepidlačenjem? Po svemu sudeći, za vašeg promotera, gospodina Atanasija Jevtića, Free Europe je tu puno veći problem nego jedna knjiga o ranom hrišćanstvu. Ad hominem argumenti koje on u svom predgovoru uglavnom navodi tu, možda, služe kao najbolji dokaz. Uostalom, veći deo njegove besede protiv moje knjige na Mašinskom fakultetu jeste, u stvari, tirada protiv Evrope, znatno "tanja" verzija velimirovićevske jadikovke nad našom sudbinom u Evropi, ali u osnovi jedan isti antievropski govor za koji vladika očito nalazi pogodan momentum u ovo naše doba svakojakih kohabitacija. Jevtić, recimo, tvrdi da Evropa hoće da Srbi izgube svoj identitet i postanu kao drugi. Da li to znači da bi Evropa, u slučaju da uđemo u EU, nama, možda, branila da koristimo svoj jezik i nametala nam, možda, engleski, francuski ili nemački? Da li bi nam evropske institucije branile da ispovedamo pravoslavlje i nametale katoličanstvo, judaizam ili protestantizam? Da li bi nametale programe našoj deci u školama i studentima na fakultetima? Ne bih rekao. Evropa verovatno od nas najviše hoće da se svakodnevno kupamo, a po mogućstvu peremo i kosu; da peremo zube bar jednom dnevno; da poštujemo zadatu reč; da civilizovano komuniciramo jedni s drugima; da budemo odgovorni za javno izrečenu reč. A to su civilizacijski standardi koje treba da poštuju svi, bez razlike ko su i gde žive. Zašto ne mislim, ne pišem i ne govorim kao bogoslovi SPC? Zato što ja to ne moram, a i ne želim. Ja sam filozof, sociolog i istoričar religija, imam pravo na svoje mišljenje i svoj stil, i ne moram da polažem račune nikakvoj crkvenoj organizaciji. Možemo se još sporiti oko detalja, ali zato bi i meni bila potrebna cela jedna knjiga, nakon čijeg pisanja bih, siguran sam, teško mogao da ubedim tako tvrdokorne znalce kao što su gospoda Atanasije ili Predrag. Čemu onda sve to? Još jedan važan razlog zbog kojeg se pišu i promovišu ovako "značajne" bogoslovske knjige vidim i u novonastaloj potrebi naših teologa da "sređuju stvari" i na univerzitetu, posebno u društvenim naukama. Uostalom, Samardžić već na 25. strani svoje knjige našu sociologiju religije naziva "jednom od filijala, odseka, odnosno sekti" marksističko-ateističke ideologije. A onda zaključuje: "Ovo razmišljanje dovedeno do kraja znači da mi imamo univerzitetsku sektu, sektu na državnom univerzitetu, za čiji opstanak ulažu najviše oni protiv kojih ona najviše i radi". A ja se tu, zamislite, svojim pristupom religiji i knjigom o ranom hrišćanstvu, javljam "kao jedan od njenih (sektinih - M. V.) kultnih operatera"! Da li on uopšte zna čime se bavi sociologija religije? Odmah zatim sledi i angažovaniji deo teksta: "U ime čega državni univerzitet jedne demokratske države podržava i pomaže propagiranje jedne sekte, koja je definitivno antihrišćanska?" Pretpostavljam da autor sada već žali što je iz Ministarstva prosvete Srbije otišla jedna "pravoverna" ministarka? Na samoj tribini je, inače, žestoko kritikovan i "neprijateljski jezik Univerziteta u Beogradu", a naročito naše sociologije. Na to smo se već navikli mi na Univerzitetu, ali koliko ćemo to još da trpimo, i to na teritoriji svoje autonomne "eparhije"? Danas je u Srbiji veoma izražena sklonost ka klerikalizaciji društva, kako u crkvenim, tako i nekim političkim krugovima. To je ujedno i otpor demokratizaciji i, naravno, Evropi, koji se često ispoljava kroz isticanje antievropskog stava od Nikolaja Velimirovića, pa sve do Atanasija Jevtića, koji danas, recimo, govori o našim "evroslinavcima" i za to redovno dobija aplauze na svojim tribinama. Da li je to rečnik dostojan jednog vladike? Tu je očigledna kritika i satanizacija civilnog društva i nevladinih organizacija, ali i običnih građana koji žele da budu deo današnje Evrope. Uz to, imamo diskriminaciju malih verskih zajednica, koje doprinose religijskom pluralizmu u ovom društvu. Crkva se tu opredeljuje za monistički obrazac koji snažno podseća na vreme komunizma i - bez obzira na žestoku kritiku iz crkvenih krugova baš tog komunističkog nasleđa - tu se javlja isti autoritarni obrazac i model, samo je ideologija drukčija. Sveštenici poput episkopa Jevtića stavljaju, zapravo, vlastite vernike, te obične građane, pred besmislenu i štetnu dilemu - biti pravoslavac, ili biti Srbin-Evropljanin, braneći im tako da ispoljavaju višestrukost svojih identiteta. Štaviše, ovi sveštenici i samo pravoslavlje predstavljaju u krivom svetlu, u nekakvom autarhičnom i primitivnom obliku, izneveravajući potpuno svoju duhovnu misiju u savremenom društvu. Time oni, nažalost, samo pokazuju da danas nisu ni približno na visini zadatka pred kojim se nalaze. Borba s Evropom se, na primer, u takvom govoru često svodi na prastari sukob između boga i đavola (što je za g. Atanasija Jevtića, sudeći po njegovim tribinama, i dalje glavna bitka našeg vremena), tako da se iz konteksta ove naše polemike, vođene u 21. veku, vraćamo u svet Novoga zaveta, kojem je i posvećena moja knjiga o ranom hrišćanstvu. Antagonizam boga i satane, nagovešten još u spisima crkvenih otaca iz drugog i trećeg veka, kulminira, zapravo, na saboru u Nikeji (325. g.), gde je prof. Jevtić, kako sam veli, "na svom terenu". Reč je tu ponajviše o internom, političkom konfliktu, sukobu autoriteta unutar same religijske zajednice. Pojavljuju se tu, kao i danas, različita teološka strujanja, frakcije i ideološke orijentacije. Glavni problem je, dakako, uvek: ko postavlja kriterijume na osnovu kojih se nešto odbacuje kao nepodobno, kao jeres. Na osnovu čijeg autoriteta, i kakvih kriterijuma? Sličan obrazac primenjivan je i docnije, u srednjem veku, u krstaškim ratovima, progonima bogumila i pogromima veštica, ali s mnogo većim intenzitetom i pogubnijim posledicama. Doista, nesamerljivo više ljudi je stradalo u istoriji od raznih svetovnih i duhovnih autoriteta pod optužbom da su jeretici, veštice, čarobnjaci, nevernici, nego što su ti disidenti od "prave vere" predstavljali realnu opasnost za svoje zajednice. Međutim, čak i u ranohrišćanskoj tradiciji prepoznajemo elemente satanizacije ili demonizacije protivnika, i to, pre svega, ideološkog protivnika. Otkuda, naime, potreba da se oponent, bilo da je reč o Jevrejinu-fariseju, nejevrejinu ili hrišćaninu-jeretiku, demonizuje, satanizuje, da se ideološkom sukobu s njim pridaju dodatne metafizičke, pa i kosmičke dimenzije? Na osnovu te primarne tipologije bog-satana, mi-oni, pruža se, u stvari, metafizičko, etičko, pa i političko opravdanje za antijudaizam i antisemitizam, spaljivanje nehrišćanskih i gnostičkih spisa i proganjanje njihovih autora počevši još od 4. veka, kao i zloglasnu inkviziciju i progon veštica, koji je, podsetimo, takođe opravdavan mitom o zabranjenim vezama između nekih žena i satane. Bitka između sila dobra i zla, boga i satane ima tu uvek i kosmičke, eshatološke konotacije, pri čemu se i sama zajednica deli na božji, izabrani, i satanin, odbačeni narod. To je, dakako, moralni, politički, ali i opštiji, metafizički sukob čiji se obrazac uglavnom prihvata još u ranohrišćanskim komunama, najpre u smislu jednog internog raskola unutar judaizma, a potom i kao izraz šireg konflikta između hrišćana i nejevreja, pagana, te "pravovernih" i "jeretičkih" hrišćana. Ono što je tu, mislim, od najveće važnosti za istoričara i sociologa jeste, opet, pitanje o tome ko je, i na osnovu kojih kriterija, mogao neke članove crkve osuđivati kao jeretike. A ova pitanja tiču se, dakako, problema autoriteta u ranoj crkvi što je, u svakom slučaju, i jedno političko pitanje. I to je baš ono što smeta mojim crkvenim kritičarima. Uz pomoć socio-istorijskog (a ne nekakvog bultmanovskog, protestantskog, jevrejskog, engelsovskog, i šta sve još nisu nabrojali moji kritičari!) pristupa ranom hrišćanstvu, ja sam u svojoj knjizi upravo i želeo da ukažem na važnost političkih motiva u formiranju jedne mlade, nove religije, kao i na političke činioce koji uslovljavaju izbor određenih crkvenih autoriteta, "podobnih" interpretacija i prenošenje svetovnog sukoba, antagonizma na eshatološki i metafizički plan. Koji je, najzad, smisao promocije knjige koja napada drugu knjigu napisanu pre jedne decenije, s namerom da se vređa njen autor? Što naši bogoslovi ne promovišu više svoja vlastita teološka dela, nego uglavnom napadaju ono što pišu ili govore drugi, naročito ako prepoznaju nešto evropsko u njima? Valjda zato što takvih teoloških dela i nema, bar ne značajnih, po kojima bismo ih upamtili. Izgleda da im je Samardžić sada najbolje što imaju. Ali zato dobro pamtimo njihove političke izjave iz novina i sa tribina, jer oni se u javnosti najviše time i bave. A onda se sa svojih sabora na Mašincu, gde nas brane od Evrope, odvoze najnovijim modelima "audija"! Molio bih stoga g. Atanasija Jevtića, g. Predraga Samardžića, kao i druge predstavnike SPC, da ubuduće, u bilo kakvom upućivanju na moje radove ili mene lično, vode računa o bar dva elementarna kriterijuma neophodna za racionalnu raspravu: 1. poznavanje činjenica; 2. civilizovana komunikacija. Ovo drugo ne mora da bude po evropskim standardima. Azija, koju je toliko ljubio vladika Nikolaj, može tome dovoljno da ih poduči. |
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
