|
Godina XVII (2005)
|
1-31. mart 2005.
|
 |
|
|
Republika
|
Kultura
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Iskušenja klerikalizacije
Nedavno - za vreme izbora na Kosovu - sv. arh. Sinod SPC oglasio se jednim
apelom kojim se srpska zajednica poziva na bojkot tih izbora. Tako je
i bilo. Sam po sebi ovaj apel nije nešto novo jer i on egzemplarno potvrđuje
da naša crkva nema mnogo sluha za - ovakve ili onakve - promene u savremenom
svetu. Da nevolja bude veća, u tom se smislu oglasio i sam patrijarh srpski
Pavle, ali ni to nije neko iznenađenje. Problem je mnogo složeniji. Neki
ministri u vladi - a tako se odredio ubrzo i sam premijer - davali su
neverovatne izjave. "Posle patrijarha se ne govori", kazao je
jedan. Nije jasno gde je, i kako, u našoj kulturnoj tradiciji taj ministar
našao oslonac za ovakvu besmislicu; tradicija nudi obilje primera o suprotnom.
To govori o tome da je proces klerikalizacije javnog života odmakao zaista
daleko - postoji neka vrsta konsenzusa o tome da je SPC "jedini integrativni
faktor" i da joj pripada rukovodeća uloga u društvu. SPC je već odavno
deo javne vlasti i ustavne odredbe o odvajanju crkve i države malo kome
znače nešto. Toga - u takvom vidu - nema nigde danas u savremenoj Evropi
uključujući tu i zemlje pravoslavne tradicije na čitavom Istoku. Ozbiljniji
analitičari u Evropi s razlogom govore o "srednjovekovnom klerikalizmu
na Balkanu", i navode slučaj savremene Srbije. Što se tiče srednjeg veka - ovi zapisi i ne pretenduju na istorijsku analizu - tu stvari stoje jasno jer tadašnja dominantna uloga crkve u društvu je malo kome nepoznata. "Srednji vijek je živeo od ideala svetosti i od njega je i umro", kaže Ž. Mariten u svom poznatom delu u kojem nastoji da utemelji "integralni humanizam".1 Međutim, ni tu se stvari ne bi smele apsolutizovati. Kako pokazuju istoričari SPC, bilo je otpora u slojevima nižeg sveštenstva protiv jerarhije u savezu sa plemstvom u ime crkve koja je "poraboćena svetu i vladaocu".2 Stoga je važno vratiti se ključnim stavovima Ž. Bende iz njegovog dela Izdaja intelektualaca.3 Ž. Benda je pošao od stare reči clerc koja i stoji u osnovi reči klerikalizam. Misli se na svešteno lice koje u srednjem veku igra ulogu nekog ko širi učenje crkve i koji pripada vladajućem staležu. No, i to su dobri prevodioci rano zapazili, Benda se uopšte i ne bavi srednjim vekom, već pod pojmom clerc razume intelektualca uopšte i tako se ova reč iz naslova njegovog dela posvuda i prevodi. Po njemu, clerc nije samo svešteno lice već - posebno u modernim vremenima - i laik koji stvara ideje. Sistem tih ideja - bez obzira na to kako se sam definiše - ima klerikalan smisao. Ž. Benda je namerno ovaj pojam 4 Mnogi znaci govore da se ovo što se danas zbiva u Srbiji može objašnjavati po ovom "ključu". Da bi se ovo pojmilo kako valja nužne su još neke napomene - posebno sada kada klerikalizacija zakoračuje na još neobičniju brazdu koju klerikalci nazivaju desekularizacija. Prva se tiče onog ključnog za hrišćanstvo u savremenom svetu. Problem je otvorio poznati ruski pravoslavni mislilac G. Fedotov koji postavlja sasvim jasno bitno pitanje - "da li su sloboda i demokratija spojive sa hrišćanstvom".5 Zapravo, G. Fedotov je još precizniji - njega zanima pitanje da li su pravoslavlje i demokratija spojive kategorije. On se konkretno bavi mestom crkve u savremenom sekularizovanom svetu - "Pravoslavlje je hiljadu i po godina živelo u organskoj, pa i više od toga, u sakralnoj pvezanosti sa carskom vlašću i često je podlegalo iskušenju da tu vlast dogmatizuje". U daljem razmatranju Fedotov je još jasniji - "Ima neke protivurečnosti u tome što je pravoslavlje koje je toliko neprijateljski raspoloženo prema monarhijskom - papskom načelu u crkvi - ne samo blagosiljalo monarhiju, što je sasvim u duhu zakona, već je često bilo spremno da i nju dogmatizuje". Napomene G. Fedotova se u konzervativnim krugovima pravoslavlja odbacuju kao "pravoslavni modernizam". Konačan odgovor G. Fedotova sastoji se u tezi, koja se eksplicitno nalazi u svim njegovim esejima, da je jedino rešenje odvajanje crkve i države. Klerikalizacija je ipak sporadična pojava i sreće se u istoriji u vidu talasa različitog intenziteta dok je desekularizacija svojevrsna utopija - ona je praktično nemoguća jer bi trebalo zamisliti društvo koje je drugačije strukturirano, jer je proces sekularizacije ireverzibilan. Niko danas ne može da vaspostavi staleško ustrojstvo društva, ali to ne znači da se slične ideje ne sreću. Moderna demokratija se temelji na slobodi ljudske ličnosti koja je mera slobode i za drugog-bližnjega. Kada je reč o crkvi u društvu još je važnija jedna druga napomena koja se tiče istorijskih prilika - iako se ovi zapisi ne bave nekom istorijom, na trenutak se valja vratiti dalekoj 1905. godini, kada je crkva i zvanično odvojena od države posle bezmalo jednog veka veoma napetih odnosa - od Revolucije do Napoleonove nagodbe s papom - i kada je nastao jedan model koji je - u to nema sumnje - izdržao probu vremena i koristi se i danas u Ustavu EU. Smisao i suština tog modela mogu se odrediti na sledeći način, naravno sumarno: u slobodnoj republici čoveka i građanina crkva je potpuno slobodna - posebno od pritiska države - i to je bilo prvi put da crkva dobija takvu šansu. Naravno, u početku je deo jerarhije to doživeo kao šok, ali se vremenom pokazalo da je model dobar. To je poznata istorija. Smisao ove napomene je u nečem drugom - dok se model odvajanja crkve i države uspešno koristio na hrišćanskom Zapadu, na pravoslavnom Istoku takav proces je sasvim izostao. Crkva je bila i ostala državna institucija koja je - u različitim periodima je bilo različito - srastala s državom. Crkva je ostala zarobljena starim modelom koji se s razlogom opisuje kao "konstantinovski zagrljaj". Smene vlada i promene režima odražavale su se u crkvi i bile su praćene potresima; odnosi su bili nepredvidljivi iako su formalno-pravno bili regulisani "konkordatski" - no, država i crkva nisu bile odvojene. Do službenog odvajanja crkve i države došlo je posle Drugog svetskog rata ali u odnosima se mnogo toga nije bitno promenilo - odvajanje je bilo de iure ali ne i de facto. Za čitav taj period karakteristični su nesporazumi u odnosima - uglavnom se crkva ravnala prema državi, a kada se sukobljavala razlozi su bili uvek različiti. Neki momenti u takvim odnosima su se "ponavljali", a to potvrđuje da procesa laicizacije države nije bilo i da zapravo nikakvog modela nije ni bilo, ako se pod modelom ne razume drevna vizantijska tradicija prema kojoj vladar konačno odlučuje i o crkvenim stvarima. U svakom slučaju, crkva je bila deo javne vlasti i na temelju toga prihvatala je i privilegije - to je posebno odgovaralo delovima visoke jerarhije ali ne i parohijskom sveštenstvu koje je bilo potčinjeno i zarobljeno "poslušanjem". Moć koju je crkva stekla imala je svoje posledice - sukobi sa vladarem su bili česti i surovi u Srbiji XIX veka. Primera ima na pretek, a najvažniji su oni koji se ponavljaju kao neka vrsta "anti-modela" - haotično i incidentno. U nastojanju da Srbiju modernizuje po ugledu na zapadnoevropske države kralj Milan je došao u sukob sa mitropolitom Mihajlom koji je zagovarao otvorenu rusofilsku politiku. Kralj je prognao mitropolita iz Srbije jer je - između ostalog - došlo na red potpisivanje konkordata s Rimom. Još je žalosnija epizoda sa naslednikom mitropolita Mihajla, Inokentijem, koga su poslednji Obrenovići doveli iz parohije na taj položaj - on je kraljicu Dragu nazivao Golubicom i Gugutkom u propovedima, ali kada su crnorukci obavili svoj zločinački naum pokazao je drugo lice. Već na blagodarenju u Sabornoj crkvi, kada su ubice izvikale kneza P. Karađorđevića za kralja Srbije, on je javno u propovedi pohvalio "hristoljubivo vojinstvo koje je uklonilo tirjanina s lica zemlje". Postoji i jedna razlika - u našoj se crkvi o tome nije ćutalo. U zvaničnom glasilu Srpske patrijaršije u Sremskim Karlovcima - u julskom broju Srpskog Siona - prota Dimitrije Ruvarac je pisao da je čin crnorukaca i postupak mitropolita Inokentija "srpska bruka i sramota" i "nova ljaga na srpskom obrazu" koja nas je "obrukala pred čitavim pravoslavljem". Postoji čitav niz takvih "akcidenata" u odnosima između države i crkve, ali i onih koji govore o nečem drugom.6
Sama po sebi ova stara sintagma nema neki dublji sadržaj, čak je i protivurečna
- u govorima B. Musolinija ili u alokucijama maršala F. Petena to je neka
vrsta stajaćeg mesta. Često je zamenjivana sličnom - "nacionalna
revolucija" - ali i u jednom i u drugom slučaju reč je o izrazu koji
su koristili stari konzervativni mislioci od De Mestra do njegovih sledbenika
u XIX veku. U pitanju je tipična floskula. * Za dva veka od velike revolucije u Francuskoj formirao se "model" koji se temelji na sekularnom, ali na pravoslavnom Istoku - to je davno uočeno - još uvek traje "konstantinovska era": hrišćanska crkva nema snage da prihvati breme slobode koje joj moderno društvo nameće i ostaje vezana pupčanom vrpcom za državu. Taj model J. Habermas ovako objašnjava - "Naše moderno sporazumevanje, između ostalog i ljudskih i građanskih prava, koja podjednako pripadaju svim članovima religijskih zajednica, može da garantuje samo sekularna državna moć". To je načelo primenjeno i u Ustavu EU i njime se crkvi obezbeđuje puna sloboda u traženju svog mesta u društvu daleko od presije države. Ovaj pak "srednjovekovni klerikalizam na Balkanu" je nešto drugo. S njim nema iskoraka u smeru modernizacijskih procesa. Lako se zapaža da J. Habermas nije razmišljao o situaciji kada države u pravom smislu nema i kada se gradi nešto na temelju mrtve paradigme davno minulih vremena i kada je povratak u prošlost neko "rešenje". Zatvorene zajednice u trenutku modernizacije sve prihvataju kao početak svog kraja. "Bekstvo u prošlost" se može porediti s onim stanjem kada ličnost u konfliktnoj situaciji traumatizovana i frustrirana "beži u bolest". 1 Jacques Maritain: Cjeloviti
humanizam, izdanje Kršćanske sadašnjosti, Zagreb 1989. |
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
